Piše: VUKAN MARKOVIĆ
Ceo ključ za razumevanje toga zašto je Kir Starmer postao premijer, a Britanija doživela smenu vlasti leži u tome što su sadašnji laburisti pristojniji ljudi od prethodnika. To se odnosi i na Starmera – pristojnost mu je nadoknada za nedostatak šarma ili ideologije. I to mu je osnovno opravdanje da može svoju pobedu da proglasi za radikalni prekid sa prethodnim. U nedostatku ideologije, retorika pristojnosti je dovoljna da nešto bude radikalno.
Uvećini glavnih medija, makar na zapadu, u proteklih nekoliko dana formirao se narativ da su na „istorijskim“ izborima u dve velike evropske zemlje, Britaniji i Francuskoj, poražene snage populističke desnice. Taj narativ bi se mogao proširiti i na nekoliko drugih izbornih ciklusa u prethodnih par meseci.
Nakon višegodišnjeg rasta desnih, a pre svega populističkih partija i njihovog velikog izbornog uspeha u Mađarskoj, Italiji, Holandiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Poljskoj, Austriji, pa i Srbiji, pobede levice ili centrističke opcije u Britaniji i Francuskoj bi se mogle dovesti u vezu sa porazom desnice u Poljskoj i lošijim rezultatom AFD-a na nemačkim lokalnim izborima i izborima za Evropski parlament.
Taj narativ je previše jednostavan da bi bio u tačan. U Francuskoj je pobeda leve koalicije i centrista najblaže rečeno upitna, kao što je i sposobnost ekstremne desnice da zaista zavlada upitna. Sa druge strane, u Britaniji su laburisti predvođeni Ser Kirom Starmerom, bivšim advokatom i javnim tužiocem sa dosta niskim ličnim rejtingom i sa nevidljivom harizmom, zaista trijumfovali osvojivši skoro dve trećine poslaničkih mesta.
A torijevci su ne samo izgubili vlast nakon četrnaest godina, nego i doživeli najgori poraz u svojoj istoriji. Do te mere, da je sada upitan opstanak najstarije evropske političke partije – postoji šansa da se konzervativcima desi isto što se desilo tradicionalnim partijama u Francuskoj i Italiji, da naprosto nestanu ili postanu marginalna stranka. Međutim, reći da je došlo do preokreta u britanskoj politici ili da će se Britanija radikalno izmeniti u narednih pet godina vlasi laburista bi bilo pogrešno, iako je to jedna od osnovnih Starmerovih poruka.
Laburistički izborni manifest
Štaviše, skoro svaka druga ponuda na glasačkom listiću je bila uzbudljivija od laburističke. Od svih izbornih programa ili manifesta, kako se to u Britaniji naziva, laburisti su napisali ubedljivo najdosadniji. U društvenim i kulturnim pitanjima, samo malo levlje od centra, a u fiskalnim i ekonomskim pitanjima samo malo desnije od centra, Starmer je Britancima ponudio rešenja koja nikog ne mogu da uvrede.
Laburistička misija za narednih pet godina je pre svega podsticanje ekonomskog rasta i produktivnosti, ali bez ijednog kontroverznog čina – niti će se menjati porezi, niti će se vršiti redistribucija bogatstva, niti će se menjati regulacije u londonskom Sitiju, sedištu svetskih finansija. Drugim rečima, finansijske elite neće biti ugrožene, ali neće biti ni nagrađivane, tako da radni narod nema razloga da se previše buni.
Sledeća glavna misija laburista je takozvana Zelena agenda, koja ima za cilj da od Britanije napravi supersilu u proizvodnji čiste energije. Imajući u vidu rezerve prirodnog gasa u Severnom moru i dosadašnje oslanjanje na obilatu energiju vetrova, ni ovaj cilj nije naročito inovativan – ne preti da ugrozi naftne i gasne gigante, a zadovoljava stanovništvo koje je zainteresovano za usporavanje klimatskih promena.
Od ostalih velikih obećanja, Starmer planira da obori stope kriminala, sredi zatvore, poboljša obrazovni i zdravstveni sektor. Rešenja za ove sistemske probleme su manje originalna čak i od onih za ekonomski rast ili čistu energiju. Starmer namerava da reši problem prenatrpanih zatvora i sredi stopu kriminala tako što će zaposliti mnogo policajaca, dok će obrazovni sektor ojačati sa svega 6.000 novih učitelja.
