Nedavno deklasifikovani dokumenti otkrili su koji će američki grad verovatno prvi biti zbrisan u slučaju nuklearnog rata.
Planovi za opšti nuklearni rat su među najtajnijim dokumentima koje drži američka vlada – ali ovi planovi predviđaju da će Vašington biti prvi grad na meti u slučaju nuklearnog rata.
Teorija ima smisla – Vašington je dom Pentagona i stoga očigledna ratna meta – i ovi novootkriveni dokumenti zamišljaju scenario gde je grad pogođen termonuklearnom bombom od jednog megatona.
Endrju Veber, bivši pomoćnik ministra odbrane za programe nuklearne, hemijske i biološke odbrane, je rekao: “Napad ‘iz vedra neba’ na Vašington je ono čega se svi u Vašingtonu najviše plaše.”
Pretpostavlja se da će, ako se napad na Vašington zaista desi, uslediti nuklearni rat sličan Armagedonu, jer je malo verovatno da bi takav eklatantan napad na zemlju NATO-a bio tolerisan bez posledica.
Ne samo da bi takav napad uništio Vašington, već bi i okončao život na zemlji kakav poznajemo, prenosi MailOnline.
Detonacija termonuklearnog oružja od jednog megatona počinje bljeskom svetlosti i toliko ogromne toplote da je ljudskom umu to nemoguće da shvati, četiri ili pet puta toplije od centra sunca.
U prvom deliću milisekunde nakon što je bomba pogodila Pentagon ispred Vašingtona, nastala bi svetlost koja bi zagrejala okolni vazduh na milione stepeni, stvarajući ogromnu vatrenu loptu koja se širi milionima milja na sat.
U roku od nekoliko sekundi vatrena lopta bi se povećala na prečnik nešto više od jedne milje, njena toplota bi bila toliko intenzivna da bi beton eksplodirao, metal se topio ili isparavao, a ljudi bi se u trnutku pretvarali u zapaljeni ugljenik.
Petospratna struktura Pentagona bi eksplodirala i pretvorila se u pregrejanu prašinu, a svih 27.000 zaposlenih bi momentalno umrlo.
Putujući brzinom svetlosti, toplota koja bi zračila iz vatrene lopte palila bi sve zapaljivo nekoliko milja u svakom pravcu.
Zavese, papir, knjige, drvene ograde, odeća i suvo lišće eksplodirali bi u plamenu i pretvorili se u vatrenu oluju koja bi počela da guta površinu od 100 ili više kvadratnih milja u kojem su domovi šest miliona ljudi. Oni koje bi vatra spalila bi bili pošteđeni užasa koji bi zadesio milion do dva miliona ljudi koji bi bili teško povređeni, ali još uvek ne i mrtvi.
Oni koji ne izgore do smrti odmah bi patili od intenzivnih opekotina trećeg stepena. Njihova tela bi bila lišena spoljašnjeg sloja kože, otkrivajući krvavi dermis ispod.
Opekotine trećeg stepena zahtevaju hitnu specijalizovanu negu i često amputaciju ekstremiteta kako bi se sprečila smrt – ali postoji samo deset specijalizovanih kreveta za opekotine u celoj gradskoj oblasti Vašingtona.
U roku od nekoliko sekundi, toplotno zračenje bi opeklo kožu na otprilike milion ljudi, a 90% njih bi umrlo.
Većina ne bi prešla više od nekoliko koraka od mesta gde stoje kada bi bomba eksplodirala. Oni bi postali ono što su stručnjaci za civilnu odbranu nazivali 1950-ih, “mrtvi gde su se zatekli”.
Svetlosni impulsi bi bili tihi. Usledila bi gromoglasna graja.
Intenzivna toplota stvorena ovom nuklearnom eksplozijom stvorila bi talas visokog pritiska koji se kreće iz svoje centralne tačke poput cunamija, džinovskog zida od visoko komprimovanog vazduha koji putuje brže od brzine zvuka.
On bi kosio ljude, bacao druge u vazduh, pucala bi pluća i bubne opne, usisavao bi tela i pržio ih.
“Uopšteno govoreći, velike zgrade bi bile uništene promenom vazdušnog pritiska, dok bi ljudi i objekti poput drveća i stubova bili uništeni vetrom”, primećuje arhivista koji sastavlja ove morbidne statistike za Atomski arhiv.
Udarni talas bi poput buldožera obarao sve što mu se nađe na putu u radijusu od tri milje, pre nego što bi iskonski oblak pečurke počeo da se formira dok bi se nuklearna vatrena lopta dizala u vazduh.
Usledio bi smrtonosni efekat obrnutog usisavanja, sa predmetima i ljudima koji se usisavaju nazad ka centru zapaljenog pakla i izgaraju u plamenu.
Pečurka bi se digla od pet pa deset milja od nulte tačke, šireći se miljama i miljama ka spolja. Na kraju bi stigla do troposfere, visini višoj od komercijalnih letova.
Radioaktivne čestice bi zatim padale poput kiše ponovo na zemlju. Nuklearna bomba proizvodi “veštičji napitak od radioaktivnih proizvoda, koji su takođe uvučeni u oblak”, upozorio je astrofizičar Karl Sagan pre nekoliko decenija.
Manje od dva minuta nakon detonacije, više od milion ljudi bi već poginulo, a preživeli bi shvatili da su sami, jer bi sve telekomunikacione mreže bile uništene u eksploziji.
Bivši direktor Federalne agencije za vanredne situacije Kreg Fugejt kaže da bi njihova jedina nada za opstanak bila da shvate kako da “samoprežive”, započevši “borbu za hranu, vodu…”.
Još od kraja Drugog svetskog rata, američka vlada se priprema i uvežbava za nuklearni rat.
Sumorna istina je da bi Treći svetski rat verovatno ostavio dve milijarde mrtvih – a oni koji prežive možda bi poželeli da su odmah spaljeni.
