Svako svoju, evroligašku muku muči. Oktet plej-of serije (Olimpijakos, Fenerbahče, Panatinaikos, Monako, Barselona, Efes, Pariz, Real) da se domognu fajnal-fora, a srpske velikane, Partizan i Crvenu zvezdu, more dugogodišnje brige oko licenci.
Nedavno su konačno (nezvanično) dobili nepristojnu ponudu od pet miliona evra za tri godine kontinuiranog učešća, ali i da se odreknu prihoda od marketinga i televizijskih prava.
Suma koja bi „zvečala“ i većini akcionara (suvlasnika) elite, kao i jednom sagovorniku Sport kluba sa bogatim iskustvom u najjačem takmičenju, koji ne krije da nije za niskobudžetne učesnike, ali da je večitima baš zacepljeno. Željku Obradoviću, ubedljivo najtrofejnijem kontinentalnom stručnjaku, niti je u opisu posla, niti bi bilo produktivno („Koga je moliti, nije ga srditi“), da komentariše cenovnik, ali je racionalno da apeluje na zajednički konsenzus večitih u pregovorima o višegodišnjim licencama. Baš onako kako je uradio posle derbija 28. kola ABA lige u ponedeljak uveče.
Pet miliona za mir – preskupa licenca ili investicija?
Veoma solidan takmičarski učinak u poslednjih nekoliko sezona, rekordne posete u „Beogradskoj areni“, TV gledanost, prisutnost na društvenim mrežama, ludo dobra atmosfera, kulturološki događaji od košarkaških zbivanja, sve bi to trebalo ostaviti po strani kada se razmišlja o previsokoj ceni crveno i crno-belima.
Nigde kao u Areni
Partizan i Crvena zvezda su na prve dve pozicije po prosečnom broju gledalaca u ligaškom delu Evrolige, sa 18.486 i 18.239 odnosno 98 i 94 odsto popunjenosti kapaciteta Arene. Ove brojke bi verovatno bile „jače“ da nekoliko utakmica, kao domaćini, nisu morali da odigraju u više nego duplo manjoj dvorani „Aleksandar Nikolić“ (bivši Pionir). Ako Evroliga voli da se pohvali da je 34 kola odgledalo nešto više od tri miliona ljubitelja, ili skoro 40.000 više nego u sezoni 2023/24, onda ne male zasluge idu na račun beogradskih večitih. Vole da ih gledaju, pa onda neka plate…
Uz svesnost tretmana, za koji bi emotivniji rekli da je drugorazredni, ali i činjenice da tu neće (ako ga uopšte bude) biti previše prostora za obaranje cene. Navijači mogu da se prepiru, obični ljubitelji obruča da se hvataju za glavu od evroligaške cene onima bez kojih evropska klupska košarka ne bi bila koloritna u najpozitivnijem smislu reči, ali… Klupska rukovodstva u Humskoj i na Malom Kalemegdanu, moraju da odigraju izuzetno pametno. I, jedinstvenog stava, jer im se i ispostvaljeni računi slažu u evro. Nešto poput Real Madrida i Barselone, zajednička koža je u pitanju.
Evroligaški efekat u Areni: Publika i atmosfera kao valuta
Kalimerovsko lamentiranje ne pomaže, možda pijačno cenjkanje, pošto neki pokušavaju da naprave surogat profitabilnost, pa i preko ulaznice u visoko društvo. Po pet miliona evra danka nije malo, ali nije ni nemoguća misija za večite, koji bi to mogli da pokriju od ulaznica. Primera radi, crno-beli su prodavali od 14.500 do nešto više od 16.000 karata po sezoni, otkada su se vratili u Evroligu, a zarada se kretala oko šest miliona. Slično su prihodovali i crveno-beli, a predstojećeg leta, mogu se očekivati i punije kase.
Kada se uzmu u obzir i sponzorska ulaganja, ali i dodavanja iz „rezervi“, večiti bi, bez obzira na trošak oko licernci, mogli da sklope budžet od 23 do 25 miliona sa kojim su raspolagali i u tekućoj sezoni. Nije astronomski po evroligaškim merilima, ali sasvim srpski pristojno za eventualno prebacivanje nečijeg cilja zvanog plej-in, ili ostvarenje plej-of nada onih drugih.
Ko kroji kapu
Podsećanja radi, Evroliga ima 13 akcionara: Real Madrid, Barselona, Baskonija, Efes, Fenerbahče, Olimpijakos, Panatinaikos, Žalgiris, Makabi, Armani Milano, Bajern, Asvel, kao i moskovski CSKA, čiji je takmičarski status zamrznut od početka sukoba u Ukrajini (februar 2022). Deoničari elite su juna prošle godine usvojili plan – partnerstvo zaključno sa 2040.
Želja Zvezde i Partizana da budu barem oročeni (trogodišnji) učesnici ima svoju cenu, kao mir i stabilnost da svake godine ne drhte do kraja juna, da li će igrati Evroligu. Bez obzira što su postali svojevrsni brend, skoro pa duplirali prosek gledalaca po utakmici, sa nižom zaradom od TV prava nego od onih u regionalnoj ligi. Znate ono lakonsko „malo, siromašno tržište“, a takvima onda zalepite cenu. Jer, realno, naše legende, nemaju alternativu igranja na međunarodnoj sceni.
To sigurno nije NBA Evropa u FIBA maglovitim vizijama. Možda nekada i zaživi, ali tamo ne bi stajale „delije“ i „grobari“, pored svojih regularnih sedišta, po dva i kusur sati kao u Areni tokom mnogobrojnih evroligaških bitaka. Tamo će uvek biti više, manje zabave sa sportskim elementima, poput loših kopija onih preko „bare“.
Neki će tako sa nestrpljenjem iščekivati pretposlednji majski vikend u Abu Dabiju i završni turnir Evrolige, a srpski večiti (najverovatnije) odluku oko licenci. Do tada, maksimalna (sinhrona) aktivnost i jednih i drugih. Diplomatija i trgovina…
Sportklub.rs
