Bez oslobađanja od starih okova, dobre stvari neće zaživeti – takav je zakon života. Toliko težimo sreći da ne razumemo njene principe: prvo se rešite smeća, a onda ćete dobiti zlato”- pisao je ruski pesnik Jurij Levitanski.
Zabluda sa kojom se mnogi nažalost suočavaju jeste to da život ulazi u fazu stagniranja posle 50 godine, da ste postigli ono što ste mogli i da nastaje period monotonije. Život posle 50. godine može biti magičan, pun pozitivnih promena, životnih avantura i sreće. Ali, da bi se ta sreća uselila u vaš život, potrebno je da se oslobodite nekih stvari, očistite prostor u svom srcu, umu i životu, i napravite mesta za nešto novo i pozitivno.
Donosimo vam 3 izjave ruskog književnika i pesnika Jurij Levitanskog o tome šta stariji od 50 treba da izbace iz svog života kako bi imali više sreće
1. Moramo da pustimo negativne ljude da odu kako bi se pojavili bolji
“Znate, svi mi tražimo nešto lepo, duhovno, ali apsolutno ne znamo kako da se oslobodimo nepotrebnog i opterećujućeg. Toliko se bojimo da ne izgubimo nešto da nećemo naći ništa bolje, da se trudimo da sačuvamo sve: od ljudi, do uspomena iz detinjstva i starih prijateljstava. Toliko energije trošimo na držanje svega starog da više nema snage za novo i dobro. Onaj ko ne zna da pusti, neće moći da primi. Naše snage, uključujući mentalne i emotivne, su ograničene – nisu dovoljne za sve. Zamislite sobu srednje veličine – čvrstu, ali ne ogromnu. Tokom života akumuliramo mnogo različitih stvari: i dobrih i loših. Ali može li nešto dobro ući u ovu sobu ako je puna, izvinjavam se, retkog smeća? Tu ništa ne može da stane.”
“Isto je i sa ljudima na našem putu: moramo biti u stanju da se nekih oslobodimo. Bilo da se radi o iscrpljenim odnosima sa supružnikom, prijateljima ili rođacima, kolegama. Nastavljamo da trošimo energiju po inerciji, ali ništa se ne menja. Godine, decenije, izgubljeno vreme. Da bi zaživeo novi dah, novi ljudi, staro ponekad treba pustiti – inače neće biti mesta za novo, ne budi se ni snaga ni prilika da se nešto važno uoči. Ne hvatajte se za staro sećanje za ono što je odavno iscrpljeno – pustite ga.”
2. Moramo da se oslobodimo nereda u glavi
“LJudi su veoma pametni u stavljanju žbica u sopstvene točkove – toliko pametno da to ne razumeju. Najbolji način da se poremeti smirenost i želja za životom je stalno udubljivanje u prošlost. Imamo odličnu vremensku mašinu – zove se memorija i koristimo je, avaj, ne u svoju korist. Sećanje na lepe trenutke sa osobom koja je odavno izgubila interesovanje za nas. Mlade godine sećamo se sa tužnom notom nostalgije. Vraćamo se u neprijatnu prošlost i ono što bismo želeli da ne diramo. Ne znamo kako da komuniciramo sa sadašnjošću, sa onim gde smo sada – živimo u mislima “
“Znate li zašto ljudi koji su bili na ivici smrti radikalno menjaju svoje živote? Jer u trenutku kada je smrt ispred nosa, čovek ne mari za prošlost – brine o sadašnjosti i budućnosti, odjednom dolazi do shvatanja da je najvažnije vreme ono koje je na satu upravo sada, a ne ono koje je nekada bilo – ljudi to razumeju, oslobađaju se okova i idu napred. Rasprava o prošlosti je izdaja sadašnjosti. Napore razmišljanja treba trošiti samo na ono sa čime možete da komunicirate. Šetati psa i izlaziti na svež vazduh mnogo je korisnije od razmišljanja o bilo čemu u prošlosti, jer to ništa neće promeniti. Svaka akcija u sadašnjosti mnogo je bolja od misli iz prošlosti. Kako moj prijatelj kaže: “Da biste počeli da živite u novoj kući,
dovoljno je da očistite potkrovlje od smeća, ali to morate učiniti bez žaljenja.”
3. Oslobodite se sumnji da će nešto krenuti loše
“Sumnja je velika evoluciona stvar, da ljudi ne umiru uzalud: primitivan čovek vidi antilopu, ali do nje treba preskočiti liticu od tri metra – sumnja da li će pasti i da li će on sam će nekome postati hrana. Ali savremeni čovek je bukvalno preplavljen tim sumnjama, toliko mu nedostaje odlučnosti i sposobnosti da rizikuje da se to pretvara u katastrofu.” – kaže Jurij Levitanski. “Zašto u katastrofu? Jer čovek ostaje u istim uslovima u kojima je odrastao, a često i više od toga – vremenom se uslovi postojanja pogoršavaju. Izvinite na populističkoj frazi, ali savršeno se uklapa – čovek “ide sa tokom” .
“Recimo da je osoba rođena u porodici sa srednjim ili niskim primanjima i retko pokušava da ode dalje – ne rizikuje, ne menja profesiju, ne razvija se. Odrastao je sa određenim krugom prijatelja – i ostao u njemu. Dobio je određeno obrazovanje – ne pokušava drugo. Odnosno, ostaje u starim uslovima. A obični ljudi, jednostavno se desilo, uslovi stiču, najblaže rečeno, ne baš najbolji. Deca milionera su ta koja mogu da budu ispunjena sumnjama – sve će im biti dobro, prilike će doći same od sebe – jednostavni treba da ih traže i manje sumnjaju. Na kraju krajeva, duboko u sebi savršeno dobro znamo koje probleme treba da rešimo i šta da uradimo da bude bolje, ali sumnjamo “da li će uspeti” – ove sumnje treba da se oslobodimo, inače ćemo morati da budemo zadovoljni sa onim što padne u naše ruke, a to često nije ono što želimo.”
