Filmovi „78 dana“ i „On krstari, ja krstarim“ potvrđuju izreku koja se pripisuje francuskom reditelju Žan Lik Godaru – da je svaki igrani film onoliko dobar koliko je dokumentaran, a da je dokumentarni film onoliko dobar koliko je igrani. Isceljujući efekat ovih filmova tiče se oživljenih sećanja na jedan traumatičan period naše zemlje koji smo mnogi od nas potisnuli. Politički gledano – sa raznih strana nam je predočeno da smo sve to i zaslužili, da nije bilo strašno kao na drugim mestima, da nemamo pravo na traumu. Intimni pogledi na bombardovanje kao što su „78 dana“ i „On krstari, ja krstarim“ vraćaju nam to pravo. I podsećaju da nijedno ljudsko biće nije zaslužilo da bude meta bombi.
Vesli Klark u sedištu NATO-a u Briselu, 13. aprila 1999.
Svi koji su doživeli NATO bombardovanje 1999. imaju svoj prtljag uspomena. Neki su išli u skloništa, neki su se veselili i lumpovali, malo iz inata, malo da pobede strah. Ljudi su bili solidarni, ljubazniji nego inače. Porodice su se udruživale i živele u privremenim komunama, a bilo je onih koji su spas pronašli u bežaniji u Budimpeštu ili po rodnim selima.
Bilo je to vreme analognih video-kamera, amaterski kamkorderi bili su dostupniji ljudima. Nije bilo društvenih mreža ni Jutjuba za deljenje snimaka. Internet veza išla je preko fiksnog telefona, sa karakterističnim zvukom kada se, i ako se, konačno ulogujete. Radio program je dominirao. Televizija je proizvela zvezde i antizvezde tog vremena. Avram Izrael iz Gradskog centra za obaveštavanje bio nam je i otac i majka: „Pažnja, pažnja vazdušna opasnost za Beograd! Otvorite prozore, spustite roletne, isključite električnu energiju, ugasite plin i sa sobom ponesite pripremljene stvari“, glasila je mantra.
Uveče nas je čekao Miki sa TV Palme i njegove propovedi sa olovkom u ruci, usmerene ka NATO glavešinama, i odjavom: „Ako dođete, nećete se vratiti.“
Zgrada Generalštaba u Beogradu, 30. aprila 1999.
U to vreme proizveden je i kućni dokumentarac „On krstari, ja krstarim“, intimni dnevnik bombardovanja koji se dešava u beogradskom naselju Žarkovo.
Jel bombarduju kod vas?
Autori su Aleksandar Janković i Marko Čvorović, koji su pozajmili VHS kameru želeći da prave film o žarkovačkim beskućnicima. Kako se bombardovanje približavalo, odlučili su da promene temu. Od najave „intervencije“ (kako je Si-En-En nazivao sipanje bombi po nama), beležili su svoju porodicu, komšiluk, lokalne pijance. Nastalo je autentično svedočanstvo koje je moglo i da se nazove „NATO protiv moje ulice“, kako navodi Janković.
Film počinje scenom sa terase, kamera se trese, u prednjem planu konopac sa rubljem i štipaljkama, a u pozadini eksplozije. U tom trenutku niko ne zna ni šta se zbiva, ni odakle potiče, ali da gruva – gruva. Potom sledi jutro i legendarna izjava lokalnog pijanca koji na pitanje da li se uplašio, odgovara, blago se njišući: „Ja? Kako mogu? On krstari, ja krstarim.“
Po izjavi ovog alko-zen-majstora balansiranja pod vazdušnim udarima – film je i dobio naslov.
Kratki film „On krstari, ja krstarim“ (1999)
Na dan početka bombardovanja, autori pitaju komšije kad će bombardovanje. „Kakvo bombardovanje“, kažu, „i ako bude nešto to će oni da istresu u more…“
Raspoloženje na ulici je na nivou. Ređaju se teorije o Klintonu i Moniki Levinski, podržava se Slobodan Milošević, kojeg i vidimo na TV ekranu u obraćanju povodom odbijanja ulaska stranih trupa u SR Jugoslaviju.
