Neki stručnjaci smatraju da se ljudi redovno tuširaju više zbog uvreženih pravila ponašanja u društvu nego stvarnih potreba.
Da li je potrebno da se baš toliko često peremo? Neki stručnjaci smatraju da se ljudi svakodnevno tuširaju više zbog uvreženih pravila ponašanja u društvu nego stvarnih potreba.
Pre nekoliko godina, prestala sam da se tuširam svakog dana.
Zbog rada od kuće tokom pandemije korona virusa, preseljenja kod partnera koji se tuširao ređe od mene i klasične, sredovečne lenjosti prekinula sam skoro trodecenijsku naviku: Ako ne vežbam, sada se tuširam samo oko tri puta nedeljno.
Toliko ili čak ređe se tuširaju i neki moji prijatelji – nekoliko njih zimi samo jednom nedeljno, ponekad zbog problema sa kožom ili što ne vole da kvase kosu – ali drugi imaju potpuno drugačije navike od mene, i čak im se prevrće želudac na tu pomisao.
“Bez jutarnjeg tuširanja, ne mogu da se razbudim kako treba”, kažu.
“Svaki dan mora da mi počne tuširanjem i šoljom čaja”.
“Posle odlaska na posao u London, nema šanse da legnem u krevet [a da se ne istuširam]”.
“Samo tri puta nedeljno? Fuj”.
Na nas koji se retko tuširamo često se gleda podozrivo.
To ne važi samo za hipike koji vole prirodu i žive u šatorima, već i za korisnike TikToka koji se retko tuširaju, pa čak i poznate ličnosti.
Priznanje britanskog TV voditelja Džonatana Rosa da se ponekad tušira ređe od jednom nedeljno bila je jedna od glavnih vesti, a izjava glumice Amerike Ferere da povremeno preskače tuširanje, zapanjila je 2023. glumačku ekipu filma Barbi.
Pre tri godine, mnoge je zgrozila izjava glumca Eštona Kučera da se svakog dana samo plakne samo ispod pazuha i propere međunožje.
Njegov kolega Džejk Gilenhol rekao je da smatra da kupanje ponekad “baš i nije neophodno” (mada je kasnije izjavio da je bio sarkastičan).
Kako su se u polemiku uključile i druge poznate ličnosti, tolika prašina se digla oko ovog pitanja da su glumci Džejson Momoa i Rok (Stena) ubrzo morali da potvrde da se mnogo često tuširaju.
Međutim, iako često pranje ruku sprečava širenja klica, većina lekara smatra da svakodnevno tuširanje nema suštinske koristi za fizičko zdravlje.
Zapravo, može biti čak i loše jer isušuje kožu i podriva imuni sistem.
Ipak, studije pokazuju da se više od polovine Amerikanaca i Britanaca tušira svakog dana.
Da li je vreme da se navike promene, odnosno da se tuširanje proredi?
Nije baš lako pronaći nekoga ko je spreman javno da prizna da se ne tušira redovno.
Hemičar Dejvid Vitlok dospeo je na naslovne strane 2015. godine objavom da se nije tuširao 12 godina.
Umesto tuširanja, prskao se dobrim bakterijama, pa je čak i pokrenuo brend za negu kože zasnovan na toj filozofiji.
Godinu dana kasnije, lekar Džejms Hamblin pisao je da je i on prestao da se tušira.
Po objavljivanju njegove knjige Clean: The New Science of Skin and the Beauty of Doing Less (Čistoća: Nova nauka o koži i lepota proređenog održavanja higijene) 2020, rekao je za BBC:
“Imam svoj miris, a moja žena kaže da je jednostavno jasno prepoznatljiv. Ali njoj se sviđa. Drugi ljudi kažu da nije loš”.
Kad sam mu elektronskom poštom poslala zahtev za razgovor, napomenuvši da se tuširam tri puta nedeljno, odgovorio mi je da je previše zauzet i da nema vremena.
Ali mi je dao savet: “Svakome ko Vas ismeva kažete da ne zna skoro ništa o mikrobiomu kože, i jednostavno odete”.
Konačno sam uspela da nađem sagovornika, ekologa Donahada Mekartija.
“Nisam jedini [koji se ne tušira svakog dana]”, kaže mi.
“Ali jesam jedini koji je spreman da hrabro o tome govori”.
Pre osam godina, u članku za britanski Gardijan, Mekarti je napisao da se tušira jednom nedeljno i povremeno plakne nad umivaonikom.
Kaže da nije bilo lako javno priznati da se retko pere, jer je znao da će ga mnogi nazivati pogrdnim imenima i podsmevati mu se.
Međutim, nakon objave članka, kaže da su mu ljudi tajno priznavali da imaju slične navike tuširanja.
Dok je bio profesionalni baletski igrač, pre nego je zadobio povredu, Mekarti se tuširao redovno.
Pošto je proveo dve nedelje sa domorodačkim narodom Janomami u prašumi Amazonije, odlučio je da doprinese očuvanju životne sredine, i u njegovoj kući u Londonu je postavio uređaj za sakupljanje kišnice i solarni sistem za zagrevanje vode.
Tako je mogao da prati potrošnju vode.
