U okviru završnih pregovora UN o Globalnom sporazumu o plastici, razmatraće se mnoga rešenja
Ostrva u najudaljenijim delovima Tihog okeana, nekoliko hiljada kilometara udaljena od prve civilizacije, posuta su plastikom. Korita azijskih reka, nekada puna ribe, sada su puna odbačenih plastičnih flaša. Ogromne planine plastike ispunjavaju afričke ravnice. Evropske zemlje svoj problem plastike rešavaju izvozom plastičnog otpada u manje razvijene zemlje, ali to samo znači da su odložile bavljenje tim problemom, nikako ga rešile.
Voda – odnosno plastika – nije stigla samo do naših grla, ona je bukvalno ušla u naš krvotok. Mikroplastične čestice pronađene su u gotovo svim sistemima našeg tela, a nedavno su otkrivene i u fetalnim placentama, što znači da su deca izložena plastičnim česticama i pre rođenja, čiji uticaj na zdravlje svakako neće biti zanemarljiv.
Nešto treba hitno da se uradi. A dobra vest je da se čini da se stvari pomeraju iz ćorsokaka.
U Patelumi u Kaliforniji, gradu od oko 60.000 stanovnika, severno od San Franciska, prolaznike na ulici nedavno je zaprepastio novi prizor. Pored uobičajenih kanti za otpatke, pojavile su se i male ljubičaste posude sa otvorom veličine plastične čaše.
Vlasnici oko 30 tamošnjih restorana i kafića počeli su da služe kafu za poneti u šoljicama iste ljubičaste boje, a sve je to deo inicijative Petaluma za višekratnu upotrebu. To je prvi ovakav eksperiment, čiji je cilj smanjenje upotrebe plastike za jednokratnu upotrebu, koja najčešće završava u životnoj sredini.
„Sve više ljudi je zabrinuto za budućnost zbog ogromne količine plastike koju koristimo kao društvo, a jedan od lekova za tu zabrinutost je akcija“, rekao je zamenik gradonačelnika Petalume Patrik Karter za Newsweek.
Projekat je pokrenut pre tri meseca, a za to vreme je u ljubičaste kontejnere sakupljeno 200.000 čaša koje su potom oprane, dezinfikovane i vraćene u ugostiteljske objekte.
„Sada imamo dovoljno podataka da znamo da je ovo bio veoma uspešan projekat“, kaže Kejt Dejli iz kompanije Closed Loop Partners, koja je uložila u ovaj projekat.
Dejli vodi Centar za cirkularnu ekonomiju u kompaniji koja je pokrenula projekat Petaluma, a u koju su uložili Starbaks, Mekdonalds, Koka-Kola, Pepsi i druge kompanije koje žele da smanje količinu plastičnog otpada.
Dejli kaže da se projekat pokazao uspešnim, iako, naravno, niko ne misli da će samo ponovna upotreba šoljica rešiti problem. Ali to je samo jedno od mnogih rešenja koja će se razmatrati kao deo završnih pregovora u Ujedinjenim nacijama o Globalnom sporazumu o plastici (Global Plastc Treati) u Busanu, Južna Koreja.
„Ovaj sporazum je neverovatno važan da javnost obrati pažnju na problem plastičnog otpada, ne u smislu očaja, već u smislu okretanja ka rešenjima“, kaže Dejli.
Istraživanje Svjetskog fonda za divlje životinje iz 2021. pokazalo je da je čak 72 posto Amerikanaca zabrinuto da plastični otpad završi u okeanu, a 81 posto ispitanih je reklo da želi ponovo koristiti ili reciklirati plastiku koju kupe. Ali svaki sedmi ispitanik je takođe rekao da nema adekvatan pristup uslugama reciklaže i da generalno nije zadovoljan procesom reciklaže.
Proces dogovora o plastici u UN-u, koji sada traje drugu godinu, doveo je stvar do vrhunca i fokusirao se na rad istraživača, zajednica i poslovnih rukovodilaca na povećanju ponovne upotrebe, poboljšanju recikliranja i pronalaženju načina da se plastika zadrži tamo gde joj je mesto.
