Ko je ovlastio Ursulu fon der Lajen da na štetu evropske privrede, potrošača i poreskih obveznika, a navodno radi dugoročne strateške bezbednosti Starog kontinenta, upravo priprema plan za potpuno odricanje Evrope od ruskog gasa i nafte, kao da je upravo počela invazija na Ukrajinu? Zelenski je upravo sa Trampom potpisao ekskluzivni sporazum o mineralima, koji uključuje i eksploataciju ugljovodonika, a svet iščekuje potpisivanje istorijskog mirovnog sporazuma, dok Lajen za sutra, 6. maja, priprema objavu istorijskog dokumenta u kojem svetlu budućnost EU traži kroz obustavljanje kompletnog uvoza ruskog gasa i nafte.
Trebamo li unapred sumnjati da ćemo sutra svedočiti predstavljanju još jedne od „velikih vizija“ vodeće birokratkinje EU, koja će Starom kontinentu doneti veću neizvesnost, nesigurnost, troškove i poreze? Uostalom, hoće li možda već sutra objavom energetske separacije EU od Rusije Lajen proglasiti večiti Hladni rat Rusiji, sa svim posledicama?
Da li je u Evropskom parlamentu održana rasprava o strateškom repozicioniranju kontinenta u kojoj je zaključeno da je ruski gas zaista politički nepodoban energent, ili da su Rusi dokazano genetski zla nacija sa kojom niko u Evropi više ne sme da posluje jer je to previše opasno, iako ruski gas pokreće evropske gasne elektrane, fabrike, greje domaćinstva… po nižoj ceni nego američki ili afrički LNG gas?
Da li je predsednica EK prisvojila ovlašćenja za donošenje strateških odluka koje određuju budućnost narednih 25, 50 ili više godina, ovlašćenja koja nisu predviđena osnovnim dokumentima Unije, te vodi specifičnu ideološku agendu koja provocira ekstremne finansijsko-ekonomske i socijalne rizike, a pri tome se predstavlja kao moderna politička svetica? Još nakon prvog mandata bilo je jasno da Evropa uz njene vizije sve više zaostaje i pretvara se u političko žarište, na koje Ursula fon der Lajen uporno doliva ulje.
Uostalom, ko to Ursuli fon der Lajen govori da je ruski gas politički nepodoban, da EU mora i može bez njega bez obzira na posledice, i da je to toliko važno pitanje da usred globalnog geopolitičkog haosa mora trošiti novac poreskih obveznika na pripremu zakonodavstva koje će evropskim kompanijama zabraniti uvoz ruskog gasa kako bi više zarađivali američki ili afrički izvoznici, a potrošači EU uživali u višim cenama i(ili) energetskoj nesigurnosti? Možda Tramp?
Nakon što smo od 2022. tri duge godine na evropskoj koži učili da je ideja kažnjavanja i iscrpljivanja agresivnog autokratskog režima Vladimira Putina sankcijama na fosilna goriva loša ideja jer je time Evropa kažnjavala samu sebe, dok je Rusija nalazila nove kupce u Kini, Indiji ili trećim zemljama, intrigantno je da nam šefica EK patetično predstavlja plan koji zapravo znači ne samo odricanje od jeftinijih energenata u ime „viših“ političkih interesa, već plansko uvođenje kontinenta u stanje Hladnog rata. I sve to bez transparentne javne rasprave i glasanja članica o tako važnom pitanju.
Iz nepoznatog razloga, evropski mediji uglavnom ignorišu novu inicijativu fon der Lajen koja sada ide i dalje od haotičnih rešenja iz 2022. godine, a „šefica Evrope“ pri tome sugeriše da je sklona uvozu skupljeg Trampovog gasa, iako se to ne predstavlja kao stub buduće energetske bezbednosti EU – jer to teško može da se predstavi tako. Američki LNG je skuplji po prirodi isporuke, a u slučaju globalnog sukoba rute postaju nesigurne. Arapski ili afrički izvoznici ne funkcionišu kao humanitarne organizacije koje će pomagati da Evropljani ne budu u hladnom samo zato što je Ursula njihova prijateljica.
Prema pisanju Politico-a, sutra, 6. maja, trebalo bi da saznamo kakve su to „konkretne mere za zaustavljanje (phase out) celokupnog uvoza ruskih fosilnih goriva kako se više ne bismo oslanjali na neprijateljsku silu za obezbeđenje energetskih potreba“. Naime, objava pažljivo pripremanog dokumenta fon der Lajen očekuje se sutra, u kojem će se vizionarski predviđati da nam od 2027. godine neće trebati nijedan atom ruskog gasa ili nafte – jer su ruski, ali će nam, valjda, i dalje trebati nekakav gas? U velikim planovima Ursule fon der Lajen u poslednjih šest godina svedočili smo nizu kolosalno promašenih strategija, pa je realno očekivati još jedno ideološki pitko, a suštinski štetno štivo. Fon der Lajen iznenada, kad realiste to više ni ne zanima, navodi da je odricanje od ruskih energenata „apsolutni“ prioritet EU – što je toliko iracionalno da se otvara pitanje prikrivenog šovinizma prema jednoj od slovenskih nacija.
Institut Bruegel u analizi „Evropa hitno treba zajedničku strategiju za ruski gas“ upozorava da se trenutno može činiti primamljivim iskorištavanje ruskih gasnih resursa preko trenutno neaktivnih gasovoda, posebno s obzirom na rastuće troškove energije i niske zalihe. Međutim, rascenjeni evropski pristup uvozu ruskog gasa koristi Putinu, omogućujući mu da koristi gas kao sredstvo pritiska, manipuliše cenama, politički deli EU i ugrožava dugoročnu energetsku bezbednost. Takođe bi mogao da uspori energetsku tranziciju jer jeftiniji gas podriva investicije u čistu energiju.
Bruegel podseća da su kreatori politike EU sebi postavili neobavezujući cilj da do 2027. postepeno ukinu korišćenje ruskog gasa. Predstavljanje plana zakazano za mart je odloženo, pa se sada pre objave nove vizije fon der Lajen analitički procenjuje održivost i efikasnost embarga, carina i kvota.
Godine 2021. Rusija je isporučila EU 157 milijardi kubnih metara (bcm) gasa – skoro polovinu ukupnog uvoza. Do 2024. taj uvoz je pao na 54 bcm, ili 18%. Taj pad je pre svega posledica ruskog smanjenja isporuka, a ne mera država. Ipak, uvoz ruskog LNG-a porastao je za 60% u tri godine. Litvanija, Letonija, Estonija i Poljska su uvele nacionalne zabrane, ali na nivou EU ne postoje čvrsta pravna ograničenja za uvoz preko gasovoda.
Većina infrastrukture još uvek postoji. Tranzit preko Ukrajine ističe u januaru 2025. godine, dok je Nord Stream 2, delimično oštećen eksplozijom, još tehnički upotrebljiv. Međutim, operator Nord Streama mora restrukturirati dugove do maja 2025. ili će bankrotirati.
Bruegel opisuje i druge scenarije: embargo zahteva jednoglasnost članica, dok kvote i carine podižu cene i olakšavaju industrijama u Kini i Indiji.
