Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Kad branitelji kroje protokol

Piše: Vladislav Panov Poželjne i nepoželjne šou-biznis zvezde na zapadnom Balkanu Srbofobija je i dalje na snazi – kao zajed nički sadržalac odnosa okruženja prema srpskim zvezdama u kulturnim raz menama između balkanskih zemalja; Kako je došlo do apsurdnog nereciprociteta kada je reč o estradi, razmeni i „tezgarenju” zvezda sa…

Piše: Vladislav Panov

Poželjne i nepoželjne šou-biznis zvezde na zapadnom Balkanu


Srbofobija je i dalje na snazi – kao zajed nički sadržalac odnosa okruženja prema srpskim zvezdama u kulturnim raz menama između balkanskih zemalja; Kako je došlo do apsurdnog nereciprociteta kada je reč o estradi, razmeni i „tezgarenju” zvezda sa prostora bivše Jugoslavije

Ovih dana su hrvatski i jedan deo srpskih medija puni naslova o tome kako Momčilo Bajagić i njegov bend opet imaju problema sa održavanjem koncerata u pojedinim delovima Hrvatske. Prošle je godine, naime, Bajaga bio izbačen sa navodno ugovorenog spiska gostiju na Danima piva u Karlovcu, a zbog pritiska tamošnjih „branitelja“ (udruženje ratnih veterana), a što je eufemizam za ustaške ekstremiste koje se diče mržnjom prema svemu srpskom. Na njihovu intervenciju Bajaga je ostao bez te tezge iako je pre toga održao niz koncerata po Hrvatskoj uključujući i rasprodatu pulsku Arenu zbog čega je beogradski roker bio ushićen. Karlovac je, međutim, otpao jer su pomenuti „branitelji“ podsetili domovinu da je Bajaga svojevremeno, početkom devedesetih, tokom rata, navodno u Kninu pevao „četničke pesme“. Sada se stvar ponavlja. Isti branitelji su protiv nove tezgaroške ture Bajage obasipajući medije pompeznim srbofobičnim osudama u stilu „čovek koji je zabavljao ubice branitelja sada želi da peva po Hrvatskoj“. Ovoga puta su vođe branitelja (od Bajage!) vojni veterani iz Ploča čije je saopštenje za javnost realna slika fašistoidne srbofobije koja je ne samo postojeća i već neprestano podržavana u zemlji koja je, inače, morala navodno da uspostavi potpuno suprotna načela, pa i zakone koji bi to zabranjivali, ne bi li postala deo Evropske unije. Evo, šta su poručili tim saopštenjem koje je, naravno, urodilo plodom:
„Na jednoj strani bili su oni koji su Republiku Hrvatsku doživljavali svojom domovinom, na drugoj strani bila je velikosrpska okupatorska armada, višestruko brojnija i puno bolje naoružana. Ova druga strana okupirala je trećinu Hrvatske, razorila i spalila gradove i sela koji su joj bili u dometu. Strana koja je branila Hrvatsku od okupatora svoje vojnike nazvala je braniteljima, jer su to i bili. Njihovim ubicama razonodu, opuštanje, osveženje i radost nakon napornog ubijanja donosio je i ‘gospodin’ Bajagić.“

