Selektor Srbije Dragan Stojković Piksi vratio je reprezentaciju sa margina Evrope, gde je dugo lutala kao goli prosek, pravo u centar najvažnijih dešavanja.
Tamo gde je zaista važno biti.
Srbija pod Stojkovićevom komandom konačno u nečemu hvata korak za Evropom i za svetom.
Sa Piksijem ono što je nekad bilo teško da izvedemo, da pobedimo i plasiramo se na veliko takmičenje, da rutiniramo slabijeg protivnika, a ispariramo jačem, sada mnogo lakše postižemo.
Promenio je krvnu sliku ekipe.
Piksi je vratio veru igračima, ubedio ih da vrede, da su zaista dobri i da mogu mnogo, više nego što i oni u to veruju.
Po dolasku na klupu reprezentacije za igrače je delovao poput terapeuta koji budi pacijenta iz stanja višegodišnje apatije i blage depresije.
Jednog dana, kada ode, vreme u srpskom fudbalu, u reprezentaciji, meriće se kao vreme pre i posle dolaska Piksija.
Došao je da isporuči rezultat – to je i uradio. Bio je, sećamo se, neobično samouveren na početku, po preuzimanju reprezentacije.
Vizionarski je odmah prognozirao Mundijal onda kada je u to malo ko verovao da se može ostvariti.
Neki će reći i često to vole da kažu – samo je imao sreće.
Da li je baš tako, pokazalo je vreme.
Možemo mnogo toga da mu prebacimo: gotovo amaterski vođene utakmice u Kataru, blamaže sa “najgorim Bugarima u istoriji kvalifikacija”, često lutanje i tvrdoglavost, nekada mu se imaju zameriti i egoistični nastupi i gotovo uličarske izjave u rangu “neće, bre, mene Bugari da spreče da idem na Euro”.
Tako selektor ne sme da govori.
Može se Stojkoviću pronaći još falinki ali kada se podvuče crta iza njega su najbolji rezultati reprezentacije od osamostaljenja: plasman na Svetsko prvenstvo, proboj u najviši rang Lige Nacija, u odabrano društvo, i konačno plasman na EURO nakon 24 godine pauze.
Sve to za samo tri godine na klupi.
Učinak – savršen.
Euforija sada, pred EURO, čini se, nije onakva kakva je bila pred Mundijal. Ni blizu. Što je i prirodno. Jer sada plasman Srbije počinje da bude nešto što se podrazumeva. Niko se ne uzbuđuje previše zbog toga. Traži se više.
Piksi je “krivac” zašto je to tako.
Ispred sebe sada ima Euro kao neobično važan ispit svog trenerskog umeća. Javnost u Srbiji očekuje da vidi bolju, spremniju, borbeniju i taktički mudriju ekipu od one koja je bila u Kataru.
Neke pouke su se imale izvući.
Na Piksiju je da isporuči najbolju verziju igre Srbije u ovom trenutku.
Njegova napadačka filosofija i jurnjava na gol protivnika u Kataru se pokazala kao pogubna. Atraktivna, ali rezultatski neuspela. Piksi od toga neće odustati. To je jednostavno njegov zaštitni znak, njegov pristup i način da parira svakom rivalu.
A Englezi su tu, pred vratima.
Belingem, Saka, Foden, Kejn i družina stoje preko puta.
Teže nije moglo, ali uzdamo se u Piksijevu optimističnu poruku upućenu narodu pred put u Nemačku: “verujte, nećemo vas razočarati”.