Britansko javno zdravstvo, ili NHS, nekada je bio ponos nacije, a uveo ga je Klement Atli, prvi laburistički premijer nakon Drugog svetskog rata. Nakon pandemije kovida, zdravstvo je zapalo u veliku krizu, koju Starmer planira da reši tako što će poboljšati sisteme menadžmenta kako bi smanjio liste čekanja, kao i da donekle poveća plate zaposlenima u zdravstvu, ukoliko bude u mogućnosti.
Za sve ostale sistemske probleme postoji elementarno razumevanje i načelna spremnost da se uhvate u koštac sa njima, ali ne i precizni planovi. Po svemu sudeći, Britanija će ostati istovremeno jedna od pet najbogatijih država na svetu i zemlja sa više narodnih kuhinja za sirotinju nego MekDonaldsa. Ne deluje izgledno da će se u skorije vreme promeniti situacija gde se u istoj državi nalaze najproduktivniji, najbogatiji i najbolji univerziteti na svetu paralelno sa rastom funkcionalne nepismenosti među decom.
Od ostalih paradoksa, treba izdvojiti podatak da Britanija daje najznačajnije doprinose u medicini i redovno proizvodi Nobelovce, dok istovremeno ima liste čekanja za posete doktoru opšte prakse značajno duže nego Srbija. Zatim, London će i dalje ostati grad sa najdinamičnijim tržištem nekretnina, a istovremeno i grad gde ogromna većina ljudi nikada neće moći sebi da priušti stan.
Crni torijevski niz
Ovi sistemski problemi su ono za šta je britanski glasač najviše zainteresovan i u najvećoj meri su posledica niza vrlo neuspešnih torijevskih vlada u poslednjih četrnaest godina. Niz je započeo Dejvid Kameron, danas Lord Kameron, sa politikom stezanja kaiša kao neoliberalnim odgovorom na recesiju iz 2008. Upravo je njegova vlada proširila tekovine tačerizma na 21. vek – Britanija se izvukla iz krize tako što je dodatno osnažila upravo one koji su je izazvali, bankare i finansijere iz Sitija, a na uštrb najsiromašnijeg dela populacije, i bez realnog povećanja zarada za srednju klasu.
Ali, za razliku od Margaret Tačer, Kameron ne poseduje nikakve državničke veštine, pa je da bi sebi osigurao novi mandat pristao na najveću ustavnu kocku u britanskoj novijoj istoriji: Bregzit. Izlazak iz Evropske unije je do temelja uzdrmao celokupnu ekonomiju i iako nije naneo toliku štetu na duge staze, doveo je do toga da najopskurniji likovi u britanskoj politici dobiju veliki medijski prostor u javnoj sferi, sa mogućnošću da obećavaju šta god požele bez ikakvog straha da će ikada morati da ostvare svoja obećanja.
Ovde se ne misli samo na Najdžela Faraža, maskotu Bregzita, već pre svega na Borisa Džonsona. U postbregzitovskom haosu, neefikasnu vladu uplakane Tereze Mej je zamenio populizam na steroidima oličen u Borisu Džonsonu. Njegova harizma, bezobrazluk i humor, uz mobilizaciju kako levog tako i desnog pro-Bregzit glasačkog tela su torijevcima donele ubedljivu pobedu na izborima 2019. godine.
Od tada kreće sunovrat, sa serijom skandala, korupcijom, implozijom zdravstvenog sistema, padom trgovine i proizvodnje, kao i sistemskim zapostavljanjem svih državnih sistema značajnih za olakšavanje života prosečnom Britancu.
Fatalni niz Torijevaca je nastavljen i nakon poluzainteresovanog Džonsona. U Britaniji postoji konsenzus kako među građanima tako i među stručnjacima da je Liz Tras najgori premijer u dugoj istoriji Ujedinjenog Kraljevstva. Za samo šest nedelja, uspela je da uvede najveće smanjivanje poreza za najbogatiji promil stanovništva u istoriji. To je ujedno i jedini zabeleženi slučaj da se upravo taj najbogatiji promil prvi pobunio protiv toga, pošto im je postalo očigledno da će doći do sunovrata na berzama, pa bi im onda bilo svejedno da li će uštedeti na porezu. I samo što nije došlo do ekonomske krize – Tras je uspela za nešto više od mesec dana da istovremeno upropasti vrednost funte, a da milionima udvostruči vrednost hipoteka.
