Bubliki, suške i baranke su neodvojivi deo ruske nacionalne kuhinje i bile su popularne u Rusiji još od drevnih vremena. Sve tri vrste peciva imaju (približno) isti sastav i oblik, ali se ipak dosta razlikuju, najviše po tome kako se pripremaju i služe. Kako ih razlikovati?
Nekada davno, kada su osnovne namirnice bile teško dostupne običnim građanima, ovi “đevreci” su bili najbolji izvor hranljivih materija, a ujedno i jako dostupni, jer su se pravili od svega par namirnica – brašna, soli i vode. Ovi “đevreci” i danas uživaju veliku popularnost, najviše zbog toga što su krajnje univerzalni – mogu poslužiti i kao užina, i kao osnova za sendviče, pa čak i kao prilog uz čaj ili kafu, samostalno ili uz dodatak džema ili meda. Znači – uz sve idu i u sve se mešaju. Ali, između ove tri vrste postoji velika razlika, kako u pripremi, tako i u izgledu i teksturi.
Suške
Od tri vrste “đevreka” suške su najmanje, ali i najtvrđe. Njihov prečnik varira između 4 i 7 centimetara (neki prave i veće, do 12 centimetara), dok debljina ne bi trebalo da premašuje 1,5 centimetar. Po pravilu se one prave kao i bubliki i baranke, kuvaju, pa potom i zapeku, uz to da se nakon pripreme one dodatno isusušuju, u tradicionalnoj peći ili rerni, kako bi postale čvrste hrskave i duže trajale. Suške su se, zbog svoje čvrstoće, često davale i mališanima kojima rastu zubići, kako bi im se pomoglo da lakše preguraju taj period.
Baranke
Baranke su za nijansu krupnije od suški: u prečniku su najčešće između 7 i 10 centimetara, ali su dosta deblje – od 1,7 do 2,2 centimetra. One su i mekše od suški, jer se nakon pripreme ne isušuju dodatno u rerni, već odmah jedu. Isprva su one pravljene samo od osnovnih sastojaka, ali su kasnije doživele transformaciju: domaćice su, kako bi ukus bio lepši, u njih počele da dodaju i vanilu, limunovu koru, šećer i mak, a ponekada i voće i bademe. U stara vremena Rusi su preostale, nepojedene baranke nizali na kanap i kačili iznad peći, radi dekorisanja prostora.
Bubliki
Bubliki su najveći i najmekši ruski “đevreci” i najsličniji su đevrecima kakvi se prave i u Srbiji i po načinu pripreme, a i po ukusu. U njih se obično dodaje i kvacas, kako bi testo bilo vazdušastije, a nakon kuvanja oni se dodatno malčice i zapeku, ne bi li dobili lepu zlatnu koricu i duže ostali sveži. Bubliki se najčešće koriste za pripremu sendviča ili se filuju slatkim nadevom, kako bi se poslužili kao poslastica uz čaj, kafu ili kompot. Neki vole da ih pospu susamom ili makom, radi obogaćivanja ukusa, ali to nije neophodno. Najvažnije je da oni budu meki.
RTbalkan.