Nevsveek je razgovarao sa liderima iz poslovnih, akademskih i neprofitnih grupa, koji se svi slažu da je ovo prilika koja se pruža „jednom u životu“ da se uspostave sistemi koji bi mogli da transformišu industriju i izgrade ekonomiju u kojoj plastika cirkuliše umesto da završi u deponije nakon jedne upotrebe.
Studija iz 2020. godine procenila je da ukupna količina plastike u svetu sada premašuje ceo životinjski svet po težini. Ali to nije najgori deo. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu procenjuje da je oko trećina sve plastike proizvedene svake godine plastika za jednokratnu upotrebu, kao što su omoti, ambalaža, boce i kese. Ipak, većina toga završi kao otpad koji završava u vodenim tokovima i morima, gde može da traje decenijama ili, u nekim slučajevima, vekovima.
Međunarodna unija za očuvanje prirode, najveća svetska ekološka mreža sa više od 1.400 organizacija članica, procenjuje da 14 miliona tona plastike završi u okeanu svake godine, što čini 80 odsto svih morskih ostataka.
„Zagađenje plastikom je postalo novi rak mora. Imate kitove koji dnevno konzumiraju milione mikroplastičnih čestica gutajući plankton“, rekao je Mekoli.
Pored toga što se velike životinje zapliću u mreže i truju plastikom, Mekoli kaže da je zabrinut zbog toga šta plastični otpad čini najmanjim oblicima morskog života koji čine osnovu sistema ishrane okeana.
„Zaista nemamo pojma šta bi značilo da smo izgubili ove organizme koji se nalaze na samom dnu lanca ishrane, a na koje gotovo sigurno utiče mikroplastika, pa čak i manja nanoplastika. Mislim da nije preterano reći da je sama budućnost okeana u pitanju.’
Osim okeana, proizvodnja plastike značajno utiče i na našu klimu, jer se većina plastike proizvodi od petrohemijskih proizvoda koji emituju gasove staklene bašte u atmosferu. Istraživači iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli otkrili su da proizvodnja glavnih tipova plastičnih polimera čini oko 5 procenata ukupnih globalnih emisija gasova staklene bašte – više od celog sektora vazduhoplovstva.
Takođe, sve je više istraživanja koja ukazuju da izlaganje nekim plastičnim komponentama izuzetno štetno utiče na zdravlje ljudi.
dr. Leonardo Trasande, profesor pedijatrije na Univerzitetu u Njujorku i direktor njujorškog Langone centra za istraživanje opasnosti po životnu sredinu, takođe je zvanični posmatrač u pregovorima UN-a o Globalnom dogovoru o plastici gde predstavlja Endokrino društvo, organizaciju od više od 18.000 naučnika i kliničara. fokusiran na to kako hemikalije koje se koriste u plastici utiču na funkciju hormona.
„Pretpostavljamo da na nas ne utiče previše plastike u okeanu, ali to nije slučaj“, rekao je Trasande.
U stvari, mnoge studije povezuju hemikalije poput ftalata i bisfenola, koji se koriste u nekim vrstama plastike, sa nizom zdravstvenih problema, uključujući razvojne probleme kod dece, gojaznost i dijabetes. A to su samo problemi koji su do sada poznati.
Otkako je pre dve godine počeo rad na Sporazumu UN o plastici, Trasande kaže da je došlo do veoma važne promene, a to je da je problem plastike počeo da se posmatra kao opasnost po ljudsko zdravlje, a ne više samo kao problem zagađenje mora.
Upravo ta promena ispunjava Mekolija, kako je rekao, „umerenim optimizmom” jer su se određene inicijative za smanjenje količine plastičnog otpada pokazale uspešnim. Ali pošto je plastični otpad globalni problem, rešenje bi takođe trebalo da bude globalno.
Mekoli i njegove kolege su tako razvili kompjuterski model koji bi mogao da odredi moguća smanjenja plastičnog otpada koristeći različita rešenja predložena UN.
I Nil Nejtan, stručnjak za okeane sa Univerziteta u Kaliforniji, slaže se da ne postoji jedinstveno rešenje, već da je potreban niz odluka i promena koje će sve zemlje morati da počnu da primenjuju.
