Mogućnost brzog prilagođavanja može nas održati u životu kada se okolnosti promene. Međutim, u krajnjem slučaju, pogrešno ili preterano verovanje u zle namere drugih, mogu nas društveno izolovati i oduzeti sposobnost da održavamo zdrave odnose u privatnom životu ali i u profesionalnom.
Paranoja: Naučnici su možda konačno otkrili koji deo mozga je „kriv“ za umišljanje i iracionalnost
Često definisana kao iracionalan ili prenaglašen osećaj zabrinutosti, kod paranoje je važno da ljudska sposobnost da se zadrži pribranost i racionalnost u haotičnom okruženju, ostane „na snazi“.
Da bi bolje razumeli zašto je kod nekih ljudi osećaj paranoje češći, tim istraživača na čelu sa psihijatrima sa Univerziteta Jejl Previn Soteren i Samer Tompson analizirao je rezultate testa na grupi mužjaka rezus makakija i ljudskih dobrovoljaca.
Naučnici su izveli zadatak učenja verovatnoće preokreta (PRL). Test je za zadatak imao da analizira ponašanje učesnika eksperimenta u izboru simbola koji imaju veze sa šansom da dobiju nagradu – to su bili hrana za majmune i bodovi za ljude.
Različiti simboli su značili različite šanse za uspeh, tako da je subjektu, koji je imao izbor od tri na ekranu, data prilika da sazna kojim će izborom simbola najverovatnije zaraditi nagradu.
Baš kada su subjekti pomislili da su sve shvatili nakon polovine proba, rezultati su počeli da se menjaju, pri čemu je, ranije „najuspešniji“ simbol ređe dodeljivao nagrade, a onaj simbol koji nije davao poene ni hranu, sada je postao optimalan izbor.
„Učesnici su morali da shvate šta je najbolja meta, kada je reč o simbolima. Kada se primeti promena u okruženju, učesnik mora da pronađe novu najbolju metu“, kaže psiholog sa Jejla Stiv Čeng.
Paranoja i kod majmuna
Učesnici su pre testa imali određene provere.
Šest od 20 primata makakija je prethodno prošlo neurološke procedure u odvojenim studijama koje su uticale, ili na njihova jezgra talamusa – region za koji se smatra da igra ulogu u planiranju, apstraktnom razmišljanju i organizaciji – ili na oblast u njihovom prefrontalnom korteksu uključenu u donošenje odluka.
Ljudski dobrovoljci, s druge strane, morali su da popune upitnik na skali razmišljanja kako bi procenili njihov nivo paranoje, i drugu anketu kako bi utvrdili znakove bilo kakve depresije, što znači da se pre testa znalo da određeni broj ljudi ima promene u određenom delu mozga.
Analizirajući ponašanje majmuna i ljudi pre i posle promene, i upoređujući rezultate, tim je bio u stanju da proceni koja od ometanih područja mozga može uticati na sposobnost majmuna da budu „hladne glave“ u promenljivom okruženju za igru.
„Ne samo da smo koristili podatke u kojima su majmuni i ljudi obavljali isti zadatak, već smo primenili istu računarsku analizu na oba skupa podataka“, kaže psihijatar sa Jejla Filip Korlet.
Podaci pokazuju da su i magnoćelijski mediodorzalni talamus (MDmc) unutar dorzalnog talamičkog jezgra u delu poznatom kao Vokerove oblasti 11, 13 i 14) uticale na ponašanje majmuna nakon promene testa, na suptilno različite načine.
Među onima sa svojevrsnim „preprekama“ u Vokerovim oblastima, iznenadni gubitak nagrade je imao malo uticaja na njihove odluke. Majmuni su tako uglavnom nastavili da tipkaju na simbole kao i ranije.
Oni čiji je MDmc bio oštećen, odnosno izmenjen, pokazali su sasvim suprotno ponašanje, stalno su menjali odluke a njihova reakcija bila je takva da izgleda da su sumnjali da je sistem „namešten protiv njih lično“.
Uvod u nove terapije
Slični nalazi uočeni kod ponašanja ljudi koji su u anketi pre testa, ukazivali na viši nivo paranoje.
Dok su zablude i paranoično ponašanje nesumnjivo komplikovani, i uključuju različito razmišljanje i različite oblasti mozga, praćenje linije između jedne određene oblasti i promenljivog donošenja odluka moglo bi da informiše buduće studije koje bi mogle dovesti do novih terapija, ili nam pomoći da bolje razumemo kako neke akcije povećavaju rizik od psihoze
„Možda saznanja iz eksperimenta u budućnosti možemo iskoristiti da pronađemo nove načine za smanjenje, odnosno lečenje paranoje kod ljudi“, kaže Čang.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Cell Reports.
