Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Evropa u „nultom tranzitu“

Piše: Bojan Bilbija

Ako je „istorijska pravda“ okupila lidere EU i NATO-a u Vjelunju povodom 80 godina od početka Drugog svetskog rata, zašto 2014. nisu došli u Beograd da se poklone na mestu gde je počeo Prvi svetski rat

Saga o ukrajinskom gasovodu i „energetskoj nezavisnosti“ ove države približava se kraju. Ukrajinska kompanija „Ukrtransgaz“, koja šefuje gasnotransportnim sistemom zemlje, saopštila je da je spremna za „nulti tranzit“, počev od 2020. godine. To znači da su u Kijevu svesni da bi puštanje u rad novog panevropskog gasovoda „Severni tok 2“, što je predviđeno za 31. decembar 2019, praktično označilo i kraj tranzita preko teritorije Ukrajine. Dodatnih 55 milijardi kubika prirodnog gasa godišnje trasom novog gasovoda, uz još toliko preko ranije izgrađenog „Severnog toka“, predstavljaće snažan udarac Ukrajini kao faktoru „evropske bezbednosti“ u snabdevanju energentima. Veliki igrači na tržištu, poput Rusije i Nemačke, očito su zaključili da im usluge nepouzdane Ukrajine više nisu neophodne, tim pre što Kijev već godinama pokazuje da naloge prima samo s jedne strane – iz Vašingtona. Zajedno s Poljskom, oni čine „energetski trougao“ koji stoji naspram „gasne osovine“ Berlin–Moskva.
Evropa je tako, ne prvi put, postala talac suprotstavljenih interesa i žrtva podela. To se dobro videlo i na ceremoniji obeležavanja 80 godina od početka Drugog svetskog rata u Poljskoj. Na manifestaciji gde nisu bile prisutne ni Srbija ni Rusija, već samo članice NATO-a i njihovi partneri i istomišljenici, nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer klečao je i skoro do zemlje se klanjao za zločine koje su počinili njegovi sunarodnici. A američki predsednik Donald Tramp, koga su Poljaci predvideli u ulozi glavnog gosta – mada bi mu možda više priličila uloga domaćina – ipak je u poslednji čas otkazao učešće. Poljska je iskazala krajnje nepoštovanje prema Rusiji i njenoj istorijskoj ulozi, kao ključnoj zemlji zaslužnoj za slamanje nacizma. Sa svojih 27 miliona položenih života, građani Sovjetskog Saveza, a pre svega Rusi, dali su odlučujući doprinos oslobođenju Evrope. Doprinos bez koga Evrope kakvu danas poznajemo sigurno ne bi bilo.

ISTORIJSKA PRAVDA Nepozivanjem Vladimira Putina na ceremoniju obeležavanja početka rata, Varšava se priklonila sveprisutnom trendu revizionizma, koji u prvi plan stavlja političke razloge, a ne istorijske činjenice. Na to je ukazala i šefica informativne službe ruske diplomatije Marija Zaharova: „U tako glupu situaciju zvanična Varšava sebe odavno nije dovela“! Bio je to svojevrsan odgovor zameniku poljskog ministra spoljnih poslova Šimonu Šinkovskom, koji je ustvrdio da je nepozivanje Rusije posledica njene nezainteresovanosti za „istorijsku pravdu“. Kako je naglasio, Varšava je želela da događaj obeleži u „duhu istorijske pravde“, ali Šinkovski i njegove kolege nisu uvažile čak ni apel svog istorijskog lidera i nobelovca Leha Valense, koji smatra da je trebalo pozvati i predsednika Rusije.
Varšava, međutim, ovim činom šalje još jednu zbunjujuću poruku: ako Rusija nije pozvana zbog „nerazumevanja istorijske pravde“, kako onda tumačiti odsustvo poziva predstavnicima srpskog naroda? Šta to Srbija nije dobro razumela u svetskoj istoriji? Možda to da Poljska, kao istaknuta članica NATO-a, priznaje i podržava legitimnost bombardovanja i komadanja naše državne teritorije? Da je poljsko priznanje nelegalnog otcepljenja Kosova, suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN – zapravo ta željena „istorijska pravda“? Da je Poljska – kao prva slovenska zemlja koja je priznala „nezavisno Kosovo“ 26. februara 2008, samo devet dana nakon proglašenja deklaracije u Prištini – zaista na strani istorijske pravde? Pravi odgovor na ova pitanje, zasigurno, daće buduće generacije Poljaka, naroda koji je, kao i Srbi, više puta bio žrtva u svojoj istoriji. U ovom trenutku, moguće je, zaista nismo na istoj strani „istorijske pravde“…

