Dok su snage sirijskog tiranina Bašara al-Asada prošle nedelje u panici bežale iz Alepa, suočene sa dugo planiranom, šokantnom i munjevitom ofanzivom saveza islamističkih grupa na severozapadu zemlje, iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči, koji je doleteo u Damask ekspresno, ostao je užasnut, zahtevajući objašnjenje.
Naime, pad drugog po veličini sirijskog grada u ruke pobunjeničke alijanse predvođene islamističkom sunitskom grupom Hajat Tahrir al-Šam (HTS) – koja je nastala 2011. kao Džabhat al-Nusra ili Al-Nusra front, kao direktnog ogranka Al-Kaide, da bi 2016. prekinuo veze sa tom grupom i postao HTS, ali i dalje sa sumnjivim ideološkim i praktičnim ciljevima – nije samo poniženje za sirijskog predsednika Asada, inače člana alavitsku manjinu, denominaciju šiitskog islama, ali i za njene saveznike, pre svega Iran, a potom donekle i za Rusiju.
Godine 2016. šiitske grupe kojima je komandovao Iran, uz pomoć ruske kampanje bombardovanja koja je sledila taktiku „spaljene zemlje“, pomogle su sirijskom autokrati da povrati Alep od pobunjenika koji su kontrolisali skoro polovinu grada četiri godine. Nakon toga, grad je trebalo da bude čvrsto u Assadovim rukama. Ali prošle nedelje, samo 72 sata bila su dovoljna da se Alep pregazi, što je ponovo pokrenulo sirijski građanski rat, koji je prvi put izbio 2011. nakon Asadovog brutalnog gušenja prodemokratskih protesta.
Ali pitanje je zašto je bilo tako. Po dolasku u Damask na hitne razgovore, Aragči je ponudio najgore objašnjenje koje je mogao da smisli, a to je da je sve to bila „zavera izraelskog režima da destabilizuje region“, kako ističe Politico u svojoj analizi.
S druge strane, iako je Teheranu zgodno da krivi Tel Aviv – izraelski projektili i vazdušni udari su možda samo marginalno pomogli pobunjenicima – pad Alepa nema mnogo veze sa težnjama izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da preoblikuje Bliski istok, ali mnogo više veze sa stanjem Asadovih oružanih snaga.
Međutim, to takođe ima mnogo veze sa geopolitičkim manevrisanjem turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegovom rešenošću da obuzda bilo kakvu stvarnu ili uočenu pretnju sirijskih Kurda koje podržavaju SAD, kao i njegov bes na, recimo, njegove nekada bliske lične prijatelj Asad jer je odbio njegove dugogodišnje ponude za pomirenje.
Stidljivi Erdogan
Na prvom mestu, Alep je tako lako pao zbog sloma Asadovih snaga. Ispostavilo se da su one isto tako demoralisane, slabe i nemotivisane kao i avganistanske snage koje su SAD godinama obučavale i finansirale, da na kraju ne bi uspele da pokrenu bilo kakvu pravu borbu protiv talibana. „Sirijska arapska armija je izdubljena granata, daleko slabija nego što njen navodni broj i naoružanje sugerišu“, kaže bivši američki diplomata Alberto M. Fernandez. „Sirija je ekonomski devastirana i nemoćna. Oficiri dopunjuju svoje bedne plate uzimajući mito od vojnika u zamenu za produženi odmor i druge poslove kod kuće. Čini se da su se neke jedinice razbile i pobegle nakon što su izgubili svoje oficire“, dodaje on.
Istovremeno, Teheran ne želi javno da razotkrije slabost drugog saveznika, nakon što je Izrael brzo odrubio glavu libanskom šiitskom militantnom pokretu Hezbolah, najvažnijem regionalnom partneru Irana. Ali u isto vreme, to ne može da istakne ulogu stvarne osobe moći i uticaja iza onoga što se dešava u severnoj Siriji, jer će verovatno morati da se postigne neka vrsta sporazuma sa lukavim Erdoganom kako bi se osiguralo da ofanziva, koja sada napreduje ka Hama, oko 140 kilometara južno od Alepa, tu se zaustavlja.
