Ja tako mislim / Posuđeni komentar

SMRT NA KRAJU TUNELA

Piše: Filip Rodić

Kalif Islamske države Abu Bakir el Bagdadi navodno je ubijen u operaciji specijalnih snaga SAD na severozapadu Sirije, u pograničnoj zoni na granici s Turskom. Ako se ovo pokaže kao tačno, radilo bi se o najvećoj simboličnoj pobedi administracije Donalda Trampa u borbi protiv terorizma

Prošle noći Sjedinjene Države su pravdi privele najvećeg svetskog teroristu. Abu Bakir el Bagdadi je mrtav – rekao je slavodobitno predsednik SAD Donald Tramp obraćajući se javnosti iz Bele kuće u nedelju. „Bagdadijeva propast dokazuje američku neprekidnu odlučnost da progoni terorističke vođe i našu posvećenost trajnom i potpunom porazu Islamske države i drugih terorističkih organizacija“, dodao je on.

UKRŠTENE INFORMACIJE Lider Islamske države bio je pod američkim nadzorom već nedeljama unazad i uspeo je da izbegne „dva ili tri“ američka napada pre ovog sudbonosnog u noći između subote i nedelje, navodi agencija „Blumberg“ pozivajući se na američke zvaničnike. Prema dostupnim podacima, noćni napad na zdanje u kojem se El Bagdadi nalazio sastojao se iz „kompleksne vazdušno-desantne“ akcije u kojoj je učestvovalo osam helikoptera s pripadnicima elitnih američkih odreda „Delta fors“ uz podršku aviona američkog ratnog vazduhoplovstva i pripadnika Sirijskih demokratskih snaga (kurdskih milicija koje su doskora uživale punu podršku Vašingtona). Američke snage su, po iskrcavanju iz helikoptera, postavile eksploziv na zidove zgrade u kojoj se El Bagdadi krio kako bi izbegle rizičan upad kroz glavni ulaz. Usledila je razmena vatre u kojoj je ubijen nepoznati broj terorista, ali se zna da je spaseno jedanaestoro dece. El Bagdadi je u tom trenutku pokušao da se spasi bekstvom u tunel koji, na njegovu žalost, nije imao izlaza na drugoj strani. U bezizlaznoj situaciji El Bagdadi je detonirao eksplozivni prsluk koji je nosio povukavši sa sobom u smrt još troje svoje dece. U operaciji niko od američkih vojnika nije ubijen, niti ranjen, a povrede je zadobio samo jedan, kako je Tramp rekao, „lepi i talentovani pas“. Po završetku pucnjave američki vojnici su uklonili krhotine, uzeli uzorke tela i na licu mesta sproveli analizu kako bi utvrdili identitet El Bagdadija. Takođe su, kako je rekao Tramp, došli u posed veoma osetljivih dokumenata koji uključuju podatke o „budućim planovima“ Islamske države. Opisujući operaciju, Tramp je rekao i da je Vašington unapred obavestio Rusiju o svojoj akciji, ne otkrivajući njen cilj, jer je ona podrazumevala i let kroz prostor koji kontrolišu ruske snage. „Rusija nas je sjajno tretirala“, rekao je on, ali je rusko Ministarstvo odbrane to demantovalo (videti antrfile).
Kako javlja agencija „Rojters“, dva izvora iz iračke obaveštajne zajednice i dva iranska zvaničnika navode da imaju potvrde iz Sirije da je Bagdadi doista ubijen. „Naši izvori iz Sirije potvrdili su iračkom obaveštajnom timu zaduženom za lov na El Bagdadija da je ubijen zajedno sa svojim telohraniteljem u Idlibu pošto je njegovo skrovište otkriveno i pošto je pokušao da se s porodicom izvuče u pravcu turske granice“, prenosi „Rojters“ reči svog iračkog izvora. A jedan visoki turski zvaničnik potvrdio je da je Bagdadi na mesto napada stigao oko 48 časova pre upada američkih snaga ističući da je turska vojska „unapred znala za američku operaciju u Idlibu“.
Dodatnu sumnju u to da se El Bagdadi stvarno ubio na kraju tunela bežeći pred američkom poterom baca i činjenica da je, kako je Pentagon saopštio, njegovo telo bačeno u more svega nekoliko sati pošto je brzim DNK testom potvrđen njegov identitet, baš kao što je učinjeno i sa ostacima njegovog prethodnika na vrhu liste najgorih terorista Osame bin Ladena, i da svi dokazi o napadu i sahrani ostaju pod pečatom tajne. „Još nismo spremni da ih (fotografske i druge dokaze) objavimo“, rekao je načelnik Združenog generalštaba američkih snaga general Majk Mili.

