Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Doviđenja, Skote

Piše: Nikola Vrzić

Kako su samo dve rečenice koje je odlazeći američki ambasador Kajl Skot izgovorio pred kamerom Si-En-Ena više rekle o odnosu njegove zemlje prema našoj od svih lepih reči koje nam je uputio uoči odlaska iz Beograda, i kakve to veze ima s porukom koju su nam nedavno iz Helsinkija uputili šefovi diplomatija članica Evropske unije?

Počev od prezimena koje su pokušali da mu promene kada je stizao u Beograd – uputstvo da Kajla Skota nazivaju Skatom bilo je upućeno mnogim beogradskim redakcijama, neke su i postupile po nalogu američke ambasade da srpski pravopis žrtvuju zbog nezgodne asocijacije koju izaziva ispravno čitanje tog Skota – ambasador SAD koji će za desetak dana iz Beograda otići tamo odakle je došao zaista se može shvatiti kao paradigma njihovog odnosa prema nama, i propratnih pokušaja da se prava priroda tog odnosa zamaskira nekim lepšim rečima. Zbog kojih dolazimo u smrtnu opasnost da njihove interese pobrkamo sa sopstvenim…

OFANZIVA ŠARMOM Najpre o maskiranju, a onda i o odnosu.
Ovih dana, dok pakuje kofere za povratak kući, ambasador Kajl Skot kao da je odlučio da nam kaže sve što o nama zaista misli.
Pa je sa srpskom javnošću, kroz autorski tekst u „Blicu“, podelio svoja intimna osećanja od kojih će mnogima zaigrati srce jer je njihov ambasador, eto, postao takoreći naš: „Ono što će mi najduže ostati u sećanju kada razmišljam o Srbiji su njeni ljudi i mesta koja sam posetio. Prijatelji koje smo supruga i ja stekli i bezgranično gostoprimstvo naroda Srbije je ono zbog čega je posebno teško otići iz vaše zemlje. Sećaću se stolova krcatih srpskim specijalitetima, žučnih rasprava o svemu i svačemu podmazanih domaćom rakijom ili srpskim vinom, prelepih pejzaža koji su mi oduzimali dah… Za manje od dve nedelje ukrcaću se u avion i završiti ovo poglavlje svog života u Srbiji. Biće to gorko-slatki trenutak. Sve ove slike i sećanja ostaće mi urezana u svesti i u srcu. Srbija je mnogo toga dala svetu, a još mnogo toga će tek dati. Vi ste svet.“

SEĆANjE NA PROŠLOST No nije ovako snažnu vezu sa Srbijom ostvario samo ambasador lično nego je ta veza mnogo dublja, o čemu je Kajl Skot govorio kada je u nedelju u Pranjanima učestvovao u obeležavanju 75. godišnjice operacije „Halijard“ u kojoj su Srbi, kao niko drugi igde i ikada ranije, spasavali oborene američke pilote u stotinama.
„I današnje obeležavanje 75. godišnjice od najveće operacije spasavanja savezničkih pilota tokom Drugog svetskog rata u Pranjanima važan je znak da američko i srpsko savezništvo traje mnogo više godina nego problemi i nerazumevanje“, poručio je Skot: „Bili smo saveznici, rame uz rame, protiv zajedničkog neprijatelja.“
I još je, uz srpskog predsednika Aleksandra Vučića i druge zvanice, položio vence na spomenik „Aerodrom slobode i ratnog savezništva SAD i trupa generala Draže Mihailovića“.
Sad, kad već i te trupe spomenusmo u ovom kontekstu njihovog prijateljstva s nama i obrnuto, treba podsetiti i da su, manje od godinu dana kasnije, uz podrazumevajuću i uz to nesebičnu pomoć Velike Britanije, te iste trupe ostavljene na milost i nemilost i prepuštene, uglavnom, zloj sudbini. Za razliku od osvedočenih neprijatelja srpskog naroda koje su naši zapadni saveznici izbavljali svojim pacovskim kanalima.
A kad se već podsećamo takvog našeg i njihovog ratnog savezništva na koje je podsetio ambasador Skot ne bi li dokazao svoju tvrdnju da smo veći prijatelji negoli neprijatelji, treba podsetiti i da su baš ti piloti, koje smo spasavali, baš te 1944. godine Srbiju bombardovali strašnije nego što su to učinili Nemci 1941. Za razliku od, na primer, prestonice nacističke saveznice, hrvatske nezavisne države, koju nisu bombardovali…
I tek potom je došla 1991. godina kada su saučestvovali u razbijanju Jugoslavije, pa 1992. u kojoj su nam uveli sankcije od kojih se još nismo oporavili i pitanje je kada ćemo to učiniti sve slušajući savete njihovog MMF-a, 1994. i 1995. kada su bombardovali Republiku Srpsku i Hrvatskoj pomogli da etničkim čišćenjem osvoji Republiku Srpsku Krajinu, 1999. i 2008. koja i dalje traje zato što se u međuvremenu SAD nisu predomislile nego su odnedavno i otvoreno počele da nam poručuju da i mi moramo da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova kao što su to učinili i oni…

