Dječak iz Teksasa je prvi na svetu “završio” Tetris. Ali, mnoge video-igre uopšte nemaju kraj. Ili, barem, igrač može da bira da li želi kraj ili ne.
Majklu Kanu Artijagi je uspelo ono što celom svetu nije za 38 godina. Na Nintendovoj konzoli je odigrao Tetris – do kraja.
Da, do kraja.
Nikome ko ima više od tridesetak godina ne treba objašnjavati šta je Tetris. Mlađima možda treba – to je klasik video-igara iz osamdesetih godina u kojem se razni oblici rotiraju i uklapaju, tako da moraju formirati perfektan “zid”.
Sa svakim nivoom, dvodimenzionalne kockice padaju brže i deluje nemoguće manipulisati njima. Tetris je u svim varijantama do sada prodat 425 miliona puta.
Arijaga (16) je igrao oko 80 minuta do 255. nivoa i sve uživo prenosio na platformi Tvič (Twitch) pod pseudonimom “dogplayingtetris”. I, šta kada je savladao najteži nivo? Ništa, nema konfeta i čestitki – igra je naprosto ponovo počela od prvog, sporog nivoa. Kao ponovno rođenje.
Igrice bez kraja
Za razliku od knjiga, filmova i pesama, mnoge video-igre nemaju jasan kraj. U Tetrisu ili Kendi krašu jedan nivo sledi drugi. Ili se mogu kupiti dodatni zadaci (Quests).
Kod mnogih igrica nije jasno da li ikad prestaju. Ima igara za mobilni telefon gde se može preći po osam hiljada nivoa – i kraj se ne nazire.
Ali, ima i igrica sa pričom i krajem, kao što je Super Mario. I on je iz osamdesetih napravljen za Nintendo. Dvodimenzionalni brkati vodoinstalater skakuće po cevima i kroz njih, u nameri da spasi princezu.
Super Mario ide kroz osam svetova i ukupno 32 nivoa sve dok konačno ne spasi princezu. Ako uspe – ona ga poljubi.
To je u principu kraj, ali igrač može da krene u nove kvestove koji su onda teži ili da ponovi neke nivoe sa malo izmenjenom formom.
Igrice simulacija su često još otvorenije što se tiče linije početak-kraj. Tu, zapravo, često i nema cilja. Recimo Sims, u kojem se upravlja malim ljudima. Prodato je 200 miliona primeraka ove igrice koja tako spada u red najuspešnijih ikada.
Teoretski, može se igrati beskrajno dugo. Simsi dobijaju decu, pa igra ide dalje. Ali, može i da se završi, kad više nema ljudi sa kojima se može igrati. Jer, oni umiru i ginu. I to igrač može da im priredi.
Kad Sim umire, po njega dolazi Smrt u poznatom obličju, sa kosom. Smrt zna da se zadrži u kući, recimo da ode do toaleta ili da odigra video-igre i to igrač ne kontroliše – Smrt je nezaustavljiva.
Odjavna špica kao nagrada
Otvorena je i čuvena igra Majnkraft koju mesečno aktivno igra 140 miliona ljudi, na svim platformama.
Broji se u takozvane “sandbox” igre, one koje daju igraču puno slobode kao što dete u pesku može da se igra kako hoće. Svako bira šta je u Majnkraftu, ide kroz svet, skuplja resurse, gradi.
Kraj igre zapravo ne postoji – osim ako ga igrač baš ne traži. Naime, do “kraja” se može samo kroz portal koji se teško nalazi.
Ko ga nađe, sukobljava se sa “konačnim zmajem”. Ako ga pobedi, kreće odjavna špica. U njoj, osim autora igrice i uobičajenog, pojavljuje se i filozofska rasprava dve osobe koje pričaju o igraču.
“Sad je dostigao viši nivo. Može da nam čita misli.” “Svejedno. On misli da smo mi deo igre.” “Sviđa mi se ovaj igrač. Dobro je igrao. Nikad nije odustao.”
Ni Majkl Kan Artijaga nije odustajao. Nakon što je prvi u istoriji “završio” Tetris, igrao je naprosto dalje i stigao do 90. nivoa. Naposletku, kod igrica je put zapravo cilj.
B92.