Ovaj fijasko je nasledio Riši Sunak, kojeg će istorija zapamtiti kao prvog Indusa na toj funkciji, ali i najbogatijeg premijera Britanije ikad. Ovaj menadžer hedž fondova iz Goldman Saksa je uspeo da nepopularnu partiju učini još nepopularnijom. Ceo njegov mandat su obeležili stalni sukobi između različitih frakcija u partiji, koja je počela da se cepa još nakon referenduma za Bregzit. Iz tih silnih podela je pred ove izbore nastala Reformistička stranka, koju od nedavno vodi Najdžel Faraž i koja okuplja englesku nacionalističku desnicu.
Kako su laburisti pobedili
Zašto je bitno podsetiti na lakrdijaše proistekle iz Bregzita i na režim koji je upravo smenjen u Britaniji? Jer nisu u potpunosti izgubili. Torijevci su sada osvojili 23% glasova, dok su reformisti, iliti bivši torijevci, osvojili 14%. U zbiru imaju više od Starmera, jer su laburisti osvojili 33,7%. Po broju glasova, laburisti imaju milion manje od desnice. Štaviše, sam Starmer je u sopstvenoj izbornoj jedinici u severu centra Londona osvojio duplo manje glasova nego 2019.
I dok je ova statistika neumoljiva, izborni sistem je ovog puta išao u korist laburistima, iako je do sada uglavnom služio torijevce. Naime, Britanija koristi većinski izborni sistem sa jednim pobednikom, gde je cela zemlja podeljena na 650 jedinica od kojih u svakoj pobeđuje predstavnik partije sa najvećim brojem glasova.
Iako ovo omogućava da građani mnogo više utiču na poslanike koje biraju, pa je samim tim doprinosi demokratičnosti britanskog društva, ovog puta je to značilo da je samo jedan od pet Britanaca glasao za laburiste, ali da su oni osvojili dve trećine svih mandata. Stoga se procenjuje da su ovo bili najnereprezentativniji izbori u britanskoj političkoj istoriji. Ne samo da je izlaznost bila mala (59, 9 odsto, najniža u poslednjih 20 godina), nego su laburisti osvojili najveći broj mandata sa najmanjim brojem glasova ikad.
Štaviše, manje ljudi je glasalo za njih nego na prethodnim izborima, kada je laburiste vodio Džeremi Korbin, u međuvremenu satanizovan zbog previše levih ideja (iako je Korbin zapravo socijaldemokrata, a ne ekstremni levičar), a pre svega zbog lažnih optužbi da je antisemita. Prokazani i klevetani Korbin je 2019. godine, koja se smatra za najgori debakl laburista u istoriji, ubedio preko 10 miliona ljudi da glasaju za laburiste, dok je Starmer 2024. uspeo da ubedi oko 9,7 miliona i to nakon niza katastrofalno loših vlada i jako slabe izborne kampanje torijevaca.
Drugim rečima, ogromna pobeda laburista se pre svega svodi na propast torijevaca, i na prelivanje konzervativnih glasova na reformiste. Jedino mesto gde su laburisti zaista uspeli da privuku značajno veći broj ljudi je Škotska. I tamo je njihova pobeda pre svega posledica propasti SNP, škotske nacionalističko-liberalne partije, koja je u zadnjih petnaest godina dominirala škotskom političkom scenom i predvodila pokret za otcepljenje.
Iako je podrška za nezavisnost Škotske i dalje na 45%, SNP je doživeo potop na ovim izborima, mahom zbog njihovih skandala, hapšenja Nikole Stardžen, prethodne premijerke Škotske zbog korupcije, kao i opadanja zdravstva i školstva u Škotskoj tokom njihovog mandata. Od nedavno, među škotskim nacionalistima traje kulturni rat oličen u borbama oko rodnih i transrodnih politika, koji je dodatno pocepao partiju.
Dakle, ni povratak Glazgova, Edinburga i bivših industrijskih delova Škotske laburistima nije posledica Starmerovih kvaliteta, već nesposobnosti dosadašnje vlasti. Međutim, imajući u vidu da sada stabilnu većinu u Škotskoj imaju partije koje se kategorički protive otcepljenju, postoje indikacije da je priča o nezavisnosti Škotske gotova, makar za ovu generaciju. Ako se ispostavi da je tako, to će biti najveći uspeh laburista na ovim izborima.
Blerov i Braunov bilans
I taj uspeh je dosta bled u poređenju sa laburističkim nasleđem u britanskoj politici. Prethodni laburistički režim su na vlast doveli Toni Bler i Gordon Braun, koji su vladali od 1997. do 2010. Kada je u pitanju spoljna politika, prethodnu garnituru laburista (osim principijelnih izuzetaka poput upravo Džeremija Korbina) su zauvek obeležili krvavi ratovi u Iraku i Avganistanu.