Sa mrakom sirene za vazdušnu opasnost zlokobno kreću da zavijaju. Metež u kući, sestra plače, traži se ključ tetka Nadinog stana, sluša se radio i puši se, mnogo.
Napolju se skuplja društvance: ko se uplašio a ko nije. Neki negoduju što se situacija snima, neko pita kamermana ide li to uživo. Kreće gruvanje, alarm jednog automobila se uključio, opšte psovanje Zokija da ugasi taj alarm više.
Crni humor u realnom vremenu.
Iz filma „On krstari, ja krstarim“
Ekipa na ulici zagrejana, gledaju se bombe kao vatromet, pije se pivo, jedan komšija kaže da nema bombardovanja, najpijaniji se raduje i obaveštava da smo oborila dva komada… Opšti cirkus.
Bežanija u skloništa, ujutru preslišavanje gde su i šta gađali. Tu je i ortak koji stalno spava, baba sedi pored telefona i sekira se, ali je i ujedno najpribranija. Sa njenom izjavom se ovaj film i završava: „Prošlo je bombardovanje ali nije došao mir.“
78 dana
Igrani film „78 dana“ (2024) mlade autorke Emilije Gašić bavi se istom temom i donekle na sličan način. Film je sniman popularnom kućnom tehnologijom tog vremena – analognim HI-8 kamerama.
Roditelji sa tri ćerke odlaze na selo tokom bombardovanja. Devojčice video kamerom snimaju šta se dešava oko njih. Sve izgleda potpuno dokumentarno. Da nema profesionalnih glumaca u ulozi roditelja (Jelena Đokić i Goran Bogdan) zakleli biste se da se radi o kućnom videu.
“78 dana” (2024), trejler za film
Glumački stub čine tri ćerke različitog uzrasta, koje i snimaju sebe i okolinu: malo se igraju, gledaju Kasandru, malo se dosađuju, lepe prozore trakom ne bi li se zaštitili od detonacija. Tata biva mobilisan, mama je van sebe a devojčice žive svoj život u novim okolnostima – ima i zaljubljivanja i ljubomore, svega ima u njihovom mladom i nevinom svetu dok padaju bombe oko njih.
Nema patetike u filmu ali ima životnosti i humora. I tragike. Najmlađa ćerka, mala Tijana „oduvala“ je profesionalne glumce svojom upečatljivošću i harizmom. Gostujući na televiziji izjavila je da bi volela da snima i dalje, ali samo ovakve filmove „a ne one dosadne“.
Jelena Đokić, koja u filmu igra majku, izjavila je da se trudila da se uklopi u način na koji devojčice igraju, da svojom glumom ne naruši autentičnost priče.
Sve ovo doprinelo je da film ima uspešan festivalski i bioskopski život, višestruko je nagrađivan u zemlji i inostranstvu.
Iz filma Emilije Gašić “78 dana” (2024)
Više od dokumentarnosti
Ovi filmovi potvrđuju izreku koja se pripisuje francuskom reditelju Žan Lik Godaru – da je svaki igrani film onoliko dobar koliko je dokumentaran, a da je dokumentarni film onoliko dobar koliko je igrani.
Isceljujući efekat ovih filmova tiče se oživljenih sećanja na jedan traumatičan period naše zemlje koji smo mnogi od nas potisnuli. Politički gledano – sa raznih strana nam je predočeno da smo sve to i zaslužili, da nije bilo strašno kao na drugim mestima, da nemamo pravo na traumu.
Intimni pogledi na bombardovanje kao što su „78 dana“ i „On krstari, ja krstarim“ vraćaju nam to pravo. I podsećaju da nijedno ljudsko biće nije zaslužilo da bude meta bombi. Bez obzira kakva se politika vodi u ime konkretnih, živih ljudi.
Piše: Dragana Kanjevac RTS