Mekoli i drugi istraživači sa Univerziteta u Kaliforniji, Univerziteta Santa Barbara i Univerziteta Berkli objavili su pre izvesnog vremena u časopisu Science kako bi izgledalo da se ništa ne uradi. Do 2050. godine količina plastičnog otpada bi se skoro udvostručila i dostigla 121 milion metričkih tona. Godišnja emisija gasova staklene bašte iz proizvodnje ove plastike povećala bi se za 37 odsto.
Međutim, isti tim naučnika je otkrio da bi primena samo četiri političke odluke mogla da do sredine veka smanji emisiju gasova iz proizvodnje plastike za trećinu, a količinu plastičnog otpada smanji za 90 odsto. Te odluke su: obavezna reciklaža, porez na ambalažu, ulaganje u upravljanje otpadom i reciklažnu infrastrukturu i, što je možda najvažnije, dogovor da se količina nove proizvedene plastike vrati na nivo 2020. godine.
„Plastika je veoma vredan materijal, nezamenljiv u nekim medicinskim uređajima i drugde – u tome se svi slažemo“, kaže Mekoli. „Ali ono što sada radimo je da uzmemo slamku, koristimo je 35 sekundi, a zatim je bacimo u okruženje gde će trajati još 350 godina.
Da bi preneo razmere problema, Mekoli je američkim predstavnicima u pregovorima UN dao mali poklon: uzorke plastičnih čepova za flaše, upaljača i drugog plastičnog otpada koje je sakupio na malom ostrvu usred Tihog okeana.
Napredak u poslovnom svetu
Poslednjih desetak godina, Erin Simon je gradila partnerstvo između kompanija koje se bave proizvodnjom plastike i ekoloških grupa. Sajmon ima iskustvo u korporativnom svetu – bila je inženjer pakovanja u HP-u – i sada koristi svoje poslovne veze u Svetskom fondu za divlje životinje (VVF), gde je šef odeljenja za plastični otpad i operacije.
„Nismo u stanju da upravljamo plastikom koju danas imamo i nećemo moći da se nosimo sa svime što proizvedemo“, kaže Sajmon i naglašava da će se proizvodnja plastike udvostručiti do 2040. godine po sadašnjoj stopi rasta.
VVF je neprofitna ekološka organizacija sa partnerima u privatnom sektoru: oko 250 članova Poslovne koalicije za Globalni sporazum o plastici. Sajmon kaže da kompanije shvataju da ne mogu same da ispune sopstvene ciljeve smanjenja plastičnog otpada.
„Kompanije imaju mnogo javnih obaveza da koriste reciklirani materijal i recikliraju svoje proizvode, ali neće moći da ispune te obaveze ako ne postoji infrastruktura za reciklažu, ako nema politike i ako nema prikupljanja“, kaže Simon.
Sajmon je rekao da bi sporazum sa globalnim dometom mogao da poveća finansiranje recikliranja i omogući usvajanje univerzalnog dizajna za plastične proizvode i uklanjanje problematičnih materijala – ključne mere za poboljšanje recikliranja plastike.
„Potrebni su nam sistemi za reciklažu koji rade. To nemamo ni danas“, kaže Sajmon.
Američka agencija za zaštitu životne sredine izveštava da je stopa reciklaže za nekoliko vrsta plastičnih proizvoda, kao što su PET plastična ambalaža i HDPE boce, blizu 30 procenata u SAD, ali da je stopa reciklaže za svu plastiku manja od 9 procenata.
Džonatan Kvin, direktor američkog pakta za plastiku, grupe kompanija koje rade na kružnom upravljanju plastikom, kaže da je reciklaža plastike i dalje u porastu.
Zanimljivo je da Kvin dolazi iz porodice koja se bavila plastikom. Njegov otac je radio u plastičnoj ambalaži, a suprugu je upoznao na događaju vezanom za industriju plastike.
„Moj život se vrteo oko toga. Ali moj tata nikada nije brinuo o uticaju ambalaže na životnu sredinu. O tome se uopšte nije razmišljalo’, kaže Kvin i dodaje da se sada dobar deo njegovog posla bavi ispravljanjem nekih grešaka koje je napravila prethodna generacija.
