Dva brutalna ubistva nedavno su se dogodila u drugom po veličini gradu u Francuskoj.
U Marseju, drugom po veličini gradu u Francuskoj, nedavno su se dogodila dva brutalna ubistva, poslednja u nizu tragedija povezanih sa ratom bandi oko droge. Na mestu gde se kriminalne grupe godinama bore oko ‘prodajnih mesta’, mnoge od njih su u siromašnijim kvartovima na severu grada, a posebno je tragična starost onih koji su umešani u nedavne zločine.
Tužilac u Marseju Nikola Beson podsetio je da je posle nedavnog ubistva 15-godišnjaka angažovan 14-godišnjak da izvrši ubistvo iz osvete. Zatvorenik je regrutovao tinejdžera i „sredio logistiku da ga pokupi automobilom i odvede u hotelsku sobu u Marseju“, rekao je tužilac. Tinejdžer je tada navodno pucao i ubio taksistu koji nije imao nikakve veze sa trgovinom drogom.
Nažalost, horor priče poput ovih jedan su od glavnih razloga zašto Marsej dolazi na naslovnice ne samo u Francuskoj, već i širom sveta.
Oni stvaraju posebnu sliku lučkog grada. Marsej kao ultimativni simbol francuskog propadanja, nekada velika metropola koju su decenijama raskidale bezakonje i useljavanje, postao je toliko opasan da je sada praktično nenaseljen.
Iz nekog razloga, ova fantazija još uvek nije narušila potpuno drugačiju sliku grada koja se sve više širi: Marsej kao obećana zemlja za dvadesetogodišnjake i tridesetogodišnjake koji traže sunce, prirodne lepote i pravu dozu urbanog štih , piše novinar Kol Stabler u izveštaju za Guardian u Marseju.
Kontradiktorne vizije grada su dovoljne da vam se zavrti u glavi. Ali kao i kod svih klišea, stvarnost je daleko komplikovanija. Prema francuskoj policiji, u Marseju je 2023. zabeležen rekordan broj od 49 ubistava povezanih sa drogom. I dok podaci zabrinjavaju da se sve više mlađih učesnika uključuje u trgovinu drogom, nema govora o „kartelima” niti o navodnoj „meksikanizaciji” posla.
Autor izveštaja prenosi izjavu nagrađivanog autora i hroničara gradske trgovine drogom Filipa Pujola:
„Narkobande u Marseju ne kontrolišu proizvodnju. Umesto toga, oni se bore oko distribucije na lokalnom tržištu. Zaboravite na Pabla Eskobara ili El Čapa. Situacija je mnogo bliža onoj u američkoj TV seriji Žiča: u mnogim siromašnim naseljima bez posla i perspektive trgovina drogom je popunila prazninu, a rad tinejdžera se eksploatiše po nalogu nekolicine privilegovanih.
Posmatrano iz određenog ugla, Marsej zaista može da odražava ružniju verziju Francuske. Ona pati od rasne društvene segregacije, sa siromaštvom i nasiljem u vezi sa drogom koncentrisanim daleko od elitnih naselja. Osnovne javne usluge mogu biti nepouzdane ili nedostupne, a problemi bi se mogli pogoršati kako francuska vlada priprema budžet za štednju. Zbog nedostatka posla, lokalna privreda se u velikoj meri oslanja na turizam. „Rat protiv droge“ je očigledno neuspešan, tvrdi Kol Stangler.
Međutim, posmatrajući Marsej iz drugog ugla, grad može da liči na atraktivniju verziju Francuske. Pre svega, to je mesto gde zajedno žive ljudi različitog porekla. Uprkos segregaciji, mnogi Marseljezi su navikli da žive među ljudima koji ne izgledaju i ne govore kao oni. To je nasleđe lučkog grada sa dugom istorijom dobrodošlice posetiocima i pridošlicama iz inostranstva: posebno iz Italije, Jermenije i Magreba, ali i iz zapadne Afrike i Komorskih ostrva u novije vreme.
To je grad koji je veoma gostoljubiv za pridošlice iz bilo kog dela sveta, rekao je Dris Benatia (58), sin alžirskih imigranata koji je odrastao u Site Buserinu, stambenom kompleksu na severu grada. – To je grad koji vam omogućava da u njemu nađete mesto ako to prihvatite. Ako prihvatite Marsej, prihvatiće i on vas, rekao je.
Kako je Benatia istakao, pristupačnost je još jedna tesno povezana istorijska prednost: – Čak i da niste imali mnogo, uvek ste mogli da smislite način da se snađete. Mogao bi negde da nađeš mesto gde ćeš živeti i preživeti, rekao je.
Kirije postepeno rastu, ali prosečna cena zakupa u Marseju je i dalje upola manja od Pariza i ostaje niža u poređenju sa drugim velikim francuskim gradovima. Otvoren um i relativno pristupačne cene u velikoj meri objašnjavaju zašto je Marsej privukao mnoštvo novih ljudi poslednjih godina, uključujući kreativne profesionalce kao što su kuvari, umetnici, muzičari i pisci. Noviji talas pridošlica pojačao je modernu auru grada, bez sumnje doprinevši porastu cena nekretnina.
Međutim, čini se da nešto drugo objašnjava privlačnost Marseja: Francuska je nesumnjivo najcentralizovanija zemlja zapadne Evrope, a u prestonici je kulturna proizvodnja visoko slojevita i regulisana, pod zaštitom čuvara čiji se uticaj proteže i na politički i poslovni svet.
Čini se da Marsej nudi novi put ka napretku. Zar ne bi trebalo ukloniti prepreke napredovanju talentovanih umetnika? Zar ljudi ne bi trebalo da mogu da stvaraju bez snobovskog pogleda onih koji misle da su sve shvatili? Zar Francuska uopšte ne bi trebalo da bude decentralizovanija?
Kol Stangler se obratio Benatiju za priču jer je on „možda najprepoznatljiviji Marseljez” i nadao se da će imati poetske priče o svom rodnom gradu. Sve dok nije podelio strašnu vest: njegov nećak, Nesim Ramdane, taksista kojeg je ubio dečak sa 14 godina: – Dok vam ne dođe na vrata, čini se da su takve priče daleko od vas, rekao je .
Skeptično gleda na prozivke da je potrebno pojačati policiju u Marseju: – Razgovaraćemo o policiji, a onda vrlo brzo okrenuti novu stranicu. Svi će vikati živeo Olimpik (fudbalski klub iz Marseja), živeo Marsej sa svojim žurkama i festivalima, a koren problema nije rešen. Ako ne zbrinete ranu, ona će se ponovo inficirati, slikovito je opisao Benatia.
Daleko od fantazije i projekcije, Marsej je siromašan grad kome su preko potrebne investicije i drugačiji pristup ratu protiv droge. Nažalost, čini se da Francuska ide u pogrešnom pravcu na oba fronta.