Oslabljeni Izraelom, ni Iran ni Hezbolah nisu u poziciji da ponude Asadu vrstu i količinu ljudstva i vojne moći koju su obezbedili da preokrenu tok sirijskog građanskog rata 2015. A prema libanskim izvorima koji su razgovarali za Rojters, Hezbolah ne planira da pošalje jedinice da se pridruže stotinama iračkih boraca koje podržava Iran, a koji su ove nedelje prešli u Siriju kako bi pružili podršku Asadovoj vojsci.
Erdogan je, s druge strane, pokušao da se stidljivo distancira od onoga što se dešava preko granice, predstavljajući se samo kao posmatrač koji se žali za razvojem događaja koji su van njegove kontrole. “Veoma pažljivo pratimo događaje. Već duže vreme upozoravamo da bi spirala nasilja na Bliskom istoku mogla da utiče i na Siriju. Nedavni događaji su potvrdili da je Turska bila u pravu”, rekao je on u ponedeljak.
Međutim, malo posmatrača veruje da je ofanziva sirijskih pobunjenika mogla biti pokrenuta bez znanja i odobrenja Ankare. Prema rečima Hadija al-Bahre, lidera međunarodno priznate sirijske pobunjeničke opozicione grupe, pripreme za napad na Alep počele su prošle godine, a te pripreme su uključivale HTS, kao i više desetina milicija iz Sirijske nacionalne armije (SNA) , koalicija pobunjenika grupa koju direktno podržava Turska, koja je uglavnom fokusirana na suzbijanje kurdskih milicija koje kontrolišu severoistočni region Sirije, uključujući oblasti duž turske granice.
Erdogan želi pomirenje, Asad ima uslov
Stoga je lakoverno misliti da turski zvaničnici nisu bili obavešteni o ovim planovima. Prema obaveštajnom izveštaju koji je objavio Centar Soufan, istraživačka grupa koju su osnovali bivši američki i britanski obaveštajci i diplomate, „ofanziva na Alep… je odložena kada je Turska intervenisala, menjajući tajming“.
Linije fronta rata u Siriji stagniraju od 2020. godine, iako je povremeno dolazilo do žestokih sukoba. U protekle četiri godine, Asad je kontrolisao veći deo zemlje i najveće gradove, a alijansa uglavnom islamističkih pobunjenika – koju toleriše Ankara – koju predvodi HTS, stisnuta je u enklavu u Idlibu i deo ruralnih oblasti zapadno od Alep, dok su turske snage i grupe pod direktnim patronatom Turske kontrolisale deo nekadašnje kurdske teritorije duž granice severno od Alepa. A na severoistoku Sirije, Sirijske demokratske snage (SDF), multinacionalni vojni savez kojim dominiraju Kurdi — saveznici SAD protiv džihadističke Islamske države Iraka i Levanta (ISIL) — uglavnom su prepušteni sami sebi.
Ofanziva je sve to dramatično promenila, ali je teško predvideti posledice. Erdogan sada drži mnoge konce u svojim rukama, ali da li će mu one izmaći iz ruku je druga stvar, piše Politiko. On svakako ne želi da stvari izmaknu kontroli i da Asad padne, kaže se, ali to može delimično zavisiti od toga da li se HTS drži scenarija, konsolidujući se u Alepu i fokusirajući se na uspostavljanje vlade u islamističkom stilu tamo, slično do Idliba. Ako se HTS krene južno od Hame dok se Assadova odbrana ruši, onda bi Erdogan mogao otkriti da je pokrenuo više nego što je očekivao.