Njihov intervencionizam je počeo kod nas, sa ključnom i kobnom ulogom Britanije u NATO agresiji 1999. Zapravo, Toni Bler je jedan od glavnih autora doktrine „humanitarne intervencije“, koja je spalila na desetine država u prvoj četvrtini 21. veka i trajno destabilizovala delove planete.
Međutim, Blerova politika prema Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj, kao i ustavne reforme i reforme školstva se u Britaniji smatraju za izrazito pozitivne tekovine. Prethodni laburistički režim je uveo devoluciju, gde su tri manje zemlje Ujedinjenog Kraljevstva dobile svoje parlamente i vlade. Takođe je potpisao i sproveo Sporazum na Veliki petak, koji je okončao sukob u Severnoj Irskoj. Istovremeno je demokratizovao sudstvo i nakon skoro osamsto godina iz temelja reformisao Dom lordova, gornji dom britanskog parlamenta u Vestminsteru.
Sadašnji laburisti nemaju ni približno ambiciozne planove oko ustavnih i temeljnih reformi, niti imaju nameru, kao što je Bler imao, da značajno menjaju velike državne sisteme, poput školstva, socijalne zaštite, zdravstva, itd. Ali Starmer jeste nastavljač Blerove politike u jednom pogledu – njegova velika pobeda 2024. kao i Blerova velika pobeda 1997. dokazuju da Laburistička partija, čije ime u originalu znači Radnička partija, jedino može da zavlada ostrvom ukoliko se što više odmakne od levice.
I Bler i Starmer su došli na čelo partije tako što su proterali levlje od sebe, od socijalista, preko sindikata, do socijaldemokrata. Bler je pomirio levičare sa izrazito neoliberalnom i hiper-kapitalističkom ekonomskom politikom Margaret Tačer, čime je utro put Starmerovom pristupu. I danas laburisti insistiraju da su se odrekli Korbinovih levih skretanja, kao i da mogu da održavaju neutralnost oko kulturnih i identitetskih pitanja. Glavna razlika je u tome što je Bler imao daleko dugotrajnije i sveobuhvatnije planove pre dolaska na vlast.
Retorika umesto ideologije
Imajući u vidu blaga i dosadna rešenja koje Laburisti nude, postavlja se pitanje kako je Starmeru moguće da tvrdi da je njegova pobeda uvod u radikalne promene, pogotovo ako uzmemo u obzir poređenje sa Blerom. I tu dolazimo do odgovora na to zašto je pogrešan medijski narativ da je došlo do obrta u trendovima, makar kada je u pitanju načelna pobeda levice nad desnicom.
Naime, laburistička pobeda nad torijevcima nema skoro nikakve veze sa ideologijom. Sve levičarske tekovine su pod Starmerom prilično razvodnjene, a ideologija je postala manje-više polje simboličke borbe za određeni tip glasača. Pa je tako tradicionalno levičarski sever, kao i London sa velikom mladom populacijom glasao za laburiste – ne zbog programa, nego zbog simbolike promene.
Da bi prešla put iz sfere političke borbe, koja je trajala celi 20. vek, do polja simboličkog odmeravanja, koje je danas na snazi u Britaniji, ideologija je od promišljanja društvene stvarnosti morala da postane retorika. Starmer je tako u mogućnosti da svoju retoriku predstavi kao radikalnu promenu. To ne znači nužno da je spin majstor, kao Toni Bler ili kao mnogi konzervativci, od Dejvida Kamerona do Borisa Džonsona, niti da uopšte pokušava da igra na tu kartu.
Laburistička poruka na ovim izborima je da je biti dosadan i neharizmatičan zapravo istinski radikalno. Neopterećen ideologijom, Starmer tvrdi da je neradikalno postalo radikalno. Naravno, realisti će reći da je prava istina da Starmer ne može biti radikalan u svojim planovima, sve i da hoće, jer Britanija naprosto nema više toliko novca da eksperimentiše sa promenom sistema. Drugi, naklonjeniji, će pak reći da je odbacivanje populizma samo po sebi ukoliko ne obećavaš ono što ne možeš da ostvariš, dakle radikalno u sadašnjim okvirima.
