Bilo da se radi o prijatelju koji je iskočio iza ugla ili se upetljao u lažnu paukovu mrežu, većina nas će u nekom trenutku postati žrtva zastrašujuće šale. Naučnici su izneli teoriju zašto su prepadanja tako često praćena smehom, a mogu poslužiti šaljivdžijama koji se pripremaju da se za Noć veštica zabave sa prijateljima.
Popularno objašnjenje zašto određene šale ili situacije izazivaju smeh jeste u elementu iznenađenja – uspešne šale obično grade očekivanje koje se na kraju neočekivano preokreće.
“Problem sa tom teorijom je što smatramo da su razne stvari smešne koje i nisu toliko iznenađujuće, a takođe ima i mnogo iznenađenja koja nam uopšte nisu smešna”, rekao je Mark Hje-Knudsen, istraživač.
Humor zahteva i kršenje našeg osećaja o tome kakav bi svet treba da bude, i skoro istovremenu procenu da je ovo kršenje bezopasno ili benigno, govori naučna teorija.
Početni šok i skok od straha je praćen smehom, ističu Mark i kolege, a piše Gardijan.
Treba pronaći pravu meru
Ljudi doživljavaju zastrašujuća iskustva (poput poseta ukletim kućama) kao zabavna samo ako nivo straha nije ni previše nizak ni previše visok. Ako je strah premali, iskustvo može biti dosadno, a ako je prevelik, može postati preterano zastrašujuće i stresno. Dakle, za optimalno uživanje, strah mora biti “tačno odmeren” – dovoljan da izazove uzbuđenje, ali ne i da izazove paniku.
“Mnogi ljudi, smatraju da je više straha uvek bolje za onoga koga plaše. Međutim, istraživanja ukazuju da to nije tačno. Umesto toga, ljudi traže idealan nivo straha, gde je zabava zagarntovana, naglašava dr Koltan Skrajvner i dodaje: “Samo imajte na umu da jedan način zastrašivanja ne odgovara svima.
Kako je teklo istraživanje
Naučnici su analizirali rezultate različitih situacija koja su činila iskustava mališana sa igricom pikabu (peekaboo) koja u početku mnoge uznemiri, ali im postane veoma smešna pa do studije sprovedene na lokaciji uklete kuće. Zaključak je da se većina ispitanika smejala ili bar smeškala:
“Atrakcije poput ukletih kuća i horor filmovi namerno uvlače publiku u svoje izmišljene svetove kako bi povećali njihovo opšte stanje straha, što povećava verovatnoću da će se uplašiti. Ali to zaprepašćenje ih takođe odmah izvlači iz narativnog sveta, tako da mogu ponovo da ga procene kao benignog”, objašnjava dr Hje-Knudsen.
Ovo istraživanje moglo bi da koristi onima koji planiraju da nekoga preplaše za Noć veštica: “Nemojte da se obučete kao serijski ubica, ili da priđete svom prijatelju i samo kažete: ‘Bu’. Morate da predvidite koji nivo plašenja će blago preći granicu mete, kako bi mogla da se smeje posle. Dakle, glavna lekcija je da znate kakva je publika i u skladu sa tim prilagodite svoje šare za praznik”, naglašava dr Hje-Knudsen.
Tim je takođe ispitao podatke iz 100 onlajn video snimaka zastrašujućih šala, otkrivši da osobe koje umeju uspešno da uplaše druge, imaju tendenciju da pojačaju stimulans kojem su njihove žrtve bile izložene – na primer, ciljanjem na uobičajene fobije, što možda kompenzuje psihološku distancu gledalaca od ovih događaja.
“Gledati video snimak stranca koji je žrtva zastrašujuće šale možda neće registrovati toliki ‘prekršaj’, jer niste društveno bliski sa njima, tako da oni koji su osmislili šalu, moraju da je dobro začine”, pojašnjava doktor.
Istraživanje je objavljeno u stručnom časopisu Evolutionary Psychology.
RTbalkan.
