Intervju sa majkom jednog od najpopularnijih rokera na ovim prostorima iz varljive 1991.
Borisav Bora Đorđević, lider kultnog benda “Riblja Čorba”, podržao je 9. marta te godine masovne studentske demonstracije, a u maju je u “Saboru” izašao intervju sa njegovom majkom, Nenom Đorđević, koja je pričala o sinovljevom životu, ali i o učešću na protestima. Za vas smo ga “oživeli” iz naše arhive i prenosimo ga u celosti:
“Neizvesno je u kom kontekstu ćemo se dogodine sećati 9. marta, ali je očigledno da su demonstracije studenata na Terazijama i mitinzi opozicije doneli neku novu slavu mnogim umetnicima. Upamćeni su, tako, poljupci koje je sa Trga Republike pripadnicima MUP-a poslao Bora Čorba.
Nena Đorđević je majka ovog ‘čupavog rokera’, i seća se njegovih prvih demonstracija:
Jednog dana nema Bore da se vrati kući iz škole. Kad je najzad stigao, pitam šta ga je zadržalo, a on odgovara: ‘Svi su vikali Dole Kodžbe! pa sam i ja išao s njima i vikao’. Vikali su, u stvari, dole Čombe, kad je ovaj ubio Patrisa Lumumbu, ali je Bora, učenik drugog razreda osnovne škole, vikao svoje i ponosio se učešćem na demonstracijama.
Foto: Z. Jovanović, repreint TV Novosti
Jednom prilikom su ipak otišli u grad, a brata i sestru ostavili same, i u povratku zatekli decu kako se igraju, a na stolu na cedulji Bora, koji je tek naučio da piše, vredno je zapisao šta je Jelena radila: ‘1. Jelena se izmotavala. 2. Pojela tri limuna, 3. Jelena prevrnula slatko…’
Čuva mama Nena sa posebnom pažnjom još jedno Borino pismo. Napisano je u zimu 1963. kada je gospođa Đorđević došla u Beograd da podigne diplomu na Filološkom fakultetu, a zbog visokog snega nije povela decu sa sobom. Uvređen, Bora piše pismo tetki i teči:
– Draga tetka Mila i Petronije, strašno sam razljućen kad sam saznao da me mama neće povesti u Beograd, ni mene ni Jelenu. Tata mi ne da čak ni da plačem. Mama neće ni da pokuša da nas povede. Kada dođe u Beograd pošteno je izudarajte jer smo se ja i Jelena nadali i nadali, jedva čekajući dan kada ćemo krenuti. Još pošaljite neka kola da me spasu samoće – ispisao je uz potpis ‘Ucveljeni Boro’.
Pamti majka i da njen sin nikada nije umeo da laže. U prvom razredu, tako, donosi crtež, a učiteljica mu kaže: ‘Što su lepe jabuke, mora da ih je Nena nacrtala’. Đače prvače spremno odgovara: ‘Jeste, ovu, ovu i ovu.’ Iskren je bio i prema roditeljima, pa su imali tu čast da prvi saznaju da im se sin zaljubio.
– Bilo je u obdaništu. Dotrčao je kući i zahtevao da mu kupimo nove sandale, da bi impresionirao tu devojčicu. Kupili smo, a on sutra, pri povratku iz obdaništa, tužno saopštava: ‘Nije ni primetila’.
Posle prvog, sledi drugo ljubavno razočarenje: u osnovnoj školi, koju je pohađao u rodnom Čačku, Bora se zaljubljuje u jednu Milu. Ova ga, verovatno, nije primećivala, a on se jada roditeljima: ‘Dabome da me ne voli. Ona voli Prla, jer Prle litar kolonjske vode prospe na glavu i miriše, a ja nemam kolonjsku vodu’.
– Mila se i danas seća kako je on išao za njom i pričao da je voli, a ona mu je rekla: ‘Kad se okrenem pa te tresnem, videćeš sve zvezde!’ – uz osmeh priča Nena.
Bora zvani ženac
Uvek je bio odličan učenik, ali je posebno lepo radio sastave iz srpskohrvatskog i radove iz likovnog. Roditelji su, čak, bili ubeđeni da će studirati primenjenu umetnost, pa mu po odlasku u Beograd obezbedili privatne časove.
Ali… Bora upisuje prava, i to iz jednostavnog razloga što te godine nije bilo prijemnog ispita. Daje prvu i par ispita iz druge godine i prelazi na Akademiju dramskih umetnosti, gde stiže do diplomskog na smeru organizacije… Priroda večitog buntovnika se ispoljila vrlo očigledno u Petoj beogradskoj gimnaziji. Naviknut da njegovi literarni sastavi služe za primer celoj školi, Bora nije mogao da se uklopi u sistem rada profesorke srpskohrvatskog jezika, koja je zahtevala da učenici pišu po šablonu. Kad više nije znao šta da radi, počeo je da – crta. Svi učenici predaju pismene zadatke, on – crtež.
– Žena jadna nije znala šta da radi i ostavila ga je neocenjenog – seća se Nena Đorđević – Ali on je dokazao da je u pravu tako što je na maturi izabrao srpski jezik, i položio je sa odličnom ocenom.
Priča o Borinoj ljubavi prema muzici takođe počinje u ranom detinjstvu. Komšije Đorđevićevih, Bobićevi, imale su neku staru tamburicu, i Bora je, još kao trogodišnjak, odlazio kod gospođe Bobić i tražio ‘tambilicu’, a onda na sav glas pevao ‘Žene su varljive…’. Logična je bila želja roditelja da dete upiše i muzičku školu. Šesnaestogodišnji Bora je pevajući ‘Na krovove prerije spušta se mrak’ oduševio sve prisutne. Želeo je da svira gitaru, ali kako tog odseka u čačanskoj muzičkoj školi nije bilo, upisuje klavir. Međutim, o profesoru klavira kružile su zabrinjavajuće priče: da voli dečake.
– Kad je počeo da zadržava našeg sina posle časova, rešili smo da ga pod hitno ispišemo. Mene je posle zvao direktor škole, i odobravajući moju odluku, molio da Boru upišem na drugi odsek, da svira trubu, recimo, ali Bora nije hteo ni da čuje.
Foto: Z. Jovanović, repreint TV Novosti
Kasnije Bora peva u školskom horu, zajedno sa drugom, Milosavčetom, a deca su ih zvali ‘ženci’ jer su bili jedini dečaci u mnoštvu devojčica. Bori se ovaj naziv nije nikako sviđao, ali mu se sviđalo pevanje, i izdržao je u horu do kraja osnovne škole. Pamti majka i da su ona i tata Dragoljub bili ti koji su sinu, odličnom đaku, kupili prvu električnu gitaru. Bilo je to na početku srednje škole, kada je osnovao grupu ‘Dečaci sa Morave’.
– Nismo imali ništa protiv te njegove muzike, ali smo želeli da studira, a uzgred, eto, da svira. Međutim, on je to okrenuo – uzgred studirao, a da svira mu nikada nije bilo teško…”
Magazin.novosti.rs