PORUKA NA SI-EN-ENU I zato je evidentno da dozlaboga šuplje zvuči ono što je, u još jednom javnom nastupu pred odlazak iz Beograda, u intervjuu „Kuriru“, rekao Kajl Skot: „Ali ni Srbija ni Sjedinjene Države ne mogu da vrate vreme unazad. Ono što možemo je da 1999. godinu posmatramo u široj perspektivi. Pokušavao sam da podsetim da su odnosi SAD i Srbije kroz istoriju uglavnom bili odlični, a da izuzetak predstavljaju devedesete godine i dešavanja za vreme Miloševićevog režima. Dve decenije su prošle od tada. Krajnje je vreme da krenemo napred i poboljšamo naše odnose, a imamo veoma dobru osnovu za takav napredak. Delimo zajedničku viziju da Srbiji pripada mesto u Evropskoj uniji. Nije loše da se ponekad podsetimo na snažne istorijske i kulturne veze koje blisko spajaju Srbiju i SAD kao model za budućnost.“
Elem, ako nam model za budućnost predstavljaju uglavnom odlični odnosi u prošlosti u kojima smo mi njih spasavali dok su oni nas bombardovali, onda nimalo ne treba da nas čudi što sav iznenadni izliv Skotove ljubavi prema Srbiji, zapravo, predstavlja samo masku kojom se prikriva stvarna namera Skotovih poslodavaca. Da nas, proglašavajući se za naše prijatelje, privole da postupimo u skladu s njihovim umesto u skladu sa sopstvenim interesom, i da to pride učinimo s uživanjem i ljubavlju, jel’, upravo u ime tog prijateljstva koje je iskreno koliko i saveti koje nam pružaju.
Ironija se pak krije u tome što je svoju prozirnu obmanu ambasador Skot razotkrio lično, i to samo dvema rečenicama koje je izgovorio u Si-En-Enovu kameru, u prilogu ove televizije o kineskim investicijama u Srbiji pod naslovom „Uticaj Kine raste na obodu EU, a Sjedinjene Države su zabrinute“.
Inače, a kako i da ne budu zabrinute, jer, navodi Si-En-En pozivajući se na podatke ambasade SAD u Beograd, Peking je u Srbiju investirao oko četiri milijarde dolara od 2011, „što je otprilike jednako američkim investicijama u ovu zapadnobalkansku zemlju“, i pride je Kina namenila „još pet milijardi dolara u zajmovima i regionalnim infrastrukturnim projektima“.
A ambasador Skot za Si-En-En kaže, i evo te dve rečenice koje razotkrivaju kakvo je to prijateljstvo koje Amerika nudi Srbiji: „Nastojimo da im pomognemo da idu u jednom smeru. Oni bi trebalo da pripaze kuda idu.“
Prisila koja izbija iz ovih nekoliko reči, izgovorenih s osmehom, proporcionalna je pretnji koja je u njima sadržana. I kaže da se sloboda koju nam oni, kao naši prijatelji, daju zapravo sastoji u slobodi da izaberemo ono što su oni za nas izabrali jer je tako u njihovom interesu. U suprotnom… Pa, kako lepo reče ambasador Skot manirom osrednjeg mafijaša iz Nju Džersija, „trebalo bi da pripaze kuda idu“…

OPOMENA IZ HELSINKIJA A istovetnu poruku, da pripazimo kuda idemo, dobili smo nedavno i iz Helsinkija od naših evropskih prijatelja. „Ministri inostranih poslova zemalja Evropske unije pozvali su Srbiju da ne skreće sa puta evropskih integracija i da ne potpisuje sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom“, prenela je 30. avgusta televizija N1, citirajući ocenu šefa slovačke diplomatije Miroslava Lajčaka da je odluka Srbije da se pridruži Evroazijskoj uniji, koju predvodi Rusija, „zbunjujuća“: „Ukoliko ste sigurni u vašu evropsku orijentaciju, onda donosite političke odluke koje su u skladu sa tim, a ova nije jedna od njih.“
I to je, otprilike, suština ovog geopolitičkog trenutka u kome se Srbija nalazi. S jedne strane imamo jasan interes da sarađujemo s Rusijom i sa Kinom, kako ekonomski, tako i politički. A s druge strane imamo samoproglašene prijatelje koji nas prisiljavaju da od sopstvenog interesa odustanemo tako što ćemo se povesti za njihovim; ne teraju oni nas da „ne skrećemo sa puta evropskih integracija“ da bi nama bilo bolje, pa čak ni da bi nas tamo jednog dana primili iako nam ni od toga neće biti bolje kao što nije bolje ni Hrvatskoj, nego da bismo se, tim okretanjem prema Zapadu, okrenuli od Istoka. I prosto ne možemo a da se ne zapitamo šta još treba da nam urade da bismo, svi zajedno, shvatili šta nam u ovoj situaciji valja činiti. Počev od pravilnog izgovaranja Skotovog prezimena sa svim asocijacijama koje uz to idu, makar i tek sada, kada je došlo vreme da mu kažemo doviđenja, iščekujući dolazak njegovog naslednika koji će ionako biti isti ma kako se zvao…

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Slične objave

Iskorak u prošlost

Z.K

Rat zakletih pacifista

Z.K

SLOBODAN POPADIĆ: Niko nema što Srbin imade

Z.K

Ostavite komentar