“Da bi stvari ostale iste, sve mora da se promeni”, glasi aforizam iz romana “Leopard” Đuzepea Tomazija di Lampeduze o pripadnicima plemstva iz 19. veka koji pokušavaju da zadrže svoj privilegovani položaj dok na Siciliji ključa revolucija, koji fino sažima tešku situaciju Evrope u 21. veku.
Kontinent pun zemalja koje su nekada vladale ogromnim delovima planete sa nelagodom posmatra kako ih bivše kolonije sustižu ili drsko napreduju. Iako dobro zna da je promena neophodna, Evropa se može činiti jednako udobnim mestom koje se prilagođava svetu koji se menja kao i dekadentni italijanski aristokrati iz prošlosti – “daj mi volju da sprovedem reforme, Gospode, ali mogu li s tim da počnem sutra?”, slikovito opisuje takav stav The Economist u svojoj analizi ponašanja Evrope u uslovima globalnih potresa.
Evropska unija, udobno smeštena u srcu kontinenta, i dalje neguje bezbrižno uverenje da može da se menja samo ako je na to pritisnuta krizom. Stoga je ključno, piše ugledni list, da shvati da se Evropa danas zaista i nalazi u krizi. Nakon što se dugo oslanjala na kinesko tržište za svoj ekonomski rast, na ruski gas za pogon industrije i na američku vojnu silu za svoju bezbednost, EU su uzdrmale tri godine rata u Ukrajini i tri meseca agresivnog transakcijskog pristupa politici američkog predsednika Donalda Trampa.
Evropa kao plemićka porodica iz 19. veka
Usred potresa širom sveta, Evropa mora da prihvati promene. Poput plemićke porodice koja kasno shvata da mora da smanji broj posilnih i sobarica kako bi ostala solventna, Evropa bi trebalo da počne da odustaje od politika luksuza koje je dugo uzimala zdravo za gotovo, a koje su predstavljale velike beneficije i ugađanje samoj sebi koje si teško više može da priušti.
The Economist u tom smislu počinje sa odnosom kontinentalne Evrope sa Velikom Britanijom. Borba s njenim izolovanim protivnikom bilo je svojevrsno zadovoljstvo sa osećajem krivice za EU otkako je Britanija postala prva članica koja je napustila evropski blok 2020. godine. Poput odbačenog ljubavnika koji uživa gledajući bivšu kako se muči, EU se prema Britaniji ponašala vrlo loše, ocenjuje Economist, delimično zato da bi odvratila druge zemlje od pokušaja “bekstva”.
Ali to opravdanje više ne važi – “Bregzit” se sada smatra upozoravajućom pričom, a ne modelom za oponašanje. Ipak, uprkos beskrajnim pričama o “resetovanju” odnosa, ocrnjivanje “žderača pečene govedine”, kako pogrdno u svom izgovoru Francuzi nazivaju Engleze (Les rosbifs), i dalje ostaje na dnevnom redu.
Politička ekstravagancija i luksuz sitničavosti
Ugledni list to ocenjuje kao političku ekstravaganciju koju Evropa teško može da priušti. Britanija ima vojnu, geopolitičku i industrijsku težinu koja može pojačati uticaj Evrope u Ukrajini. Sporazum koji bi u praksi omogućio Britaniji da učestvuje u EU programima pomoći kontinentu u ponovnom naoružavanju verovatno će biti zaključen na samitu 19. maja. Ipak, nedeljama je ovaj dogovor bio talac zahteva da Britanija učini ustupke u potpuno nepovezanim oblastima. Francuzi insistiraju na tome da se pitanja poput prava na ribolov reše pre nego što se pristupi pitanjima odbrane.
To je, navodi Economist, luksuz sitničavosti.
“Briselski efekat” je postao problem
Dalje, način na koji Evropa tretira druge zemlje danas izgleda sebično. Godinama je EU pokušavala da nametne svoja pravila – bilo da se odnose na zaštitu okoline, radne uslove ili nešto drugo – daleko izvan svojih granica. Evrokrate su uživale u “briselskom efektu”, kada bi propisi doneti u glavnom gradu EU ubrzo postali globalni standardi. Svaka zabrinutost da bi to moglo da smeta zemljama poput Indonezije, kojima je rečeno kako da uzgajaju palmu, nonšalantno je odbačena kao “njihov problem”.