Poreklo i ostale rasističke kočnice
Bilo kakav komentar je izlišan osim već pomenutog da se to dešava u zemlji koja je deo Evropske unije i koja, ko zna zašto, uskoro postaje jedna od najpoželjnijih na svetu sudeći po tome što se za njihove državljane ukidaju vize skoro svuda u svetu. Ironija je što inače Bajagić ima hrvatsku putovnicu već petnaest godina! Ali, nije samo on problematična persona u „kulturnim“ razmenama između pojedinih balkanskih zemalja. I Svetlana Ražnatović je iskusila posledice koje (do)nosi nepoželjno etničko poreklo kada je nedavno na emitovanje njenog spota u emisiji namenjenoj manjinama za takve izazove uvek spremna i budna Agencija za audiovizuelne medije Albanije (!?) osetila potrebu da se oglasi u zaštiti njihove šiptarske ispostave na Kosovu, podsećajući narod da je reč o pevačici koja se svojevremeno isticala brojnim antialbanskim porukama. Po njima su Cecine pesme čak služile podstrekački tokom vršenja zločina i to ne samo nad navodno jadnim stanovništvom „njihovog“ Kosova, već i svuda gde se ratovalo na prostorima bivše Jugoslavije. Ceca je ultimativna persona non grata u Hrvatskoj iako je javna tajna da je mnogi stanovnici Hrvatske (nebitno kog „podrijetla“) vole, slušaju i nabavljaju njene albume i pesme. Kada ne bi bilo „branitelja“ ona bi bez problema punila dvorane širom Hrvatske. Ali, ovako, ne samo da joj je zabranjeno gostovanje (dakako, bez ikakve javne zabrane), već je izopštena i njena muzika sa svih radio i TV-stanica, a intervju koji je svojevremeno dala za jednu hrvatsku televiziju nije nikada emitovan zbog navodnih masovnih protesta uzrujanih žitelja lijepe njihove. Iste etikete oduvek važe i za Boru Đorđevića koji je kao i Ceca potpuno nepoželjna osoba ne samo na Kosovu već i u Hrvatskoj. Na pomen njihovih imena nastaje euforični izliv hrvatskog šovinizma i srbofobije koji nije, razume se, nikada kritikovan ili čak u pokušaju saniran od bilo koje državne instance. Iako oboje imaju obožavaoce u „lijepoj njihovoj“ nikada im neće biti dozvoljeno da gostuju u bilo kom delu Hrvatske iako, naravno, zvaničnih zabrana nema s čime je ispunjena forma oko poštovanja demokratskih načela idiličnog i pravičnog evropskog političkog provizorijuma u Hrvatskoj. U praksi, međutim, poreklo i ostale rasističke kočnice kada je reč o gostima iz Srbije i to iz svih oblasti (setimo se kako su prošli naši vaterpolisti prilikom nedavnog boravka u Hrvatskoj) igraju presudnu ulogu.

(BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/DS)


Razume se da su s obe strane (s naše, srpske, po običaju, više!) svi ovakvi incidenti prihvatani i objašnjavani površno i lakonski, s obaveznom naznakom da je reč o tek sporadičnim ispadima previše radikalnih pojedinaca. Vrlo je zanimljiv taj potpuno različit, nerecipročni odnos prema poreklu gostiju između Srbije i Hrvatske. I dok se jedino slažu u pomenutom objašnjavanju ove pojave kao o pojedinačnim ispadima koji su previše politički bučni (kada se opravdavaju napadi na Srbe), stvarno stanje je realno daleko od tako jednostavnog obrazloženja. Sasvim je jasno da je reč o sistemski podržavanoj, podstrekivanoj i održavanoj srbofobičnosti koja je u Hrvatskoj i na Kosovu (odnosno Albaniji) posebno, ali i u Bosni, pa i u nekim drugim krajevima, postala gotovo podrazumevajuća i čak „patriotski obavezujuća“ pojava. Naravno, kod nas je sasvim drugi slučaj. Pored grupacije koja sebe smatra i zove elitom, a javno se deklariše kao „druga Srbija“ i koja ushićeno komunicira i veliča bilo šta što dolazi sa prostora koji se diči mržnjom prema svemu srpskom, svedoci smo uzdržanosti, pa skoro i indiferentnosti ostalog dela Srbije kada im u goste doleze čak i deklarisani neprijatelji, što je zaista neverovatna. Dobro, ćutanje u ovom slučaju i ne znači odobravanje. Verovatnije je reč o izbegavanju mogućnosti da im se pri podizanju glave odmah prilepi etiketa koja se završava sa nekom od fobija. Dežurni lepitelji etiketa su, naravno, iz pomenutih „elitnih“ slojeva našeg društva. Tako se došlo do apsurdnog nereciprociteta kada je reč o razmeni tezgi zvezda sa prostora bivše Jugoslavije. Pri gostovanju nekih naših zvezda, čiji je broj u svakom slučaju drastično manji, postoje brojne prepreke i filteri, provere i njihova lična dokazivanja srbomrzačkog kapaciteta. Prilikom dolaska zvezda u Srbiju nema nikakvih prepreka. I najveći srbomrzitelji i srbofobičari su ovde rado viđeni gosti kojima je pravo zadovoljstvo da uživaju u našem „čuvenom gostoprimstvu“ i da tom prilikom napune džepove našim parama kojih se jedino ne gade kada je u pitanju bilo kakav kontakt sa nama. Uz obavezno ushićenje i javno veličanje njihove „širine“ od strane dežurnih predstavnika pomenute ovdašnje elite.

