Tehnologija takozvane prelazne faze ka električnim automobilima nije na udaru samo evropskih vlasti. Hibridi koji se pune i preko utičnice (PHEV) imaju svoj vek, jer nova generacija električnih automobila donosi „izuzetnu“ autonomiju i tehnologiju brzog punjenja, čineći plug-in hibridne modele praktično beskorisnim.
Za neuspeh plug-in hibrida delom su krive same automobilske marke, a delom i vlade, koje nikada nisu ozbiljno podržale ovu tehnologiju, već su preskočile sve međukorake i prešle direktno na električne automobile. Tek kada su električna vozila počela da dobijaju subvencije, pomoć je proširena i na druge tehnologije, uključujući i hibride koji se pune.
Ovakav pogon nikada nije bio omiljen u Evropi, koja već počinje da ga ograničava – na primer, smanjenjem tzv. faktora korisnosti. „Ljudi u crnom“ iz Brisela ustanovili su da se stvarni rad ovih automobila ne poklapa sa podacima sa testiranja: emisije su u praksi znatno više nego što pokazuju laboratorijske vrednosti. Da bi plug-in hibridi ispunili trenutne evropske norme, morali bi da imaju električni domet između dve i po i tri puta veći od onoga što danas nude.
Faktor korisnosti je drastično pooštren, pa će novi PHEV-ovi registrovani od 1. januara 2026. morati da nude duplo veću autonomiju na struju od današnje. To je, realno, nemoguće postići, što znači da će emisije zagađujućih gasova faktički porasti.
U takvim okolnostima, neizbežno je pomisliti da će rast popularnosti plug-in hibrida stati, ako ne i krenuti nizbrdo, dodatno ugrožen talasom novih električnih automobila. Ovi modeli već nude impresivne domete – u segmentu kompaktnih automobila sada je moguće preći i do 800 kilometara, kao što pokazuje novi Mercedes CLA, koji se može izuzetno brzo puniti i time postaje daleko privlačnija opcija od bilo kog PHEV-a.
Jer, da bi plug-in hibrid bio zaista efikasan, vozač bi morao da puni bateriju svaki put kada se isprazni – što bi značajno produžilo vreme putovanja, pa je malo verovatno da bi to iko redovno činio. Sa električnim automobilom koji ima domet od 600 do 800 kilometara, međutim, često nisu potrebna nikakva stajanja ili eventualno jedno do dva. Uz to, cene baterija su u stalnom padu, pa se s ekonomskog stanovišta može reći da priključni hibridi više nemaju smisla.
Ipak, ovo nije jedini problem plug-in hibrida. Iako sve više proizvođača ulaže u njih i planira nove modele kako bi se suprotstavili kineskoj konkurenciji, istina je da su tehnički inferiorni u odnosu na električna vozila. BYD, na primer, nudi modele s dometom do 1.500 kilometara bez dopune, što dodatno naglašava jaz.
PHEV su bučniji i tromiji kada rade u režimu sagorevanja; motor sa unutrašnjim sagorevanjem se jasno čuje prilikom ubrzanja, ostavljajući utisak naprezanja. Iako mogu imati solidno ubrzanje, nikako se ne mogu porediti s električnim automobilima, koji isporučuju snagu trenutno i glatko. Ta razlika direktno utiče na udobnost putnika u hibridu, u poređenju s tišim i smirenijim električnim vozilima.
U stvarnosti, slogan koji prati plug-in hibride — „najbolje iz oba sveta“ — počinje da se urušava. Možda Evropa neće morati ni da ih zabranjuje u narednim godinama; dovoljno je da nastavi sa pooštravanjem standarda emisije, koji već sada guše ovu tehnologiju. Proizvođači su tako primorani da sve više ulažu u električne automobile, jer svako povećanje emisija znači i veće kazne za prekoračenje.
U tom smislu, jasno je da plug-in hibridi postaju neisplativi — i da će ih pre tržište, nego zakoni, potpuno izgurati iz igre.
AutoRepublika