Čemberlen, Dalađe, Hitler, Musolini i Grof Ćano u Minhenu


Ni ruska ni srpska diplomatija, naravno, ne prelaze ćutke preko negiranja miliona žrtava naših naroda, ali i naše velike pobede. Beograd poručuje da je reč o „istorijskom revizionizmu“, a u saopštenju ruskog MIP-a posebno se ističe: „Moguće je na različite načine ocenjivati sovjetsku politiku u početnoj fazi Drugog svetskog rata, ali ne sme se poricati činjenica da je upravo Sovjetski Savez slomio nacizam, oslobodio Evropu i spasao od uništenja evropsku demokratiju.“ Mnogi su, izgleda, zaboravili lekcije najkrvavijeg svetskog sukoba u istoriji, kao i da opasni presedani – poput zapadnog, ali i poljskog, učešća u komadanju Čehoslovačke 1938. godine – mogu kao bumerang da se vrate samo godinu kasnije. Istorijska „pravda“ ume ponekad da zaboli, isto kao i podsećanje na nju.
Ali da prošlonedeljne manifestacije „istorijske pravde“ imaju manje veze sa istorijom, a mnogo više s politikom, ukazuje nemački „Dojče vele“. U analizi se ističe da među zapadnim saveznicima ima sve više podela i da je „Varšava sve bliže Vašingtonu, a sve dalje od Brisela“. „Dojče vele“ navodi da Poljska – koja za razliku od Nemačke izdvaja više od dva odsto BDP-a za naoružanje po zahtevu SAD – svoje garancije bezbednosti traži isključivo u dogovoru s Amerikancima. Podvlači se da su „poljsko-nemačke veze poljuljane zbog poljskih zahteva za ratnom odštetom“, da „postoje mnoge sličnosti između Varšave i Vašingtona kada je reč o odnosu prema izbeglicama ili kritici rusko-nemačkog gasovoda ’Severni tok 2’“, ali se i podseća na milijarde dolara koje Poljaci ulažu u kupovinu američkog naoružanja. Zato, prenosi „Dojče vele“ reči ambasadorke SAD u Varšavi Džordžet Mosbaher, Vašington će „pozdraviti prelazak američkih trupa iz Nemačke u Poljsku“, imajući u vidu najavljeno prebacivanje grupe od hiljadu vojnika. „Vojska i gas iz Amerike – to i Poljaci vide kao bedem protiv Rusije“, navodi se u analizi nemačke agencije.

U potrazi za istorijskom pravdom: Predsednici Srbije i Rusije Aleksandar Vučić i Vladimir Putin


GASNA OSOVINA Jasno je da se Vašington i Varšava spremaju za najavljenu varijantu „nultog tranzita“ gasa preko Ukrajine i uvlače Kijev u svoje političke i trgovinske kombinacije. Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski, uvaženi gost na ceremoniji u Poljskoj, požurio je da izjavi da „Severni tok 2“ predstavlja – pretnju evropskoj bezbednosti! Kakva muzika za američke i poljske uši. To znači da, ako Ukrajinci izgube milijarde od tranzita ruskog energenta, onda Poljaci i Amerikanci mogu Kijevu da isporučuju svoj tečni gas. Imajući u vidu da je „Severni tok 2“ već izgrađen više od 75 odsto, a da su kijevske vlasti izvršile neophodne prepravke na svom gasovodu kako bi obezbedile „reversne isporuke“ iz Evrope, onda će Ukrajina od tranzitera i izvoznika postati uvoznik i krajnja tačka za isporuku – američkog tečnog gasa koji će im biti dopreman iz Poljske.
S druge strane, Nemačka i Rusija spremaju se za 31. decembar i otvaranje još dve niti podmorskog gasovoda, zajedničke dužine skoro 2.500 kilometara. Projekat vredan 9,5 milijardi evra sa 50 odsto finansira ruski „Gazprom“, dok po desetinu vlasništva ima pet velikih evropskih kompanija: „Šel“, OMV, „Juniper“, „Enži“ i „Vinteršal“. Bez obzira na to, Poljska, Litvanija i Letonija aktivno se bore protiv izgradnje ovog cevovoda koji – poput Ukrajine – zaobilazi i njihovu teritoriju. U Evropi se raspiruje strah od nemačko-ruske gasne osovine, a pomenuti zamenik šefa poljske diplomatije Šimon Šinkovski uporedio je ovih dana „Severni tok 2“ s paktom Ribentrop–Molotov, posle koga je usledio Hitlerov napad na Poljsku 1939. godine. Ova tvrdnja, doduše, nije i sasvim originalna: još u junu 2018. izrekao ju je šef poslaničke grupe „Samopomoć“ u ukrajinskom parlamentu Oleg Berezjuk. „Može se smatrati da je ’Severni tok 2’ novi pakt Molotov–Ribentrop“, poručio je ovaj deputat, rodom iz Lavova na zapadu Ukrajine.