U junu, Plastics Pact je predstavio svoj drugi set ciljeva za smanjenje plastičnog otpada i poboljšanje reciklaže do 2030. Ovim su istaknute inicijative za ponovnu upotrebu kao što je Petaluma projekat čaša za višekratnu upotrebu, kao i dizajn koji podstiče da se ambalaža ponovo koristi, reciklira ili kompostira.
Okupljeni oko Pakta o plastici pre svega žele da eliminišu ono što se zove „problematična plastika“, kao što su slamke i male kašike za mešanje pića.
Kvin je rekao da ove naizgled male mere, zajedno sa značajnim poboljšanjima u reciklaži, mogu pomoći da reciklirana plastika bude pristupačnija. Taj ekonomski pomak je ključ za podsticanje reciklaže i smanjenja plastičnog otpada, kaže Kvin.
„Moramo da učinimo cenu reciklirane plastike što je moguće bliže ceni nove plastike kako bismo je učinili finansijski održivom“, rekao je on.
Ponovno pokretanje reciklaže
Međutim, kada je reč o reciklaži, obećanja su jedno, a prava akcija drugo. Podaci istraživanja koje je objavila grupa za reciklažu Keep America Beautiful otkrili su da 63 procenta ljudi daje ocjenu „C“ („tri“) za učinak recikliranja u zemlji, a 22 procenta daje ocjenu „D“ ili „F“ (a „dva“ ili „jedan“).
Na primer, kada je njujorški državni tužilac Letitia James tužila PepsiCo i Frito-Lai prošle godine, tužba je pozvala PepsiCo zbog javne tvrdnje da bi reciklaža „osigurala da se vredni materijali koji se koriste u ambalaži recikliraju i ponovo koriste, a ne da postanu otpad“.
Međutim, otkriveno je da se mnogi omoti uopšte ne mogu reciklirati, a boce se mogu reciklirati samo ograničen broj puta.
U septembru je državni tužilac Kalifornije Rob Bonta tužio EkkonMobil zbog obmanjivanja javnosti i tvrdnji da promoviše takozvano napredno recikliranje, koje koristi visoke toplotne i hemijske procese za razbijanje plastike.
Kejt Bejli iz Udruženja za reciklažu plastike kaže da takve tužbe motivišu kompanije da više rade na rešenjima.
„Kroz sudski spor javnost vrši pritisak. A javnost je ljuta na plastiku i kompanije širom sveta na nju reaguju na različite načine“, rekao je Bejli.
Bejli je radio na reciklaži 20 godina i ne slaže se da recikliranje plastike ne funkcioniše.
„Reciklaža funkcioniše, ali bi trebalo da funkcioniše mnogo bolje“, kaže Bejli i dodaje da procesi reciklaže sada stagniraju i da ih treba ponovo pokrenuti.
Svi oblici reciklaže suočavaju se sa ekonomskim izazovima, nastavio je Bejli, a reciklaža plastike je takođe otežana jer potrošači stavljaju predmete koji se ne mogu reciklirati u kante za reciklažu. Tu dolazi do izražaja dizajn proizvoda, kao što su kante za reciklažu u Petalumi sa otvorima koji odgovaraju obliku šoljica i ljubičastoj boji tih šoljica i kontejnera.
Bejli takođe vidi sporazum UN kao priliku da se usaglase globalna pravila dizajna za plastiku kako bi se više materijala moglo reciklirati.
Ona je rekla da politike proširene odgovornosti proizvođača mogu pomoći da se troškovi sakupljanja plastike prebace na proizvođače kako bi platili recikliranje, pravilno upravljanje otpadom i programe ponovne upotrebe poput onih koji su uspešno testirani u Petalumi. I ona se slaže da cena reciklirane plastike treba da bude ista kao i cena nove plastike.
„Rad UN na Globalnom sporazumu o plastici je prekretnica u načinu na koji upravljamo, trošimo i odlažemo plastiku“, rekla je ona. „Mislim da ćemo za nekoliko godina na ovo gledati kao na trenutak u kojem se desio veliki pomak.
