“U kući sam navijao za Zvezdu, a na ulici za Hajduk”
Zorana i Damir su u finalu gubili sa 2:8, ali su na kraju slavili rezultatom 16:14. Mikec već ima olimpijsko srebro koje je osvojio samostalno u Tokiju pre tri godine.
Damir Mikec je rođen 1984. godine u Splitu, otac mu je bio Slovenac i vojnik JNA, a njegova porodica je proterana devedesetih godina i iselila se prvo u Herceg Novi, a potom u Beograd.
Damir je imao tu sreću da odrasta pored svog starijeg brata, Gorana, koji je bio reprezentativac u streljaštvu, a kako je svojevremeno rekao – njegove rezultate je odavno prestigao.
Veliki navijač Crvene zvezde
Mikec je pričao da je odrastajući u Splitu navijao za Hajduk, a da je u stvarnosti voleo Crvenu zvezdu.
“Jednostavno se desilo, onda je Zvezda osvojila sve što se može osvojiti. Odmah sam osetio ljubav prema Zvezdi. Rođen sam 1984. godine u Splitu i tu je, naravno, Hajduk glavni tim, svi navijaju za njega, osim mene. Navijao sam kod kuće za Zvezdu, a morao sam da kažem na ulici da navijam za Hajduk, posle Splita, otišli smo u Herceg Novi, za koji se zna da je grad sa dosta navijača Crvene zvezde, pa u Beograd”, objasnio je Mikec.
Otac Slovenac i vojno lice
Damirov otac je Slovenac i bio je vojnik baš kao i njegov otac. Imali su 17 prekomandi u vojnoj karijeri u Jugoslaviji. U srpskoj Senti upoznao je Damirovu majku koja je rodila Igora i Gorana, Damirovu stariju braću. Oni su, kaže Mikec, imali problema sa disanjem pa su im lekari preporučili morski zrak i klimu. Baka i deka su prodali vikendicu na Cresu i preselili se u Kaštela, a Damirov otac tražio je prekomandu u Split kako bi više mogao biti sa porodicom.
“Tata je stvarno dobio prednost i moja porodica je došla u Split 1980. godine. Jako im se svidelo, Split je zaista lep grad, a oko njega ima mnogo ostrva. Tata je rekao: ‘To je to, ja se više nigde ne selim. .’ Imao je plan da kupi jedrilicu od 15 metara da bismo mogli da obiđemo sva ostrva. Onda su odlučili da dobiju još jedno dete i tako sam rođen 1984. godine”, rekao je Mikec i rekao da se dobro seća rata.
“Kada je počeo rat, morali smo da odemo. Iz Splita smo krenuli poslednjim grčkim brodom za Herceg Novi, koji nam je mnogo toga ponudio. Praktično sam celo detinjstvo, do 15. godine, proveo na moru. Sećam se rata, aviona koji lete iznad Splita i brodova koji pucaju na grad sa mora, čulo se bum-bum-bum.
Kao dete sam voleo da vozim skejtbord. U Splitu smo imali niz stepenica po kojima smo se spuštali. Sećam se padova i roditelja koji su bili protiv toga. Iznervirali smo jednog komšiju koji nas je polio vodom iz lavora, bili smo skroz mokri. Bilo je to lepo detinjstvo”, zaključio je Mikec, prenosi Index.
Emotivan povratak u Split
Mikec se u Split prvi put vratio 2003. godine, što je, kako kaže, bilo veoma emotivno iskustvo.
“Sećao sam se svega, iako sam otišao kada sam završio prvi razred. Bio sam kod drugara i iz centra grada sam otišao u svoj Mertojak. Prisetio sam se školskih dana, čak i nekih scena iz vrtića poput slikanja sa Deda Mrazom. Imao sam veliku želju da se vratim u osnovnu školu, bio je raspust.
Na ulaznim vratima je bio spisak prvačića i setio sam se svojih prvih koraka, kako su nas stavili u red kada smo ušli u školu. Osvrnula sam se na svoju zgradu i krenule su suze… Seo sam na klupu i plakao kao kiša. Tu sam se ispraznio, bilo je jako emotivno, kao kad mi je umrla majka. Sve mi se poklopilo. Međutim, to je bio deo našeg života i tu više nemamo nikoga”, rekao je Mikec.
B92.
