Gotovo svakog dana nam se dešava da zažalimo zbog nečega u roditeljstvu, ali to često budu neke sitne, nevažne stvari koje uskoro zaboravimo. Ali kad pogledamo unazad godinama kasnije…
Niti jedan roditelj nije savršen. Niti jedan roditelj ne bi trebalo da se trudi da bude savršen. Jer savršenstvo u roditeljstvu ne postoji. Svi mi pravimo greške u roditeljstvu – nekad manje, nekad veće, nekad svakodnevno, nekad povremeno, nekad retko, ali na kraju krajeva, svi ih pravimo.
Neke greške nam se sada čine potpuno nevažnima, a neke druge bismo, ipak, tako rado promenili i vratili vreme unazad…
Na stranici BuzzFeed postavili su pitanje roditeljima koji učestvuju u njihovom forumu – zbog čega najviše žale u vaspitanju svoje dece. To je pitanje s razlogom postavljeno i često privlači pažnju roditelja. Na kraju su otkrili koje su odgovore davali roditelji – odnosno koji su odgovori bili najupečatljiviji.
1. Nisam svojoj kćerki dozvolila da dovoljno puta ne uspe. Sada, kad je odrasla osoba, svaki neuspeh koji doživi istinski poremeti njeno samopouzdanje i mentalno zdravlje. To je nešto zbog čega najviše u roditeljstvu žalim do sada.
2. Žao mi je što nisam naterao svog sina da se potrudi za sve što je dobio. Rekao sam mu, “Ako imaš dobre ocene, možeš imati šta god želiš”. Dobio je najnoviju gejming konzolu. Nikada nije trebalo da puno uči za ocene.
Sada mu je 25 godina, napustio je fakultet i misli da bi trebalo da živi kod kuće i ne doprinositi ičemu. On sada ima slabu radnu etiku.
3. Kada je reč o tome za čime najviše žalim u vaspitanju moja dva sina, koji su sada odrasli, to je da je trebalo da ih učim da kuvaju, čiste i peru veš od malih nogu. Rezultat toga što ih nisam učila je da očekuju od žene da obavlja sve kućne poslove jer to nije njihov posao — iako žena ima svoj posao s punim radnim vremenom van kuće.
4. Ograničila bih njihovo vreme ispred ekrana, a i svoje. Vreme leti. Moji sinovi sada imaju 19 i 21 godinu, a nijedan od najboljih trenutaka koje smo proveli kao porodica nije bio ispred TV-a ili kada smo svi bili na svojim uređajima i nismo razgovarali.
Srećom, oni još uvek žive s nama, a moj suprug i ja pokušavamo nadoknaditi te sate provodeći vreme s njima daleko od masovnih medija.
5. Žao mi je što nisam bila bolja u češljanju kose svoje kćerke i što to nisam činila češće dok je bila mala. Sada je u prvom razredu i ne može podneti da joj se kosa češlja ili povuče unazad za bilo kakvu frizuru za sport, na primer. Ne pomaže to što je nasledila moju gustu, kovrdžavu kosu, pa je sklona da joj se mrsi na potiljku.
6. Najviše žalim u životu što sam uvek davala prednost tome da dete bude srećno “u ovom trenutku” umesto da se pridržavam granica i posledica koje sam navela.
To je mog sina naučilo tome da me zapravo ne mora slušati, jer bih pokleknula kad bih ga videla nesrećnog. Sada kada imam usvojenog sina, činim za njega ono što je trebalo da učinim za svog sina.
7. Napravila sam više grešaka nego što bi iko želeo da pročita. Jedna od najvećih je bila da nisam provodila dovoljno vremena sa svojom decom dok su bila mlađa. Živeli smo na seoskom imanju, a sećam kako je moj najmlađi sin tražio da idem s njim u šetnju prirodom. Uvek sam imala neki izgovor zašto ne mogu i rekla sam da ću to učiniti drugi put.
Sada ima 21 godinu i nikad nismo išli u šetnju prirodom. Oh, kako bih volela da sam rekla da i stvorila srećnu uspomenu za nas oboje. Prva deca su važna, ali ti poslednje slama srce. Nikada ne znaš kada ćeš poslednji put čitati priču za laku noć, imati čajanku ili ljuljati ga. Odvojite vreme. Recite da. Kajanje boli.
8. Žalim što nisam bio glasniji, dok su moji usvojeni sinovi bili mali. Moja žena je uvek govorila: “Ti im nisi roditelj!”. Ali ja sam živeo s njima. Njihovo ponašanje uticalo je na mene. Njeno pogrešno roditeljstvo i dozvoljavanje da se izvuku s bilo čim stvorilo je dvoje dece bez prijatelja, bez radne etike i bez samopoštovanja.
9. Zabrinutost. Toliko sam brinula o tome napreduju li onako kako bi trebalo i provode li dovoljno vremena istražujući i slično. U početku sam samo želela da im pomognem u svemu, to mi je bio prioritet. Ali kako su postajali stariji, naučila sam da za neke stvari treba malo više vremena.
Zahvalna sam što sam im pružila pomoć koja im je bila potrebna u tako mladom dobu. Ali provela sam toliko vremena istražujući da zaista nisam odvojila dovoljno vremena za uživanje u tome što rade.
10. Žao mi je što nisam odgajala svoju decu kako sam želela, a sve kako bih održala mir u kući i ne bih remetila raspoloženje njihovog oca. Stalno su se izvlačili sa stvarima i uvek je sve bilo po njihovom samo kako bih ja mogla “sačuvati mir”, kako bi bili tihi i ostavili svog tatu na miru.
Bilo je toliko propuštenih prilika za zabavne dane jer njihov tata nije želeo ići, ali nije želeo da ga ostavimo samog, pa smo svi patili i ostajali kod kuće.
Trebalo je više da se zalažem za njih kako bi mogli učiniti ono što im je potrebno umesto da pokušavam da izbegnem sukob. Mislila sam da je održavanje mira u kući dobra stvar, ali moja deca su propustila toliko toga što sam želela učiniti s njima.
11. Volela bih da sam tada znala da mogu naučiti stvari od svoje dece. Takođe, volela bih da sam imala više razumevanja.
12. Žao mi je što sam dozvolila svom detetu da se igra sa komšijskim detetom koje je bilo zločesto. Trebalo je odmah da prekinem to prijateljstvo u njeno ime.
13. Imala sam sreću da budem roditelj pre nego što su internet i pametni telefoni postali važni. Apsolutno nimalo ne žalim zbog svog roditeljstva, a moja su deca postala neverovatno dobra.
Međutim, definitivno se nisam dovoljno fokusirala na svoj odnos s mužem tokom tih godina. Oboje smo bili toliko posvećeni našem roditeljstvu da smo izgubili ljubav jedno prema drugome. Poštovali smo se i sviđali smo se jedno drugom, ali se više nismo osećali kao partneri — samo “mama” i “tata” (i složili smo se 100% oko svega u tom području).