Otuda, recimo, ovde je bila čak i Tereza Kesovija (sve u društvu sa hrvatskim ambasadorom!?) koja je godinama s gađenjem na pomen Srbije izjavljivala kako ovde nikada neće gostovati. Prilikom, ipak, dolaska na neprijateljsko tle je rekla da joj je žao publike koja je toliko želi i čeka na nju dvadeset godina! Ne treba pominjati da je napunila Centar „Sava“ i svoje džepove prljavim novcem odvratnih Srba i da je pritom niko nije osporavao ili, ne daj Bože, zabranjivao. Prenela nam je, kako reče, poruke ljubavi i mira! Učinila je to u još dva navrata kasnije. A šta tek reći o takozvanoj „kraljici Torcide“, Doris Dragović koja je takođe bez ikakvih problema gostovala u Beogradu? Ako ništa drugo, pred skoro praznom „Beogradskom arenom“. Ovde je uspešno po svoj džep gostovao i Dino Merlin, bosanski pevač. Blago rečeno, poznat po tome da nije voleo ove krajeve. Voleo je, doduše, tri koncerta u punoj „Beogradskoj areni“. Josipa Lisac je u Beogradu doživela ovacije, a Severini je Beograd godinama druga kuća i glavni izvor prihoda. Godinama bez problema pune dvorane po Srbiji „Parni valjak“, „Novi fosili“, Darko Rundek, Masimo Savić, Boris Novković, „Magazin“, Meri Cetinić, Neno Belan i desetine drugih. Njima se nedavno pridružio i Toni Cetinski napunivši bez problema beogradski „Taš“.

Kulturne veze protiv barijera ostrašćenosti
Naravno, brojnost ovdašnjih zvezda na hrvatskom tržištu je drastično drugačija. Lepa Brena, koja je uspela da održi jedan, a otkazan joj je (branitelji!) drugi koncert u zagrebačkoj Areni, kažu, priprema novo gostovanje u Hrvatskoj. Ali su zbog „burnih protesta javnosti“ koncerte morali da otkazuju Ana Nikolić i Aca Lukas. Marija Šerifović je, međutim, dobro prošla, kao i Željko Joksimović. Deluje da se gostovanje tamo mora zaslužiti i na neki drugi način osim komercijalni, a ovde je sve drugo osim popularnosti nevažno. Zanimljivo je i kažnjavanje tamošnjih zvezda koje su se usudile da drže zajedničke koncerte sa srpskim kolegama. Tako su svojevremeno, bojkotovani hrvatski rokeri „Kojoti“ i „KUD Idijoti“ jer su svirali zajedno sa „Partibrejkersima“. Iako je to bilo pre dvadesetak godina, izuzev retkih primera (Vlada Divljan, recimo) saradnje, barem ne javne i komercijalne, posebno ne koncertne, između hrvatskih i srpskih zvezda i dalje su sporadične.
Interesantno je da je u filmskoj industriji potpuno drugi slučaj. Iako, naravno, pojedina imena bi kod „branitelja“ izazvala histerične napade, saradnja između srpske i hrvatske kinematografije i tezge zvezda su toliko izmešane i česte da je postalo gotovo podrazumevajuće da se filmovi, pa i TV-serije, rade barem u nekoj meri zajednički. Deluje da se iako vrlo sporim i još uvek sporadičnim manevrima filmadžija ipak ponovo uspostavlja nešto što liči na nekadašnju jugoslovensku kinematografiju jer su se koprodukcije između bivših jugo-republika proširile i na sve druge teritorije. Ima kontakata i poslovnih akcija i kada je reč o teatru i drugim oblastima kulture koja generalno uvek nastoji da prevaziđe sve barijere politike i ostrašćenosti po bilo kojoj osnovi. Ipak, ovaj primer pokazuje da su svi napori da se to uradi, posebno kada su načelno posmatrano uglavnom iz jednog pravca, bez pravog učinka, odnosno takvog da se mogu uzeti za primer samo deklarativno, a da su stvarni odnosi na terenu (hrvatski prema srpskom, mada, zapravo, i svih ostalih eks-ju prostora prema našem) i dalje tek toliko ulickani i „promenjeni“ da se i zbog najmanjeg povoda odmah mogu poništiti i vratiti na ratne aršine.

Piše: Vladislav Panov za pecat.co.rs

Slične objave

Ujedinjeni protiv Trampa

Z.K

GORAN DAKIĆ: Đe ste bili, đe ste ratovali?

Z.K

In memoriam

Z.K

Ostavite komentar