Tokom narednih godina sve se ređe tuširao, a danas to čini otprilike jednom mesečno.
Svakodnevno se zapira nad umivaonikom i koristi isti peškir za pranje celog tela, a za brijanje potroši samo šolju vode.
Niko mu ne kaže da smrdi.
“Ako odete u neku staru zgradu, u spavaćim sobama ćete videti one divne drvene stoliće sa činijama za pranje”, kaže on.
“Ljudi su koristili vodu iz tih lavora i imali su isti peškirić za lice i telo… Očigledno je da je tekuća voda velika prednost. Ali, to znači da je mnogo više trošite”.
‘Tuširanje kao predstava za druge’
Iznenađujuće je da se profesori i asistenti na univerzitetima retko bave ljudskom strašću prema sapunu i vodi.
Toliko retko da se čini da je istraživanje još iz 2005. godine i dalje referenca onima koji istražuju navike i stavove o tuširanju.
Prema tom izveštaju, u Britaniji se ljudi obično tuširaju jednom ili ponekad dva puta dnevno.
To je mnogima “postala toliko normalna rutina da je ređe tuširanje društveno i fizički neprijatno i neprihvatljivo”.
Jedan od koautora istraživanja je Dejl Sauterton, profesor sociologije potrošnje na Univerzitetu u Bristolu.
“Danas se ljudi peru mnogo više nego što su to činili u prošlosti”, kaže on za BBC.
Promena se dogodila u poslednjih 100 godina, i to neplanirano.
Zapravo, izgleda da se dogodila gotovo slučajno.
Ljudi su se dugo kupali u kadi.
Kultura uživanja u kadi je bogata – od kupanja u lekovitoj vodi u banjama do savremenijeg opuštanja u penušavoj kupki uz čašu vina ili šolju čaja i knjigu.
(Da li se više vode troši tuširanjem ili kupanjem u kadi, i šta je jeftinije i ekološki prihvatljivije, zavisi od trajanja tuširanja. I dok neki smatraju da je tuširanje higijenskije jer se prljavština momentalno ispira, drugi ukazuju da je razlika toliko mala da bi se uopšte uzela u obzir.)
Tokom 1950-ih, Britanci su dobili tekuću vodu u kupatilima, podseća Sauterton.
Ubrzo je stigao i novi pronalazak: crevo, pričvršćeno za slavinu, sa tušem.
Danas se grade mnoge kuće i obnavljaju studentski domovi kako bi svaka soba imala svoje kupatilo.
“Ako postoji samo jedan tuš u domu petočlane porodice, manja je želja za tuširanjem”, objašnjava Sauterton.
“Ali, ako iskočite iz kreveta i uđete u samo vašu tuš-kabinu…”.
Sama dostupnost tuševa, koji su postavljeni da nam olakšaju održavanje higijene, podrazumeva da se sada češće tuširamo.
Tuš je takođe dobio novo značenje.
Reklamna kampanja tokom 1900-ih dala je novu simboliku našim kupatilima.
Tuš je plasiran kao sredstvo za uštedu vremena, ali i revitalizaciju, kaže Sauterton.
Oko 1970. godine, na reklamama za tuširanje bili su samo jednostavne kade sa tušem, ali do 1980-ih, one su prikazivale žene koje se opuštaju u oblaku pare.
Tuširanje je postalo neka vrsta aktivnosti u slobodno vreme.
Uz to, pomaže nam da promenimo svakodnevicu.
Ljudi tokom dana često rade razne stvari i menjaju uloge: sede za stolom u kancelariji, odu na tenis, budu roditelji, idu na večeru sa prijateljima.
Tuširanje je aktivnost između tih uloga.
Tuš-kabina je portal koji nas pretvara iz jedne ličnosti u drugu.
“Ako se vratimo 100 godina unazad, nismo se tuširali svakog dana, jer tuš nije bio dostupan svima”, kaže profesorka Kristen Gram-Hansen sa Odeljenja za urbanizam Univerziteta Alborg u Danskoj.
“Ne tuširamo se zbog zdravlja. Tuširamo se jer je to normalno”.
Da je često tuširanje pravilo društvenog ponašanja postaje očigledno u određenom okruženju, kao što su planinarenje ili muzički festivali, kaže ona.
Tamo važe drugačija pravila i odjednom je u redu tuširati se ređe.
Šta donosi budućnost? Hoćemo li uskoro svi izbegavati tuš-kabinu”?
Malo je verovatno.
Stručnjaci ne primećuju da se ljudi ređe tuširaju iz ekoloških razloga.
“Ovo nije slučaj kada nešto lagano raste, a onda svi kažemo: ‘O, to je bila loša zamisao! Hajde da prestanemo'”, kaže Sauterton.
“Ne možete da vratite vreme. Pravila tuširanja su sada ugrađena u naše društvo”.
Čini se da će moje navika da se ređe tuširam i dalje nekima smetati.
Saglasna sam sa Mekartijem.
“Mislim da je često tuširanje neka vrsta predstave”, kaže on.
“Zašto se peremo? Uglavnom zato što se bojimo da će nam neko drugi reći da smrdimo…
“Suočio sam se sa tim strahom i evo, živim”.
Izvor: BBC News na srpskom