Turski lider je poslednjih nekoliko meseci pritiskao Asada da pristane na pomirenje, ali je sirijski lider to odbio, insistirajući da Turska prvo povuče hiljade svojih vojnika i grupa koje sponzoriše sa sirijske teritorije. Dakle, neki posmatrači vide ofanzivu kao deo napora Ankare da izvrši pritisak na Asada da normalizuje odnose i pregovara o političkom rešenju građanskog rata, što bi Erdoganu dalo priliku da vrati 4,7 miliona sirijskih izbeglica koje žive u Turskoj kako bi rešio svoju veliku domaću glavobolju.
Pomirenje bi verovatno mnogo koštalo Kurde, a takođe bi podrazumevalo smanjenje njihove delimične autonomije na severoistoku. Turska i njeni zastupnici već proširuju svoju kontrolu nad pograničnim gradovima i selima koje drže Kurdi, a preko vikenda je sirijska nacionalna armija zauzela kurdsko uporište Tal Rifaat, zajedno sa nekim drugim uporištem SDF-a istočno od Alepa.
Ali gde je Rusija? Kao i drugi ključni Asadovi saveznici Iran i Hezbolah, Moskva je fokusirana na druge prioritete, odnosno na Ukrajinu. I do sada su ruski ratni avioni izveli samo ograničene vazdušne napade u znak podrške Asadovim snagama, što je dodatno podstaklo spekulacije da je Kremlj znao za predstojeću ofanzivu i da nije zadovoljan činjenicom da pritisak na Asada raste.
A Moskva steže Asada
Moskva takođe vrši pritisak na Asada da se pomiri sa Erdoganom i razmotri politička rešenja za okončanje građanskog rata, koji bi otvorio Siriju unosnoj trgovini za ruske kompanije i verovatno osigurao da njene strateški važne vazdušne i pomorske baze u Siriji nisu ugrožene. Čak i tokom leta, Kremlj je pokušavao da dogovori sastanke licem u lice između sirijskog i turskog lidera, ali bezuspešno.
Međutim, ovi pokušaji bi sada mogli uroditi plodom. Uprkos svim iranskim narativima o izraelskoj zaveri, Aragči je ove nedelje otišao u Ankaru da se sastane sa svojim turskim kolegom Hakanom Fidanom i njih dvojica su se složili da Turska, Iran i Rusija treba da organizuju nove trilateralne razgovore za rešavanje sukoba. „Odlučili smo da održavamo bliže konsultacije i dijalog, i uz Božiju dozvolu, sarađivaćemo na daljem poboljšanju situacije u pravcu mira i stabilnosti u našem regionu“, rekao je Aragči.
U međuvremenu, Fidan je oštro okrivio Damask za rasplamsavanje rata, odnosno njegovo odbijanje da razgovara sa opozicionim snagama. „Nedavni događaji još jednom pokazuju da Damask mora da se pomiri sa svojim narodom i legitimnom opozicijom“, rekao je on. Međutim, kako ističe Politiko, važnost pomirenja sa Erdoganom je ostala neizrečena.
Erdoganovim namerama u Siriji u svojoj analizi osvrnuo se britanski The Times, koji navodi da je turski predsednik pojačao napade na granici sa Sirijom u nadi da će ojačati svoj uticaj i kredibilitet kod kuće i u arapskom svetu.
Turska zastava koja se u ponedeljak vijorila sa drevnih zidina Citadele u Alepu prizor je kojeg se sirijski predsednik dugo plašio, a – kako mnogi veruju – turski predsednik odavno sanja. Scena je nastala pobunjeničkom ofanzivom, ali se ne zna ko ju je izvršio i zašto, nekoliko dana nakon zauzimanja grada. Ipak, za mnoge posmatrače, to je još jedan znak da Ankara, uprkos poricanjima, igra istaknutu ulogu u najnovijim dešavanjima u sirijskom sukobu.
