Ako nemamo internet – bezbjedni smo, “inkognito mod” je spas i mnogi drugi
Što više koristimo digitalne usluge, to je i rizik da postanemo žrtve prevaranata veći. Ali, nisu svi naši strahovi opravdani – neki su posledica mitova koje smo negde čuli ili pročitali.
Prekrivanje kamere na laptopu i mobilnom telefonu i danas praktikuju stariji korisnici uređaja, misleći da će se time potpuno zaštititi. Ništa manje popularna taktika nije ni gašenje uređaja prilikom obavljanja važnih razgovora “u četiri oka”. Ali, da li nas išta od toga zaista štiti od hakera ili su to samo mitovi? I, ako su mitovi, koji još postoje?
Mit #1: Glas vam mogu ukrasti na svakom koraku
Postoji mišljenje da hakeri pre sprovođenja malverzacije uvek korisnike zovu, predstavljajući se kao prodavci nekih usluga i nudeći izvanredne uslove za kupovinu. Tokom razgovora oni, navodno, postavljaju pitanja, a potom odgovore korisnika i njihov glas koriste za sprovođenje kriminalnih radnji.
U stvarnosti to ne funkcioniše baš tako: usnimljeni odgovori i snimak glasa neće biti dovoljni da zlonamernici izvrše bilo kakvu finansijsku transakciju u vaše ime, jer su sistemi glasovne identifikacije koje banke koriste samo jedan od faktora zaštite.
Mit #2: Ako vam je stigao verifikacioni kod, znači da vam je nalog već hakovan
Dvofaktorna autentifikacija je jedan od najboljih načina zaštite korisničkih naloga, jer osim lozinke (koja može “procureti” i dospeti u javnost) onome ko pokušava da se uloguje biće potreban i poseban verifikacioni kod koji se najčešće prosleđuje u SMS poruci ili putem mejla.
Pristizanje ovih kodova svakako jeste znak da neko pokušava da se uloguje na vaš nalog, ali ne i da je prevarant u tome već uspeo. Ukoliko hakeri ne uspeju da dođu do tog koda, oni nikako neće moći ni da ukradu vaš nalog, tako da nemojte brinuti. Iz predostrožnosti svakako promenite lozinke na nalozima i na mejlu, ali ništa više od toga.
Mit #3: HTTPS protokol znači da je u pitanju zvaničan sajt
Ovo je vrlo popularan mit u koji najčešće veruju oni koji nisu informatički potkovani, a prema podacima Kasperski laboratorije – u pitanju je nešto manje od 60 procenata korisnika interneta. Nažalost, oni najčešće i upadaju u zamku zlonamernih hakera.
U suštini, HTTPS protokol znači samo da treća lica ne mogu da presretnu podatke koje korisnik unosi na sajtu. Ali, ako je sajt sam po sebi zlonameran (čak i ako izgleda vrlo profesionalno odrađeno), odnosno ako iza njega stoje hakeri, vaši podaci neće biti bezbedni.
Mit #4: Bez pristupa internetu nemoguće je “zaraziti” uređaj virusom
Više od polovine korisnika računara i drugih gedžeta veruje da je nemogu “zaraziti se” bilo kakvim zlonamernim softverom ako ne postoji internet konekcija, te da je potpuno bezbedno preuzimati priloge i instalirati na uređaje programe pošto se isključi prenos podataka.
Istina je potpuno drugačija: virus se može na uređaj preneti i putem USB-fleš memorije, kabla, pa čak i priloga poslatog elektronskom poštom, koji je u trenutku kada je konekcija postojala preuzet sa mreže.
Mit #5: “Inkognito” mod je potpuno bezbedan za korišćenje
Mnogi misle da korišćenje “inkognito” režima na pretraživaču garantuje apsolutnu bezbednost, navodi Kasperski laboratorija. Nažalost, ovo digitalno sujeverje je samo plod nedovoljne informisanosti korisnika.
Ovaj režim omogućava samo to da se pretraga ne memoriše u istoriji brauzera, kao i da se ne preuzimaju “kolačići” i podaci potrebni za autorizaciju na posećenim veb-sajtovima. Bezbednost u ovom režimu može jednako biti ugrožena, pa treba svakako voditi računa.