Sada, kada EU treba da potpiše mnogo trgovinskih sporazuma kako bi se nosila s američkim protekcionizmom, postaje jasno da to više ne funkcioniše. Evropa je sila koja u globalnoj ekonomiji postaje sve slabija.
Demografija i birokratija kao skupi problemi
Jedna posebno dekadentna osobina Evrope jeste odlaganje problema dok ne postanu toliko akutni da njihovo rešavanje košta pravo bogatstvo. Primer je opasna demografska situacija na kontinentu – Evropa je 1980. godine imala oko pet radno sposobnih građana na jednog penzionera. Sada ih je tri, a do 2050. biće samo dva radnika po penzioneru.
Luksuz je pretvarati se da to nije tako. Deo glomazne birokratije se već smanjuje, a mogao bi se smanjiti još više, posebno u sedištu. Ako EU ne može da trguje sa SAD kao nekada, njenih 27 članica bi umesto toga moglo više da posluje međusobno. Ipak, administrativne barijere u trgovini uslugama između zemalja EU jednake su carini od 110 odsto, prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF). Naručivanje, pa ignorisanje opsežnih studija o tome kako poboljšati jedinstveno tržište izgleda kao sveta evropska tradicija – još jedna skupa.
Cjepidlačenje i hedonizam
Nažalost, ocenjuje Economist, to i dalje traje. Na stolu svakog briselskog birokrate opsednutog najsitnijim detaljima nalazi se sve prašnjaviji izveštaj od 400 stranica koji je prošle godine objavio Mario Dragi, bivši italijanski premijer i bivši šef Evropske centralne banke (ECB), koji, kako se navodi, vrvi razumnim idejama o tome kako produbiti ekonomsku integraciju. Ipak, gotovo da se po pitanju nijedne od njih još ništa nije preduzelo.
Neka rešenja za ponovno postizanje ravnoteže deluju privlačno, ali su nepraktična – podsticanje Evropljana da imaju više dece pokazalo se neuspešnim, a uvoz migranata je politički sporan. Izbegavanje očiglednog rešenja da se ljudi nateraju da rade duže, na primer povezivanjem starosne granice za penziju sa očekivanim životnim vekom, jedan je od onih luksuza koji su sada van evropskih mogućnosti.
Evropski hedonizam i zanemarivanje odbrane
I najviše hedonistička navika Evrope u poslednjim decenijama bila je štednja na odbrani. Prejedanje bazirano na “dividendi mira”, koje je usledilo nakon završetka Hladnog rata, značilo je više novca za socijalnu potrošnju. Nekoliko zemalja, poput Italije i Belgije, tek sada pronalaze načine da dostignu cilj NATO-a o potrošnji 2 odsto BDP-a, dogovoren još 2014. godine. Obaveza da se ta brojka poveća na 3 odsto ili više na NATO samitu u junu zvučaće prazno bez objašnjenja kako će se to finansirati – bilo zajedničkim dugom EU, što je tabu za Nemačku, bilo smanjenjem socijalne potrošnje. Pretvarati se da nema prostora za kompromis je iluzija koja predugo traje.
Promena prioriteta
Odbacivanje politika luksuza se samo po sebi isplati. Takođe, to osigurava da druge politike koje su zaista važne dobiju više pažnje. Ambicije EU da smanji emisije ugljen-dioksida na nulu do 2050. godine su skupe, ali neophodne, iako bi neka “zelena” pravila mogla da budu revidirana. Pomoć Ukrajini nije ugađanje samom sebi, niti je to finansiranje socijalne države kojoj su mnogi Evropljani privrženi.
Ali fokusirati se na ono što je zaista važno zahteva razumevanje da svet koji se menja zahteva i promenu prioriteta, zaključuje The Economist.