Preobražaji laburista
Sve u svemu, laburistička opcija je od Drugog svetskog rata prešla zanimljiv put. Pod Klementom Atlijem je bila partija koja je iz temelja promenila Britaniju, uvela državu blagostanja i značajno uticala na smanjivanje razlika među ljudima time što je ograničila uticaj aristokratije. Krajem četrdesetih, Atlijevi laburisti su osnovali institucije i kulturne ustanove koje će tokom ostatka 20. veka, pa sve do danas učiniti britansku kulturu jednom od najdominantnijih na planeti.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih, laburisti su pre svega pod Haraldom Vilsonom bili partija sindikata, dakle radničke klase, a toga su odrekli devedesetih kada je kontrolu preuzeo Bler. Otkinuvši laburiste od svoje originalne funkcije, Bler je i pored katastrofalne spoljne politike, ostavio značajan trag u hiljadugodišnjoj ustavnoj i političkoj tradiciji Ujedinjenog Kraljevstva.
Starmerova Laburistička partija nema ništa od toga osim stava i retorike. Naravno, isto se može reći i za ostale glavne partije. Britanija je dobila novu vlast jer laburisti obećavaju da će pošteno upravljati institucijama, da neće praviti skandale, da će imati empatije prema najsiromašnijima i da će se humano odnositi prema svima, od migranata do kriminalaca.
Isto tako, Starmer i sadašnji lideri laburista ne dolaze iz viših klasa. Cela garnitura torijevaca koja je vladala zadnjih četrnaest godina je sam vrh engleskog društva i od samog početka se ponašala kao savremena verzija rimskih patricija – smatrali su da su stekli pravo da upravljaju Britanijom (a samim tim i da se pitaju za svetske teme) svojim rođenjem. Laburisti nemaju taj pristup, niti su toliko uvezani sa finansijskim elitama.
„Specijalna veza“ sa Sjedinjenim Državama
Iako su unutrašnja politika i ekonomija dominirali ovim izborima, ne treba zaboraviti ni spoljno-politički aspekt. Tu je Starmer još manje inovativan, čak i u poređenju sa torijevcima. Tokom cele kampanje je radio sve što je u njegovoj moći da pokaže da neće bitno menjati spoljni kurs Britanije. Zato treba očekivati da će nova vlada održavati ambivalentan stav prema ratu u Gazi, kao što će nastaviti da aktivno podržava Ukrajinu.
Jedina veća razlika je pomirljiviji ton prema Evropskoj uniji, premda Starmer nema nameru da pokreće ni pitanje povratka u Uniju, ni bitnog menjanja sporazuma sa EU nakon Bregzita. Centralna odlika britanske spoljne politike ostaje ista kao i u prethodnih 25 godina, a to je tzv. „specijalna veza“ sa Sjedinjenim Državama. Dobar deo britanskog diplomatskog prestiža, kao i disproporcionalno velikog uticaja u svetskim pitanjima leži u sposobnosti da utiču na američke odluke, kao i da posreduju u odnosu Amerike i Evrope.
U toj poziciji Britanci se osećaju prilično udobno. Tvorac te doktrine je upravo Toni Bler. Prošle godine, na dvadesetu godišnjicu invazije na Irak, dao je jedan od najindikativnijih intervjua Bi-Bi-Siju na tu temu. Bler je tada izjavio da je nakon njegove odluke da potpuno izjednači britanske i američke geopolitičke prioritete postigao to da se američki predsednik uvek prvo javlja na telefon britanskom premijeru. Bler to vidi kao svoj amanet – da ko god sedi u Dauning Stritu predsednik Amerike mu uvek diže slušalicu.
Neko bi rekao da postoji čudna, iako za mnoge zemlje Trećeg sveta fatalna poetika u toj dinamici bivše imperije i njene kolonije. Svakako, Starmer nema nameru da odstupa od tog amaneta – stoga će i njemu, kao i ostatku sveta, glavni izazov predstavljati predstojeći izbori u Americi. Kako stvari stoje, u ovoj godini gde veliki deo planete ima značajne izbore, jedino će američki zaslužiti da budu „istorijski,“ čak i ako budu repriza prethodnih. Ali to je priča za sebe.
Sve u svemu, ceo ključ za razumevanje toga zašto je Kir Starmer postao premijer, a Britanija doživela smenu vlasti leži u tome što su sadašnji laburisti pristojniji ljudi od prethodnika. To se odnosi i na Starmera – pristojnost mu je nadoknada za nedostatak šarma ili ideologije. I to mu je osnovno opravdanje da može svoju pobedu da proglasi za radikalni prekid sa prethodnim. U nedostatku ideologije, retorika pristojnosti je dovoljno da nešto bude radikalno.
Naravno, može se reći i za Korbina da je bio pristojan i principijelan čovek. Samo što je u njegovom slučaju to izgleda bila nepravilna vrsta pristojnosti.
