Da li će eko demokratija meksičke države uspeti da se izbori protiv “Naftine sjajne zvezde”
Avokado se gaji i jede u Meksiku vekovima. Glif koji predstavlja 14. mesec kalendara Maja prikazuje ovo voće, a astečki plemići su ga često primali kao specijalni poklon.
“Izgleda kao narandža, a kada je spreman za jelo postaje žućkast”, primetio je španski kolonizator Martin Fernandez de Enciso 1519. “Tako dobro i prijatno za nepce”.
Veći deo 20. veka, avokado nije bio popularan. Među izazovima sa kojima su se suočavali trgovci u Kaliforniji (gde se mahom komercijalno gajio) bila su mnoga imena voća: aligatorska kruška, aguakat, avokado, kalavo. Na nahuatlu, jeziku starosedelaca, “ahuakatl”, je sleng za testis i nikada nije bio opcija.
Silni novci uloženi su u oglašavanje kako bi se rešio ovaj problem, a Kalifornija je finansirala istraživanje poljoprivrednih tehnika. Sve veći broj proizvođača i mala baza potrošača doveli su do razornog pada cena dok su troškovi stalno rasli. Voda i zemljište su poskupeli jer su novi stambeni objekti zahtevali više svega.
Do kasnih 1960-ih, samo su farme koje su proizvodile više od 2.270 kilograma voća po hektaru svake godine bile profitabilne. Agrobiznis je počeo da gleda južno od granice 1970-ih godina. Kalifornijsko društvo za avokado, kolektiv koji su osnovali uzgajivači, rasporedilo je više istraživačkih misija u Mičoakan, gde su izaslanici uočili obilje vode u regionu.
“U ovoj oblasti voda je besplatna”, poručili su putovanja 1970. Jedina briga lokalnih uzgajivača avokada bila je “kako da preusmere vodu u kanale na svom imanju i da vodu dovedu do drveća”.
U tom trenutku, uvoz svežeg avokada iz Meksika u SAD bio je zabranjen saveznom regulativom (uspostavljenom 1914. da bi zaštitila kalifornijske farmere), ali su velike kompanije za avokado počele da ulažu u region, sa planovima za prodaju voća na drugim mestima.
Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (Nafta), kada je stupio na snagu 1994. godine, uglavnom je zadržao zabranu, ali su suše i previsoki troškovi zemljišta i vode na kraju gurnuli industrije Kalifornije da prihvate sporo ukidanje zaštite. Mnogi mali domaći uzgajivači bili su pred bankrotom kao i veće firme koje nisu već investirale u Meksiko.
Posle decenija nezainteresovanosti, avokado je postao iznenađujući pobednik, i šifra obećanja slobodne trgovine – “Naftina sjajna zvezda”, kako je kasnije rekao jedan konsultant.
Avokado je konačno ušao u mejnstrim. Gvakamole i tost od avokada postali su dva najuspešnija ukusna trenda 21. veka, podstaknuta reklamama za Superboul u udarnom terminu.
Proizvodnja avokada u Mičoakanu porasla je sa oko 800.000 tona u 2003. na više od 1,8 miliona tona u 2022. Tokom istog perioda, potrošnja avokada u SAD se učetvorostručila.
Danas podzemne vode u Mičoakanu nestaju i njegove vodene površine presušuju. Jezero Zirahuen je zagađeno poljoprivrednim otpadom. Skoro 85 odsto zemlje iskusilo je sušu 2021. godine, a stručnjaci predviđaju da bi državno jezero Kuiceo, drugo po veličini u celom Meksiku, moglo da nestane u roku od jedne decenije.
Delimično zbog prelaska sa borova na drveće avokada, kišna sezona se smanjila sa oko šest meseci na tri. Toliko je duboko ispuštanje vodonosnih slojeva u regionu da su mali zemljotresi postali uobičajena pojava.
Nejasno je da li avokado može preživeti ovu promenljivu klimu. Ali u Mičoakanu, hitnije pitanje je da li njegovi stanovnici mogu da prežive avokado.
Mičoakan, gde se uzgaja oko četiri od pet svih avokada koji se konzumiraju u Sjedinjenim Državama, najvažniji je region za proizvodnju avokada na svetu, koji čini skoro trećinu globalne ponude.
Ova kultivacija zahteva ogromnu količinu zemlje – veliki deo se nalazi ispod autohtonih borovih šuma – i još veću količinu vode. Često se kaže da je za uzgoj avokada potrebno oko 12 puta više vode nego za paradajz.
Nedavno je konkurencija za kontrolu nad avokadom i resursima potrebnim za njegovu proizvodnju postala sve nasilnija, često u rukama kartela.
Pre nekoliko godina, u obližnjem Uruapanu, drugom po veličini gradu u državi, pronađeno je 19 ljudi obešenih sa nadvožnjaka, nagomilanih ispod pešačkog mosta ili bačenih na ivicu puta u različitim stadijumima raskomadanosti – naročito krvav incident za koji neki stručnjaci veruju da je nastao iz sukoba kartela oko trgovine vredne više milijardi dolara.
U Čeranu, međutim, nije bilo takvog nasilja. Niti je bilo avokada. Pre trinaest godina, stanovnici grada sprečili su korumpirane zvaničnike i lokalni kartel da ilegalno poseku domaće šume kako bi napravili mesto za usev.
Grupa meštana uzela je drvoseče za taoce, dok su drugi spalili njihove kamione. Ubrzo su građani izbacili policiju i lokalnu vlast, otkazali izbore i zaključali čitavo područje.
U toku je bio revolucionarni eksperiment. Nekoliko meseci kasnije, Čeran se ponovo otvorio sa potpuno novim državnim aparatom na mestu. Političke stranke su zabranjene, a izabran je upravni savet; preduzeta je kampanja pošumljavanja da bi se popunila neplodna brda; iznajmljena je vojna snaga da zaštiti drveće i vodosnabdevanje grada; stvoreni su neki od najnaprednijih programa za filtriranje i reciklažu vode u zemlji. A avokado je bio zabranjen.
Pozivajući se na meksički ustav, koji autohtonim zajednicama garantuje pravo na autonomiju, Čeran je podneo peticiju državi za nezavisnost. Godine 2014. sudovi su priznali opštinu i ona sada dobija milione dolara godišnje državnog finansiranja. Danas je to nezavisna zona u kojoj su ljubičaste i žute zastave Purepecha, koje predstavljaju domorodačku naciju u regionu, uobičajene kao i meksički standard.
Ono što je započelo kao inicijativa za javnu bezbednost postalo je radikalna neobičnost, mala pokrajina kojom upravlja militantna grupa zaštitnika životne sredine u srcu zemlje avokada.
U međuvremenu, pretnje po životnu sredinu koje predstavlja voće od tada su postale još veće. U SAD se potrošnja avokada otprilike udvostručila, dok je domaća proizvodnja – uglavnom ograničena na sušom pogođene krajeve centralne i južne Kalifornije – počela da opada.
“Avokado je zlo”, kaže Edgar koji sa drugim lokalcima patrolira Čeranom kako bi sprečio kartele da upadnu, poseku borove šume i zaseju avokado.
Slična inicijativa pojavila se sada i u Mičoakanu – uzgoj autohtonih borova, zaštita šuma, vodenih površina, ali sa kartelima koji upadaju i čiji članovi čupaju polja i pale domaće drveće kako bi napravili mesta za unosne nove gajeve, i zemljoposednicima i korporacijama koje se bogate, eko demokratija Čerana teško da će preživeti “industriju koja cveta”, piše “Gardijan”.
RTbalkan.