MOSKVA VAŠINGTONU NE VERUJE
Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je 27. oktobra, neposredno po objavljivanju vesti o američkoj operaciji u kojoj je ubijen lider Islamske države, da nema „pouzdanih dokaza“ koji bi potvrdili navode Vašingtona i da sumnja da je do američke operacije, makar na način na koji je ona opisana, ikada došlo. „Ministarstvo odbrane Ruske Federacije nema pouzdanih informacija o operaciji američkih snaga u delu Idliba koji se nalazi pod kontrolom turskih snaga u cilju još jedne eliminacije lidera Islamske države Abu Bakira el Bagdadija“, izjavio je portparol Ministarstva Igor Konašenkov kako je prenela agencija TASS. On je ukazao na činjenicu da brojni među onima koji tvrde da su učestvovali u ovoj operaciji iznose kontradiktorne detalje o njoj, zbog čega se rađa sumnja da se ona ikada i odigrala. „Ne znamo ništa o bilo kakvoj akciji američkih vazduhoplova u vazdušnom prostoru iznad Idliba“, rekao je on, dodajući da ruska strana nije zabeležila „nijedan vazdušni udar američkih ili aviona bilo koje druge države iz takozvane međunarodne koalicije u Idlibu u subotu, ili prethodnih dana“, čime je odbacio i navode Donalda Trampa koji se pohvalio sjajnom saradnjom s Rusima u ovoj operaciji. Konašenkov je izrazio sumnju i u američke navode da bi se El Bagdadi mogao skrivati u Idlibu, na teritoriji koju kontrolišu njegovi neprijatelji iz Al Nusra fronta. „Ta organizacija je uvek bez oklevanja na licu mesta ubijala borce Islamske države smatrajući ih rivalima u borbi za vlast u Siriji. Imajući to u vidu, Amerikanci ili drugi učesnici u ovoj operaciji trebalo bi daju nekakav direktan dokaz makar za to da se bivši lider Islamske države bezbedno skrivao na teritoriji pod kontrolom sirijske Al Kaide“, rekao je on.
Skepticizam zvaničnog Kremlja bio je nešto umereniji od onog Ministarstva odbrane. „Ako zaista informacije o eliminaciji El Bagdadija budu potvrđene, onda možemo govoriti o značajnom doprinosu američkog predsednika borbi protiv međunarodnog terorizma“, rekao je portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov.

TURSKA VEZA Bez obzira na to da li je El Bagdadi zaista izgubio život, ili ne, u ovom trenutku je veoma zanimljiva činjenica da je uhvaćen na severozapadu Sirije, u Idlibu, koji se nalazi pod kontrolom turskih snaga, proturskih milicija i Al Nusra fronta, a ne na istoku, negde u pograničnom pojasu sa Irakom, kao što se ranije tvrdilo, i da je spas pokušao da nađe bežeći ka Turskoj.
Ako se El Bagdadi, a po svemu sudeći je tako, krio na teritoriji pod kontrolom Ankari bliskih milicija u Siriji, to je onda najverovatnije bilo uz blagoslov turske države koja ga je iskoristila kao monetu za potkusurivanje u pregovorima Trampa i Redžepa Tajipa Erdogana oko povlačenja američkih snaga iz Sirije, zatvaranje očiju pred turskom operacijom protiv Kurda i prepuštanje ovih dojučerašnjih saveznika na milost i nemilost turskoj armiji. Isporučivanje El Bagdadija Trampu na srebrnom poslužavniku je američkom predsedniku trenutno daleko dragocenije od tvrdoglave borbe za kurdske interese, jer će sada moći da se hvali najvećom pobedom američke administracije u borbi protiv terorizma od kako je administracija Baraka Obame stala na rep Osami bin Ladenu 2011. godine. Da li je Turska na bilo koji način izdala El Bagdadija biće jasno u periodu koji je pred nama, jer ako je tako, neizbežan je talas terorističkih napada u ovoj zemlji u narednim nedeljama.

