Srpska pravoslavna crkva saopštila je da je Sveti arhijerejski sabor još 2004. godine doneo stav o transplantaciji organa koji je, kako navode, zasnovan na Hristovom učenju, kojim se saglašava sa transplantacijom ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i da je donatorova porodica posmrtno dala svoju saglasnost. Dodaje se da je SPC uvek imala, sada ima, i ubuduće će imati, otvoren i krajnje dobronameran stav po pitanju transplantacije organa. Saopštenje Srpske pravoslavne crkve prenosimo u celosti.
I manje zainteresovani posmatrač bi primetio niz uzastopnih snažnih medijskih kampanja kojima, po nepostojećim pitanjima i problemima, određeni krugovi sa različitih strana političkog spektra, nastoje da Srpsku pravoslavnu crkvu označe kao dežurnog krivca.
Pojedini to rade iz neznanja, drugi zbog ideološke zaslepljenosti ili patološke mržnje, treći da bi koliko-toliko pokrili sopstvene greške ili čak ogrešenja, a ima i onih kojima je, zapravo, mesto u “magarećoj klupi”, koji Crkvu optužuju unapred, avansno i preventivno, zbog problema koje oni sami tek planiraju da stvore.
Vernike Srpske pravoslavne crkve te kampanje medijskih laži i spinova gotovo da ne dotiču. Njima je jasno, na primer, da episkop koji godišnje pređe više hiljada kilometara, mora da ima na raspologanju automobil, pritom ne u njegovoj ličnoj svojini već u svojini Crkve.
Nijednom verujućem čoveku ne pada na pamet da se Crkva, koja je jedina sa narodom ostala na Kosovu i Metohiji, odriče zavetne srpske zemlje ili da namerava, čak da hita (!) da do predstojećeg Vaskrsa pređe na “novi” (grigorijanski, “papski”) kalendar. Majstori političkih spinova i medijskih laži ne kreiraju ih da bi “zavrteli pamet” vernicima nego prostodušnom narodu koji se još uvek budi i osvešćuje posle decenijâ komunističkog totalitarizma i državnog ateizma.
Najnoviji otrovni spin, posejan bukvalno po svim važnim medijima, odnosi se na navodnu nespremnost Crkve da podrži kampanju Ministarstva zdravlja Produži život, odnosno da se “čeka” stav Crkve o programu zaveštavanja i transplantacije organâ. Pritom niko ne ističe eklatantan primer koji, po ovom pitanju, javno i pred kamerama daje lično Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije. On je, naime, svake godine, najmanje dva puta godišnje, dobrovoljni davalac krvi, a na njegovu inicijativu svi parohijski domovi u Beogradu, kada god je potrebno, na raspolaganju su Zavodu za transfuziju, o čemu Crkva redovno obaveštava verne, ali i sve druge.
Poznata je činjenica da su i pojedini srpski arhijereji zaveštali svoje organe i da to nisu skrivali od javnosti. Naravno da su tako postupili i mnogi sveštenici koji o tome nisu govorili javno. Naposletku, niko u državi nadležan nije od Crkve zvanično ni zatražio zvaničan stav, a kamoli da su o tome vođeni “teški pregovori”, kako neki pišu.
Kao i o mnogim važnim životnim pitanjima koja su se pred verujući narod (čitaj: Crkvu) postavila tokom poslednjih decenija, Crkva je, odnosno njen Sveti arhijerejski sabor, još 2004. godine donela stav, zasnovan na Hristovom učenju i, sledstveno, na Svetom Pismu i na dvomilenijumskom iskustvu (Svetom Predanju), kojim se ona saglašava sa transplantacijom organâ ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:
– da je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i
– da je donatorova porodica posmrtno dala svoju saglasnost.
Ovo sve važi s tim da je smrt donatora utvrđena od strane stručne lekarske komisije u skladu sa medicinskom etikom. Sveti arhijerejski sabor afirmiše i transplantaciju organa živih osoba ukoliko se time ne ugrožava život davaoca (“donora”).
U doba narastajućih socijalnih razlika, a uz to imajući u vidu užasavajuća iskustva proteklih ratova, od kojih je jedna od najstrašnijih takozvana Žuta kuća u susednoj Albaniji, naša Crkva će uvek i bespogovorno naglašavati da je odluka o transplantaciji organâ, bez obzira na to da li je “donor” mrtav ili živ, pitanje kojim može da se bavi samo besprekorno moralno medicinsko osoblje, a ne ono moralno indiferentno ili, još gore, korumpirano.
Naša Crkva, s tim u vezi, uvek je imala, sada ima, i ubuduće će imati, otvoren i krajnje dobronameran stav po pitanju transplantacije organâ, tako da nikom ne treba utisak da ona “treba” ili “mora” da se opredeli ili za stavove aktuelnih političkih struktura ili protiv njih. Ona ima stav, ne od juče, već, evo, dve hiljade godina.
Insinuacija da “pregovori” sa njom “teško idu”, maltene nisu ni počeli, potpuno je bespredmetna. Njen jedini rezultat je taj da su poznati mediji, inače vazda neprijateljski nastrojeni prema Crkvi i Srpstvu, ustali u njenu zaštitu i pozvali se na njene dosadašnje stavove i relevantne tekstove, od kojih neke ponovo objavljujemo uz ovaj komentar, podsećanja radi.
Otvorena vrata dobre volje, razumevanja i ljubavi, uz vernost nezastarivim načelima i merilima pravoslavlja, sviđala se ona ili ne sviđala aktuelnim nosiocima društvene odgovornosti i državno–političke nadležnosti, ne treba razbijati tenkom, već, prosto-naprosto, ušetati kroz njih.
