Prije tačno 40 godina napustio nas je jedan od najvoljenijih i najtalentovanijih glumaca koje je Srbija ikada imala, Zoran Radmilović.
Rođen u Zaječaru 1933. godine, u porodici u kojoj je otac bio sudija, a deda arhitekta nemačkog porekla koji je ime Rihard zamenio srpskim – Radmilo, Zoran Radmilović je rano pokazivao talenat i interesovanje za glumu, iako porodica nije bila sklona takvom životnom pozivu.
Ipak, zauvek će ostati upamćen kao čovek koji nije znao za pravila – jedinstven, slobodan duh, boem i umetnik koji je sve radio na svoj način. Iza strogog i ozbiljnog izraza krio se duhovit i šarmantan čovek, pun ironije, koji je svojom duhovitošću osvajao i publiku i ljude u svakodnevnom životu.
Nakon neuspešnih pokušaja da studira prava, arhitekturu i anglistiku, konačno upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi Mate Miloševića. Glumom se profesionalno bavio od 1962. godine, najpre u Beogradskom dramskom pozorištu, a zatim u Ateljeu 212, gde je stvaro neke od svojih najznačajnijih uloga.
Iako je njegov veliki proboj na sceni bio u predstavi “Kralj Ibi”, Zorana je šira javnost zavolela kao nezaboravnog Radovana III u istoimenoj predstavi Dušana Kovačevića, gde je briljirao nizom gegova koji su publiku dovodile do suza.
Glavne uloge ostvario je u kultnim filmovima “Glineni golub”, “Ram za sliku moje drage”, “Pogled u noć”, “Paviljon 6” i “Srećna porodica”.
Ali možda ono što ga je činilo legendarnim nije bila samo gluma,već način na koji je živeo.
Njegov boemski duh bio je nezaustavljiv. Nije birao gde će se pojaviti ni kako će izgledati. Jedna od najpoznatijih anegdota vezana je za diskoteku Duga, popularno okupljalište beogradske umetničke i glumačke elite. Budući da je živeo u blizini, često bi, kako su svedoci pričali, dolazio pravo iz kreveta u pidžami i papučama.
Aljoša Vučković, kolega i prijatelj, ispričao je da je Zoran na ulazu u Dugu često znao da se posvađa sa obezbeđenjem koje ga ne bi pustilo unutra zbog neprimerene garderobe.
Na to bi Radmilović teatralno odgovarao: “Ajde! Ti meni da kažeš da ne mogu da uđem? Vidiš kako sam obučen! Ovo je pidžama za izlazak, a papuče su iz Zaječara!”
Sličnu scenu opisao je i Žarko Laušević koji je, dok je sedeo u Dugoj, ugledao Radmilovića u pidžami i sakou, kako iz šanka dobacuje: “Sinoć si bio dobar, preksinoć si jeo go*na!” .
A kada je Žarko hteo nešto da odgovori, Radmilović ga je prekinuo sa: “Šta je, sad hoćeš da pričaš o tome? Neće moći ove noći.”
Igrao je i bolestan, pa je tako, iscrpljen i već teško oboleo od raka želuca, 9. juna 1985. godine, poslednji put odigrao Radovana III po 299. put. Nije se žalio, nije odustajao, odbijao je da se preda bolesti i terapijama.
Preminuo je 21. jula 1985. u Beogradu, u 52. godini života. Njegov rodni Zaječar odužio mu se nazivajući gradsko pozorište njegovim imenom, a kolege i publika ga i danas pominju sa osmehom i setom.
Informer.rs