Poslednjih godina, građanski rat u Siriji pao je u drugi plan za Zapad, jer su aktuelnije pitanje bili sukobi u Ukrajini i Izraelu. Ali u Turskoj Sirija nikada nije skinuta sa dnevnog reda – rat u susedstvu je suštinski preoblikovao tu zemlju, i politički i demografski. Prema zvaničnim podacima, u Turskoj sada živi 3,6 miliona Sirijaca i oni su postali veliki problem za Erdogana na unutrašnjem planu. Takođe, u Siriji raste uticaj kurdskih milicija, što je razvoj događaja koji su uzavreli preko turskih granica 2015. godine, kada su snage zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK) u Turskoj, koju Ankara smatra terorističkom organizacijom, nastavile sa radom. ponovo pokrenuli svoju pobunu na turskom tlu.
Sada je glavni prioritet Ankare da vrati izbeglice u Siriju i potisne Kurde, pa je upravo zbog toga, piše Tajms, Erdogan proteklih meseci nudio susret sa Asadom kako bi se postigao dogovor o obnavljanju odnosa. S druge strane, Asadovo odbijanje i zahtev da Ankara prvo ukloni svoje snage iz Sirije ima korene u dugogodišnjem uverenju sirijskog vladara da Erdogan pokušava da uspostavi novi režim u Damasku, koji bi mu omogućio da proširi sopstveni uticaj u arapski svet.
Erdoganove ambicije u Siriji su Asadov najveći strah
Kada su 2011. prvi put izbili protesti protiv Asada, Erdogan – tada lični prijatelj sirijskog predsednika – pokušao je da interveniše. Turske delegacije, uključujući Ahmeta Davutoglua, tadašnjeg premijera, doletjele su u Damask da ubijede Asada da ublaži svoj odgovor na proteste. Međutim, odnosi su se ubrzo raspali pošto je Asad odbio da ponudi ustupke Muslimanskoj braći, globalnom islamističkom pokretu kojem su bliski Erdogan i Davutoglu. Diplomatski odnosi su prekinuti u martu 2012, a Erdogan je počeo da pruža punu podršku sirijskoj opoziciji. Njeno političko krilo je bilo bazirano u Istanbulu, dok su pobunjeničke grupe dobijale oružje i sredstva preko Turske.
U prvim godinama rata podrška opoziciji dolazila je iz brojnih zemalja, uključujući Veliku Britaniju, Sjedinjene Države i Francusku. Ali kako su ekstremističke grupe došle u prvi plan, većina ovih zemalja je povukla podršku, ostavljajući samo Tursku i Katar kao državnu podršku sirijskim opozicionim snagama. Sada u Siriji postoje samo dve velike pobunjeničke grupe u severozapadnoj Siriji – HTS i SNA.
Sporazumom iz 2019. između Turske i Rusije, koji pruža vojnu podršku Asadovim snagama, održava se linija prekida vatre između kombinovanih pobunjeničkih i režimskih snaga na severozapadu zemlje, ista ona koja je prekinuta kada su pobunjenici započeli munjevito napredovanje pre nedelju dana. Na strani pobunjenika, Turska je delovala i kao vojni garant, sa svojim vojnicima u brojnim bazama u toj oblasti, i kao pružalac socijalnih usluga, uključujući škole i pošte.
Iako poriče da stoji iza ofanzive pobunjenika, Ankara je iskoristila priliku usred haosa da pojača svoje napade na kurdske pozicije, a postoje znaci da se pozicionira za širu ulogu u budućnosti Sirije.
Devlet Bahčeli, ultranacionalistički političar i pokretačka snaga Erdoganove vlade, pozvao je u utorak Asadov režim da uđe u dijalog sa Turskom. „Vreme još nije prošlo“, rekao je Bahčeli, ističući da Turska nema prava na teritoriju bilo koje druge zemlje. Međutim, u istoj izjavi je rekao da je “Alep turski i muslimanski do srži”.
Događaji protekle nedelje možda će konačno naterati Asada da sedne sa Ankarom, ali neće učiniti malo da uguše njegove strahove o Erdoganovim ambicijama u njegovoj zemlji, zaključuje Tajms.
