Angelina Topić potvrđuje da je nova zvijezda svjetske atletike rođena, a samo nesrećne okolnosti su je spriječile da se na Olimpijskim igrama u Parizu bori za neko od odličja u skoku uvis.
Topićeva je na Evropskom prvenstvu u Rimu nagovestila da na najvećoj sportskoj smotri možemo već sada očekivati velike stvari od nje. Srpska atletičarka je u prestonici Italije preskočila lestvicu na visini od 197cm, čime je došla do srebrne medalje i svi smo od tada sa nestrpljenjem čekali da vidimo njen nastup u Parizu.
Tamo je na zagrevanju pred polufinalne skokove doživela povredu stopala, ali je i uprkos tome, praktično na jednoj nozi, uspela da se domogne finala. To je samo po sebi bio neviđen podvig ove devojčice, koju je pomenuti peh ipak sprečio da se bori za olimpijsko odličje.
Da je ova povreda prošlost Topićeva je pokazala na Svetskom prvenstvu za juniore održanom u Limi, osvojivši zlatnu medalju sa rezultatom 1,91. Time je Angelina pokazala da u svom uzrastu nema konkurencuju, a sada se u razgovoru za Sportal osvrnula na sve što je do sada postigla u 2024. godini.
B92.Prošlo je dve godine otkako si davala intervju za Sportal tada je povod bila bronza na Evropskom prvenstvu za seniore, sada si se okitila zlatom na Svetskom za juniore. Šta se sve promenilo i koliko si se promenila za ove dve godine?
“Ove godine sam postala evropska seniorska vicešampionka i svetska juniorska šampionka. U protekle dve godine sam definitivno sazrela i fizički a naročito mentalno, jer takmičiti se konstantno sa najboljima u svetu zahteva maksimalnu koncentreciju i posvećenost”.
Šta ti je najveći izazov u prelasku iz juniorskog u seniorski sport?
“Nekako se spontano dešava taj prelazak iz juniorske u seniorsku konkurenciju, a pravo da Vam kažem, više mi prija da nastupam sa starijim i iskusnijim koleginicama i da se nadmećem sa njima”.
Na Olimpijskim igrama si se povredila, a onda si pokazala koliko srce imaš i koliko si hrabra. Možeš li da nam približiš taj osećaj kad si skakala uprkos povredi? Kakve su ti misli prolazile kroz glavu? Kako je izgledala borba koju si vodila sa sobom? Šta su ti iz tima govorili?
“Nerado se sećam te situacije, prosto se ne osećam kao heroj. Dok sam skakala povređena nisam znala stepen povrede, mislila sam da je istegnuće, ali bolovi su bili nesnosni. Jednostavno nisam htela da odustanem, sanjala sam taj dan, znala da sam u konkerenciji za medalju i da ukoliko to želim,ne smem da odustanem. Podrška stručnog štaba nije izostala, oni su znali koliko sam želela da nastupim u finalu, verovali smo svi zajedno da do finala istegnuće možemo da koliko toliko saniramo… Nažalost, snimak je pokazao prelom fibule i tu su se svi naši snovi raspršili”.
Cela Srbija je bila uz tebe, drugi sportisti su bili uz tebe, ali posebno tata, koji ti je i javno slao poruke podrške i isticao koliko je ponosan na tebe. Možeš li da nam otkriješ kako te je hrabrio u tim mometima i koliko ti znači što uz sebe imaš baš njega, koji je sve to prošao i koji te najbolje razume?Da rade ono šta vole i da budu srećni u tome.
“To je toliko intimno pitanje da ću odgovor zadržati za sebe. Samo ću ponovo reći: Hvala ćalac, a on najbolje zna šta to znači!”
Od tih suza do osmeha i postolja nije prošlo ni mesec dana, baš kao što je tvoj tata obećao da će biti. Kako si to uspela, da li je bilo teško podići se psihički? Da li si se potpuno oporavila od povrede?
“Nisam potpuno oporavljena, ali sam se nadala da je to dovoljno za zlato. Bilo je jako teško doneti odluku da nastupim, ali sam ja to jako želela, lekarski tim je rekao da ne postoji bojazan da se povreda pogorša, a trener-tata je majstor svog posla, improvizovao je takav trening koji je urodio zlatnom medaljom”.
Da li je bilo straha kada si u Limi izašla na zaletište?
“Po prvi put u karijeri sam osetila strah, ustvari tu vrstu straha jer nisam znala koliko vredim u tom momentu. Nisam imala potvrdu svojih trenutnih vrednosti jer sam bukvalno 10 dana pre finala tek ponovo prohodala. Opet, trener je raspršio taj strah rečima: Došla si ovde da pobediš, pokaži ko si i šta si! I tada se strah pretvorio u motiv, a medalja je posledica verovanja u moj tim i sebe samu”.
Tamo si važila za favorita, da li ti je to predstavljalo teret? I uopšte, sada svi prate tvoja takmičenja i tvoje rezultate. Stvara li ti to pritisak?
“Ovaj put je stvarno bio teret jer bi, sve osim zlata, bilo uzaludan napor. Koga briga što si slomila nogu, došla si da se takmičiš, nema pardona. Drago mi je da ne podležem pritisku, već me on dodatno motiviše”.
Kako si proslavila medalju?
“Sa svojim drugarima iz reprezentacije, slavili smo Lukino srebro i moje zlato, čaša vina, mnogo smeha, malo muzike”.
Posle Ivane Španović, čini se da ti rasteš u našu novu atletsku zvezdu i da će deca u Srbiji zbog tebe birati atletiku. Kako gledaš na to? Da li ti prilaze na ulici? Kako se nosiš s popularnošću?
“Ne poredim sebe sa drugima, čast mi je što poznajem Ivanu čiji mi saveti mnogo pomažu. Ne volim popularnost, eksponiranje, samo volim da treniram i takmičim se, moja dela govore o meni”.
Kako vidiš sebe u budućnosti?
“Ne opterećujem se time, Živim i uživam u svakom trenutku. Maksimalno sam posvećena onome šta radim, samim tim verujem da će to uroditi plodom”.
Koliko pažnje posvećuješ pravilnoj ishrani, kako to utiče na tvoj rezultat?
“Moj tim vodi računa o tome šta i koliko unosim u svoj organizam, jer to direktno utiče na moju izdržljivost i snagu. Posebno vodim računa o hidrataciji i po preporuci stručnjaka i iskusnih sportista, koristim VODAVODU jer me najbrže regeneriše posle napornog treninga i takmičenja, lepa je i flašica, pa je uvek uz mene”.
Kako vidiš budućnost srpske atletike?
“Imamo talentovane mlade sportiste, drago mi je što nisam usamljena i što sa njima delim pritisak javnosti o uspehu.”
Poruka za decu u Srbiji?
“Da rade ono šta vole i da budu srećni u tome.”