CIA jede svoju decu
Islamska država je, baš kao i Al Kaida, čedo zakulisne američke politike koju CIA pretvara u stvarnost, ali i brojne druge vašingtonske agencije, sa ciljem sprovođenja američkih interesa gde god je to potrebno i služi svrsi. Duga je američka tradicija saradnje, upotrebe i zloupotrebe islamističkih ekstremista i terorista u borbi protiv svih onih koji stoje na putu „svetioniku demokratije“ u „širenju slobode“ diljem sveta, i seže sve do prvih godina nakon Drugog svetskog rata. Kao i u mnogo čemu drugom u okviru borbe protiv „sovjetske pošasti“, Amerikanci su se i ovde poslužili nacističkim iskustvom koje je temeljno osmislio visoki zvaničnik u „Ministarstvu za istok“ Trećeg rajha Gerhard fon Mende. Fon Mende, koji je stajao iza plana za upotrebu muslimanskih ekstremista u borbi protiv Rusije, ali i drugih „nepodobnih“ naroda poput Srba, jeste operativac koji je pred kraj rata svoja iskustva, planove, ali i veze preneo američkom agentu s kodnim imenom „Rupert“.
Neposredno posle rata Vašington uspostavlja bliske kontakte s jednom od prvih islamskih ekstremističkih organizacija, Muslimanskim bratstvom (koje je do tada sarađivalo s nacistima), i intenzivira ih pedesetih godina prošlog veka kao branu sovjetskom uticaju u Egiptu i egipatskom lideru Gamalu Abdelu Naseru. U tom cilju Vašington je angažovao Saida Ramadana, zeta osnivača Muslimanskog bratstva Hasana el Bane, kojeg je Naser proterao iz Egipta pa je utočište našao u Saudijskoj Arabiji. U tajnom izveštaju Džona Fostera Dalsa, državnog sekretara u administraciji predsednika Dvajta Ajzenhauera, navodi se da bi koketiranje s islamskim ekstremistima „moglo imati veliki doprinos za ostvarivanje i kratkoročnih i dugoročnih američkih političkih ciljeva u muslimanskom svetu“ i da je potrebno „promovisati islamski preporod“, odnosno Muslimansko bratstvo. Zato su, jula 1953, Amerikanci pozvali Ramadana na „desetodnevni obrazovni program Prinston univerziteta“ u okviru kojeg se, eto, susreo i s Ajzenhauerom u Beloj kući. CIA je potom napravila analizu u kojoj se navodi da je „Ramadan izgleda fašista kojeg interesuje vlast“.
O vezi Vašingtona i Muslimanskog bratstva piše i Džon Lofus, bivši američki tužilac i vojni obaveštajac, u knjizi „Nacistička tajna Amerike“, gde se usput dotiče i veza Vašingtona sa onim što on naziva „muslimanskim nacistima“. Lufus nedvosmisleno navodi da su „tokom osamdesetih godina 20. veka Muslimansku braću angažovali američki obaveštajci kako bi regrutovali mudžahedine u Avganistanu, a sada je to pokroviteljska organizacija za svaku sunitsku terorističku grupu na Bliskom istoku“, i dodaje da je „i dan-danas američka vlada jedina velika sila koja nije proglasila Muslimansko bratstvo za terorističku grupu, naprotiv, i dalje troši velike svote novca kako bi finansiralo ovu organizaciju“.
U godinama i decenijama koje su sledile Vašington je pospešivao i podržavao, često i potpuno otvoreno, brojne islamističke grupe i organizacije, među kojima su i Sarekat islam u Indoneziji, ili Džamat e islami u Pakistanu. Do naredne opsežnije američke operacije u kojoj se koriste islamski ekstremisti dolazi osamdesetih godina prošlog veka prilikom sovjetske intervencije u Avganistanu. Tada su Amerikanci iz sopstvenog interesa čvrsto stali iza avganistanskih mudžahedina obezbeđujući im municiju ne samo u fizičkom sukobu s domaćim komunistima i sovjetskom armijom nego i onu propagandnu u ideološkom, da ne kažemo verskom ratu. Iz mudžahedinskog pokreta su se izrodili talibani u čijem je formiranju značajnu ulogu imao i Osama bin Laden, potonji lider Al Kaide.
Veza Vašingtona s islamističkim ekstremizmom postaje još jasnija u poslednjoj deceniji 20. i prvim decenijama 21. veka od Bosne i Kosova gde su Bin Ladenovi mudžahedini bili veoma aktivni, preko napada na Irak Sadama Huseina, do rušenja Hosnija Mubaraka u Egiptu (pomoću Muslimanskog bratstva), svrgavanja Moamera Gadafija u Libiji (pomoću Al Kaide) i pokušaja da učine isto s Bašarom Asadom u Siriji (uz pomoć Al Nusra fronta i Islamske države).