Evropa se ponovo pretvara u poprište globalnog sukoba – ovog puta ekonomskog. Trenutni cilj je da se spreči rusko-nemačka saradnja koja ide na korist oba naroda, ali i mnogih evropskih država. Izmišljanje novog „zločinačkog pakta“ samo treba da prikrije političko-ekonomske razloge konkurentske borbe. Jednostavno rečeno: kako ubediti Evropu da ne kupuje jeftiniji i lako dostupan ruski gas, već da se opredeli za američki energent koji stiže brodovima s druge strane Atlantika? Kijev i Varšava, nakon što su zaobiđeni u ruskim tranzitnim planovima, formirali su „energetski trougao“ s Vašingtonom, ali je veliko pitanje da li će biti još mnogo onih koji su voljni da iz svog džepa finansiraju razvoj američke gasne industrije.
Osim ako ih ne ubede da tako sprečavaju neki novi pakt Ribentrop–Molotov i izbijanje trećeg svetskog rata. Uskoro, doduše, pada i još jedna godišnjica: 30. septembra navršiće se 81 godina od govora britanskog premijera Nevila Čemberlena u parlamentu. Objašnjavajući zašto je te noći potpisao Minhenski sporazum o komadanju Čehoslovačke s Adolfom Hitlerom, Benitom Musolinijem i predsednikom francuske vlade Eduarom Daladjeom, britanski premijer je rekao da je time obezbedio „mir našoj generaciji“ („Peace for our time“). Jedan od retkih koji se odmah usprotivio ovoj „politici umirivanja“ Hitlera bio je upravo Čemberlenov naslednik ser Vinston Čerčil. Svoj sporazum on je potpisao sa Moskvom i Josifom Staljinom. O svemu tome se ovih dana u Poljskoj nije mogla čuti ni reč.
Uzgred, ali ne i nevažno: ako su snažni porivi „istorijske pravde“ okupili lidere EU i NATO-a u poljskom Vjelunju na obeležavanju osam decenija od početka sukoba, kako to da ih ovi isti motivi nisu podstakli da dođu u Beograd 28. jula 2014. i poklone se u blizini Železničkog mosta – na mestu gde je vek ranije počeo Prvi svetski rat, kada je u austrougarskom noćnom napadu ubijen šesnaestogodišnji Dušan Đonović? Tada bi neko morao da klekne i pred srpskim žrtvama. I pred Srbijom, kao prvom žrtvom svetskog sukoba. Neka nova „politika umirivanja“ dovela je do toga da je srpskom predsedniku prošlog novembra u Parizu, na obeležavanju veka od primirja u Prvom svetskom ratu, bilo zabranjeno da stoji među državnicima sila pobednica. Mesta se, zato, svakako našlo za Hašima Tačija i Kolindu Grabar Kitarović. Istu onu koja je sedela među „poljskim saveznicima“ u Varšavi, objašnjavajući da je hrvatski narod „najviše doprineo antifašističkoj borbi u Evropi“. Ali kakav antifašizam, takva i Evropa. Kakva li će biti sledeće godine, kada počne „nulti tranzit“?

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Slične objave

Ubistvo od 80 hiljada evra

Z.K

Doviđenja, Skote

Z.K

Džon Bolton, glasnik rata

Z.K

Ostavite komentar