Vladajućoj klasi u SAD nije stalo do toga koji će klovn pobediti na izborima, oni se jedino boje da bi većina mogla da odbije da glasa, narušavajući legitimitet izbornog sistema, piše Džim Kavanag
Sjedinjene Američke Države ubrzano se približavaju unutrašnjem, socijalnom i političkom kolapsu, dok, u isto vreme, raspiruju ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku, gde ubijaju na desetine ili stotine hiljada ljudi, uglavnom dece i žena, u očajničkom pokušaju da očuvaju dominaciju u svetu koji izmiče njihovoj kontroli.
SAD nikad nisu izazivale više prezira u svetu. U ovoj katastrofalnoj konjunkturi, američka politička i medijska kultura promoviše “dve najnesposobnije kreature koje se mogu zamisliti”, kako bi odvele čitav svet u ambis, piše Džim Kavanag za sajt “Konzortijum njuz”.
Donald Tramp i Kamala Haris su “dve klovnovske figure”, a izbori će “završiti borbom za rezultate”, odnosno nepriznavanjem rezultata izbora stranke koja ih je prividno dobila, dodaje ovaj autor.
Američki izborni sistem je potpuno antidemokratski, nastavlja Kavanag. Ovaj izborni sistem zasniva se na kontroli donatora, odnosno onih koji kupuju političare, na neprozirnim sistemima glasanja, uključujući elektronske mašine koje omogućavaju prevare koje se ne mogu otkriti i, kao vrhunac svega, na sistemu elektora koji ima poslednju reč u poništavanju volje birača.
Vladajućoj klasi u SAD je svejedno koji klovn će pobediti
Vladajućoj klasi nije stalo do toga koji će klovn pobediti na izborima, smatra Kavanag, oni se jedino boje da bi većina mogla da odbije da glasa, narušavajući legitimitet izbornog sistema.
“Klinički idiot Kamala Haris nazvala je Orbana, Si Đinpinga i Kim Džong Una ubicama – doslovno: diktatorima, autokratama, onima koji se savršeno opisuju rečju ‘atentatori'”, primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin na društvenoj platformi Telegram.
Nejasno je kojim glasačima se ovom porukom obraća Harisova, jer su svi ludaci već mobilisani, nastavlja Dugin. Ali, ako ona očekuje da postane predsednica svih Amerikanaca, uključujući i one još mentalno zdrave, onda je nazivanje NATO partnera i šefa države Mađarske, koja predsedava EU, ‘ubicom’, najbolji način da se to ne desi. Takođe, njena izjava je, primećuje ruski mislilac, “slična objavi rata Kini i Severnoj Koreji”.
Nije mnogo bolji ni drugačiji ni predsednički kandidat Tramp, koji je 2015, tokom izborne kampanje, opisao svoju “političku filozofiju”: “Reći ću vam da je naš sistem pokvaren. Davao sam (novac) mnogim. Pre dva meseca, kada sam bio biznismen, davao sam svima. Kada me zovu, ja im dajem. Ali, kad mi nešto zatreba od njih, ja ih zovem, a oni su tu za mene. Da, to je pokvaren sistem.”
Tramp je, prema sopstvenim rečima, davao novac i za nekoliko demokratskih kandidata, uključujući i Hilari Klinton i Nensi Pelosi, kako bi obezbedio njihove usluge u svetu biznisa, dodajući svemu sasvim jednostavno objašnjenje: “Kada dajete novac, oni rade šta želite.”
Tramp je, dodaje Kavanag, navodno kandidat koji se suprotstavlja “močvari”. Ali, on je uvek za Izrael. Tramp je priznao čak i izraelsku aneksiju Golanske visoravni, kršeći fundamentalne principe međunarodnog prava. Međutim, on kaže da je “potpuna neznalica” kada je reč o međunarodnom pravu i da ga to, štaviše, uopšte i ne zanima.
Ipak, ne može se poreći da mu “duboka država ne veruje, i to sa dobrim razlogom: niko, uključujući i samog Trampa, ne zna šta će sledeće uraditi ili reći”.
Tramp je tipičan za američki sistem. “On nema čvrstu političku ideologiju, ima samo komadiće ideja, od kojih neke nisu čak ni loše. Ali, on nema intelektualne kapacitete, a ni političke mogućnosti da ih ostvari”, primećuje Kavanag.
Tinejdžerski mentalitet svetske supersile
Kako je napisao američki pisac Kiton Vajs, klađenje na Trampa je kao igranje ruskog ruleta sa pet metaka u pištolju. Ideja da će Tramp “ovog puta biti drugačiji” je jednako besmislena kao i ideja da je Harisova marksista.
Narcizam i konfuzija u oba slučaja maskiraju nesigurnost. Kamala Haris govori prilično nesuvislo, a svoju nesigurnost prikriva upornim i besmislenim smejanjem, obično bez bilo kakvog razloga.
“Kamala Haris je izuzetno plitkoumna. Ona izgovara kratke floskule i nikada ne razmišlja. Da ne bi rekla nešto pogrešno, ona radije igra na sigurno i onda odjednom počne da se smeje. Amerikanci su navikli na to: oni se uvek lažno osmehuju jedni drugima, kao da se takmiče ko ima boljeg zubara”, primećuje Dugin.
Njena strategija, zaključuje Dugin, jeste da neprekidno govori jedno te isto, da se potom glasno i napadno smeje, a zatim da se izvinjava, jer ju je smeh tobože sprečio da dovrši misao.
Pravu sliku o američkim izborima pruža nam nekad popularni crtani film “Bivis i Bathed”, o dvojici američkih tinejdžera, sa očiglednim intelektualnim poteškoćama, koji su stalno psovali, izgovarali apsurdne rečenice i nisu bili u stanju da reše čak ni svakodnevne probleme.
Sadašnja izborna trka dvoje američkih kandidata liči upravo na epizodu “Bivisa i Batheda”, tvrdi Dugin.
Ali, uprkos potpunoj nesposobnosti, zapravo totalnom idiotizmu, dvojica tinejdžera bi nekako na kraju epizode, mimo svake logike, isplivala iz problema. Da bi se potom, u narednoj epizodi, ponovo našli u sličnoj situaciji.
Ovaj crtani film, čiji je autor Majk Džadž, predstavlja satiru o nezrelosti Amerike, koja je ubeđena u svoju misiju: da vlada svetom.
Zapravo, to je, dodaje Dugin, “satira o tinejdžerskom mentalitetu Amerike kao supersile. SAD su ludi tinejdžer sa napunjenim pištoljem. Čitava američka nacija je strelac koji nasumice puca po školi. A, ako postoji pištolj, logika idiota kaže da se mora pucati. Svejedno na koga”.
RTbalkan.
