Omiljeni srpski glumac Dragan Gaga Nikolić preminuo je 12. marta 2016. godine
Slavni srpski glumac Dragan Gaga Nikolić preminuo je 12. marta 2016. u Beogradu. Devet godina od odlaska Gage Nikolića ne bledi sećanje na velikog glumca koji je bio omiljen i toplo prihvaćen od svih zbog mnogo stvari, pre svega zato što je bio dobar čokek i što nije mistifikovao svoju profesiju.
U poslednjim godinama života poželeo je da napiše autobiografiju koja bi mu poslužila kao dramaturška osnova za snimanje filma. Posle višemesečnog odlaganja, 2013. počeo je da zapisuje zanimljive epizode iz svog života.
-Voleo bih da se snimi film o mom životu. Kad ga završim, rukopis ću predati dramaturgu Đorđu Milosavljeviću da ga uobliči u scenario za filmsku priču – otkrio mi je Gaga Nikolić pred kraj 2013.
Pisanje autobiografije bio je proces. Pisao je ručno, olovkom u veliku svesku na linije.
-Ne koristim računar. Nikad nisam napisao mejl, izbegavam da pišem SMS poruke. Telefon mi služi da bih se s nekim kratko čuo, da se dogovorimo gde ćemo se naći da se ispričamo. Imam potrebu da viđam ljude, a ne da s njima pričam satima preko telefona. Računari su mi odbojni. Znam da bi mi olakšali situaciju, ali više volim ovako da radim. Promislim dobro prte nego što ću nešto da zapišem. A razmišljanje je najvažnije za svako pisanje.
I u danima kad je bio u bolnici, nije odustajao od ideje da piše. Pired bolničke postelje, uz mnoštvo magazina i knjiga, nalazila se sveska s bitnim pričama iz njegovog života. O jednoj zanimljivoj epizodi iz Pariza govorio mi je u bifeu Ateljea prilikom jednog od naših poslednjih susreta u oktobru 2014. Krajem sedamdesetih otišao je u glavni grad Francuske na poziv reditelja Lučana Pintilijea da igra u predstavi “Na dnu” u pariskom pozorištu “Sara Bernar”.
– Bilo je rimokatiličko Badnje veče. Odigrao sam predstavu i krenuo ka stanu u kome sam živeo. Pariske ulice su bile puste. Svi su bili kod kuće okruženi ljudima koje vole ili koje pokušavaju da vole. Osetio sam se usamljeno. Otišao sam do bistroa za koji sam znao da radi na Badnje veče. U lokalu sam zatekao nekoliko izgubljenih duša poput mene i barmena, dobroćudnog Francuza koji me je voleo zbog ozbiljnog bakšiša koji sam mu ostavljao. Napunio sam džepove kovanicama u nameri da telefoniram onima koji su mi nedostajali – Mileni, drugarima u bifeu Ateljea, kevi.
Govornica u bistrou je bila zauzeta. Sa šanka sam s vremena na vreme proveravao da li se oslobodila. Pokucao sam na vrata govornice kad me je izdalo strpljenje. Iza vrata sam video leđa krupnog muškarca koji se povijao kako bi se “spakovao” u govornicu. Kako nije reagovao, pokucao sam jače. Čovek se okrenuo. Imao je belu kosu, bele obrve, bele trepavice i oči kao led. Bio je albino crnac. Gledali smo se desetak sekundi bez reči pre nego što me je obavestio da će uskoro završiti razgovor. Tako je i bilo. Ušao sam u govornicu i odmah okrenuo Milenu. Kad sam završio, želeo sam da popijem piće s albino crncem. Nije ga bilo, izgubio se u pariskoj noći. Kasnije razmiščjajući o tom neobičnom događaju nisam mogao da se otmem utisku da je to bio moj susret s Bogom – ispričao mi je Gaga Nikolić.
Gaga, nažalost, nije stigao da završi rukopis. Ne zna se gde je se nalazi sveska kojoj je poverio neke od svojih najzanimljivijih životnih epizoda.
Gloria.rs