Poslednja u nizu (zasad) brutalnih islamskih ekstremističkih organizacija u službi Amerike, Islamska država, nastala je, danas je očigledno, baš na podsticaj Sjedinjenih Država. O ovome nedvosmisleno svedoče dokumenta objavljena još 2015. godine sasvim drugim povodom. Dokument Vojne obaveštajne službe od 12. avgusta 2012. pokazuje da su SAD sve vreme bile svesne da u borbi protiv vlasti sirijskog predsednika Bašara Asada podržavaju ekstremističke islamske grupe, uključujući i Islamsku državu. Na trećoj strani ovog, najvećim delom cenzurisanog dokumenta, u okviru opisa „opšte situacije“ navodi se: „Na unutrašnjem planu događaji poprimaju jasan verski pravac. Salafisti, Muslimansko bratstvo i Al Kaida u Iraku su glavne pokretačke sile pobune u Siriji. Zapad, zalivske zemlje i Turska podržavaju opoziciju, dok Rusija, Kina i Iran podržavaju režim.“ Nešto dalje, u delu koji se bavi Al Kaidom u Iraku, američki vojni obaveštajci pišu: „Al Kaida u Iraku je od početka podržavala sirijsku opoziciju, i ideološki i medijski. Al Kaida u Iraku je izrazila svoje protivljenje Asadovoj vlasti jer je smatra sektaškom i neprijateljskom prema sunitima. Al Kaida u Iraku je izvela više operacija u nekoliko sirijskih gradova pod imenom Al Nusra front. Al Kaida u Iraku je, putem portparola Islamske države u Iraku Abu Muhameda el Adnanija, sirijski režim proglasila šiitskom avangardom koja je objavila rat sunitima. Pored ovoga, poziva iračke sunite, pre svega plemena u pograničnom pojasu sa Sirijom, na rat protiv sirijskog režima i smatraju ga neverničkim režimom jer podržava neverničku partiju Hezbolah i druge otpadničke režime poput iračkog i iranskog.“ Ova dokumenta jasno i nedvosmisleno pokazuju da je Vašington od početka svestan da su pobunu protiv Asada oduvek predvodili ekstremni islamski teroristi, te da se ne radi o nekoj borbi za slobodu i demokratiju nego o „čisto verskom“ sukobu koji nadilazi nacionalne granice jedne zemlje.
Još zanimljivija „koincidencija“ jeste činjenica, o kojoj su pisali i brojni zapadni mediji, da je Abu Bakir el Bagdadi, kao i osam drugih najviših zvaničnika Islamske države „robijalo“ ili provelo više godina na „usavršavanju“ u američkom logoru Buka u Iraku, nedaleko od kuvajtske granice. „Početkom 2004. Bagdadija su američke snage privele u Faludži, zapadno od Bagdada i odvele ga u Kemp Buka, na jugu zemlje. Kemp Buka postao je ono što se danas opisuje kao univerzitet budućih lidera Islamske države“, navodi Bi-Bi-Si. Prema izveštaju britanskog javnog servisa iz 2017, boravak u američkom „zatvoru“ dao je El Bagdadiju i drugim pripadnicima Islamske države (a tamo ih je bilo oko 20.000) „priliku da upijaju i šire radikalne ideologije i diverzantske veštine, kao i da razviju važne kontakte i mreže, a sve u potpuno bezbednom okruženju, pod nosom i zaštitom svojih neprijatelja“. Da li su zaista bili neprijatelji pitanje je, baš kao što je i pitanje da li se pod „razvijanjem važnih kontakata“ misli i na onaj s američkim senatorom Džonom Mekejnom, s kojim se Abu Bakir el Bagdadi, sudeći po snimcima sa američkih informativnih kanala, susreo 27. maja 2013. u Idlibu. Koliko je Kemp Buka bio dobra škola za islamističke teroriste govori i svedočenje neimenovanog zvaničnika Pentagona koji je „Njujork tajmsu“ 2014. za ovoga čoveka rekao: „On je bio ulični kriminalac kada smo ga pokupili 2004. Nismo mogli imati kristalnu kuglu koja bi nam još onda rekla da će postati šef Islamske države.“ Po svemu sudeći, ni Pentagon ne veruje u kvalitet obrazovanja koje je CIA sposobna da pruži – da za tako kratko vreme od uličnog probisveta napravi teroristu broj jedan.
Još jednu zanimljivu povezanost CIA, odnosno američke vlasti, i Islamske države predstavlja i činjenica da je jedna od pušaka korišćenih u napadima u Parizu 13. novembra 2015 – poluautomatska puška tipa M92 napravljena u kragujevačkoj „Zastavi“ i maja 2013. isporučena američkoj firmi za proizvodnju i trgovinu oružjem s Floride „Senčri internešenel arms“ (Century International Arms – CIA). Ovu kompaniju sa američkom obaveštajnom agencijom, nažalost, ne povezuje samo akronim nego i duga i plodna saradnja tokom koje je jedna CIA isporučivala oružje „klijentima“ druge CIA, uključujući i famoznu aferu „Irangejt“.
Previše je indicija da je Abu Bakir el Bagdadi „dete CIA“ da bi se radilo samo o koincidenciji. Baš kao što je to bio slučaj i sa Bin Ladenom. To što su obojica skončali na gotovo istovetan način govori da američka agencija ima običaj da pojede svoju decu kada „ogladni“.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

Nova partija šaha na balkanskoj tabli

Z.K

Ursula fon der Lajen prva žena na evropskom kormilu

Z.K

Huawei kao zabranjeno voće

Z.K

Ostavite komentar