Bila je jedna od najvećih zvezda srpske i jugoslovenske kinematografije, možda i najoriginalnija pojava u svetu ovdašnje sedme umetnosti. „Bila je pomalo vanzemaljac i nisu je zanimale obične, trivijalne stvari, ni u životu, ni i u glumi“, istakao je reditelj Srđan Dragojević.
Životna priča Sonje Savić zaista je filmska. Legendarna glumica i večita buntovnica čiji je talenat, kako su mnogi govorili, spadao u naše kulturno i nacionalno blago, danas bi slavila 63. rođendan. Da, “ona je još uvek tu, i hoda sama kroz grad”…
Rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Glumom je počela da se bavi kao tinejdžerka, u amaterskim trupama, a prvu zapaženu ulogu ostvarila je 1977. u filmu “Leptirov oblak”.
Na Fakultetu dramskih umetnosti bila je članica jedne od najjačih klasa koje je beogradska akademija iznedrila – studirala je sa Žarkom Lauševićem, Svetislavom Goncićem, Zoranom Cvijanovićem, Oliverom Ježinom, Branimirom Brstinom, kod profesora Minje Dedića.
Bila je to “klasa visokog rizika”, kako su je zvali, jer su njeni akteri bili spremni da menjaju svet. Sonja je definitivno bila spremna, njen slobodan duh imao je hrabrosti za to.
Posebna i svoja, mislima uvek bar 20 godina ispred vremena, postala je srećna tek kada je, kako je svojevremeno rekla, “pronašla ljude jednako nesrećne kao što je i sama bila”.
Njene uloge bile su specifične i svakoj je dala lični pečat. Skoro svi filmovi u kojima je igrala stekli su status kulta: “Una”, “Davitelj protiv davitelja”, “Šećerna vodica”, “Kako je propao rokenrol”, “Mi nismo anđeli”, “Balkanski špijun”, “Živeti kao sav normalan svet”, “Braća po materi”, “Život je lep” (za sjajnu ulogu kafanske pevačice 1985. godine nagrađena je na festivalu u Veneciji)…
Dobila je sva najviša priznanja, od pulske “Zlatne arene” do niške “Carice Teodore”.
– Sonja je bila duboko vezana za film, to joj je bila najvažnija stvar na svetu. Film je volela više od svih svojih ljubavi, više od sebe same. Pravo čudo. Imala je divne, ali najtužnije oči koje sam video – opisao ju je jednom prilikom Rade Šerbedžija.
Harizma, avangardna i široka shvatanja, preširoka za ovu usku sredinu, neverovatna inteligencija, britak um, beskrajni šarm, talenat – sve su to bile vrline koje su krasile slavnu glumicu, dragulj beogradske umetničke scene.
Sonja je bila i deo EKV kulture, njen život obeležilo je druženje sa muzičarima ovog benda i „novog talasa“, ali i izazovi sa kojima nije uspevala da se izbori. “Ja sam životni dekadent, jer sa stvarnošću nemam dodirnih tačaka”, govorila je buntovnica sa razlogom.
Njena najveća, mnogi će reći i jedina ljubav bio je džez pijanista Vlajko Lalić. Upoznali su se dok je Sonja bila još tinejdžerka. Maštala je da će se za njega udati, da će s njim zasnovati porodicu, ali san je iznenada prekinula tragedija.
Sve se u njenom životu preokrenulo nakon Vlajkove prerane smrti 1990. godine, kada se, usred oluje, utopio na jedrenju.
– Kad sam bila mlada, zamišljala sam kako ću imati brak i porodicu sa čovekom koga beskrajno volim i kome ću se potpuno posvetiti. Imala sam veliku ljubav. Otkako je on otišao iz mog života, kada sam imala 29 godina, sebe smatram udovicom – govorila je.
Životna priča Sonje Savić tada je krenula drugim putem. Mesecima je bila u depresiji posle njegove smrti. Nedugo nakon toga otišla je u Sloveniju gde je provela narednih deset godina, a po povratku u Srbiju vratila se glumi. No, to nije bilo ni blizu uspea iz prethodnog perioda.
Sama je finansirala svoje umetničke projekte jer nisu nailazili na razumevanje okoline. Bez obzira na blistavu karijeru, bila je premalo zastupljena u domaćim medijima. I, kako to obično biva na ovim prostorima, shvatili smo šta smo izgubili tek kada nas je zauvek napustila.
Sonja Savić preminula je u istom mesecu u kom je rođena, septembru, 2008. godine. Od tada je u čuvenoj “kafani besmrtnih”, nebeskom teatru, zajedno sa ostalim divovima i divama našeg glumišta. Sahranjena je u selu Donja Gorevnica pored Mrčajevaca, a u njenoj rodnoj kući otvorena je spomen-soba.
„Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu. Znaš onog klinca što je došao u manastir i vikao “Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude!” A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela…”
Gloria.rs
