Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Mogu li Kina i SAD do infrastrukturnog preokreta?

Piše: Branko Žujović G20, OSAKA, PEKING I VAŠINGTON Druga ekonomija sveta smatra da uspeh američkog infrastrukturnog plana, vrednog dva biliona dolara, ne zavisi samo od finansiranja nego i od percepcije infrastrukture i američkog političkog sistema koji predstavlja izvor ograničenja U Osaki 28. juna počinje samit Grupe 20 najrazvijenijih zemalja, a…

Piše: Branko Žujović

G20, OSAKA, PEKING I VAŠINGTON


Druga ekonomija sveta smatra da uspeh američkog infrastrukturnog plana, vrednog dva biliona dolara, ne zavisi samo od finansiranja nego i od percepcije infrastrukture i američkog političkog sistema koji predstavlja izvor ograničenja

U Osaki 28. juna počinje samit Grupe 20 najrazvijenijih zemalja, a svet s nestrpljenjem očekuje sastanak kineskog predsednika Si Đinpinga s američkim kolegom Donaldom Trampom.

Diplomatska priprema Pekinga za Osaku sastojala se iz Sijeve posete Rusiji, gde je istaknuto da je otvorena nova era u kinesko-ruskim odnosima, i Pjongjangu, gde je, kako navode kineski mediji, dat podsticaj novoj dinamici odnosa dve zemlje.

Kineska strana smatra da bi dobro bilo da u Osaki stručni timovi Kine i SAD daju konkretan doprinos, ali da je u ovom trenutku mnogo važnije uspostavljanje kursa saradnje. Kineska štampa je uoči samita u prvi plan istakla mogućnosti i značaj kinesko-američke saradnje, ne samo u bilateralnom formatu već i za ceo svet, uprkos tome što je Peking proteklih meseci i godina bio primoran da učestvuje u jednom ni za koga povoljnom trgovinskom sukobu. Ono što se u Vašingtonu naziva maksimalnim pritiskom nije primoralo Pjongjang i Teheran na popuštanje, pa stoga u Pekingu zaključuju da takav pristup neće primorati ni Kinu na popuštanje. Zapravo, Tramp posle tankih spoljnopolitičkih epizoda sa Pjongjangom i Teheranom može da bude zadovoljniji jedino ako trgovinske pregovore s Kinom vrati na prohodan kolosek. Ali kako bi to Vašington mogao da izvede?


INFRASTRUKTURNA SARADNjA PODSTIČE GLOBALNI RAST Lju Vejping, vodeći naučni saradnik Kineske razvojne banke, u autorskom članku objavljenom u listu „Čajna dejli“, navodi da su se Tramp i demokratski lideri Kongresa nedavno složili da izrade infrastrukturni paket vredan dva biliona dolara.

„Ovo je usledilo nakon što je Tramp u izveštaju objavljenom u Strategiji nacionalne bezbednosti, objavljenom decembra 2017. godine, najavio ulaganje od bilion i po dolara u infrastrukturu, što je najveći plan širenja i modernizacije infrastrukture u SAD od pedesetih godina do danas. Tokom proteklih trideset godina Kina je stekla bogato iskustvo u oblasti izgradnje infrastrukture, od mogućnosti, standarda i primene, do upravljanja i inovativnih tehnologija. Budući da u današnjem svetu konkurentske saradnje kinesko-američki odnosi oblikuju svet, saradnja u razvoju infrastrukture bila bi korisna ne samo za Kinu i SAD već i za ostatak sveta. Međutim, da bi se ostvarila infrastrukturna saradnja i dalje integrisale dve ekonomije, dve strane moraju prvo da okončaju pregovore o bilateralnom sporazumu o investicijama“, navodi Lju Vejping.

„Čajna dejli“ uoči samita u Osaki podseća da dve najveće svetske ekonomije ostvaruju 40 posto globalnog BDP-a i 32,8 odsto globalnog izvoza, a da infrastrukturna saradnja može olakšati trgovinske tenzije. Zahvaljujući brzom ekonomskom rastu, Kina je do maja ove godine nagomilala ogromne devizne rezerve, čak 3,1 bilion dolara. Poseduje američke državne obveznice u vrednosti od 1,11 biliona dolara, što Peking čini najvećim kreditorom SAD. Infrastrukturna saradnja bi pomogla Kini da uravnoteži svoje devizne rezerve, a SAD bi smanjile svoj dug i obnovile infrastrukturu. Saradnja s Kinom, smatraju u Pekingu, mogla bi da ublaži pritisak na SAD da same finansiraju razvoj infrastrukture, podstaknu rast, povećaju zaposlenost i smanje trgovinski deficit.

KAKO DO MEĐUSOBNOG POVERENjA? Lju Vejping smatra da su trgovinske tenzije i pogoršanje globalnog bezbednosnog okruženja uticali na kinesko-američke odnose. „Dve strane, takođe, imaju različite poglede na trgovinski deficit, trgovinska pravila i prava zaštite intelektualne svojine koji su neizbežni u eri konkurentske saradnje. Dakle, moraju da traže zajednički jezik, zasnovan na međusobnom razumevanju i moraju da rade na izgradnji otvorenog, transparentnog i efikasnog ekonomskog sistema, uz prioritetno rešavanje ekonomskih problema kako bi se stvorio politički sklad.

Potreba za poboljšanjem infrastrukture širom sveta je prilika za Kinu i SAD da prošire saradnju. Ali da bi iskoristili tu priliku, Kina i SAD moraju da razumeju strategijske prioritete drugih. Pošto se SAD okreću ka unutra, Kina će morati da igra značajniju ulogu u razvoju međunarodne infrastrukture“, smatra Lju Vejping. On ističe da Kina može već sada da koristi inicijativu za uspostavljanje ekonomskog pojasa duž puteva svile („Pojas i put“), čiji se uticaj širi, kako bi promovisala izgradnju infrastrukture u međunarodnim okvirima, a da pri tome uspeh američkog infrastrukturnog plana ne zavisi samo od finansiranja nego i od američke percepcije infrastrukture i američkog političkog sistema koji i dalje predstavlja izvor ograničenja.

Lju Vejping naglašava da su američka ulaganja u infrastrukturu bila spora i da su proizvela manje od željenog. „Administracije Džordža Buša i Baraka Obame predložile su planove za infrastrukturne investicije. Međutim, zbog institucionalnih ograničenja, zahteva privatnih investitora za visokim prinosima kapitala i razlikama između demokrata i republikanaca, ti planovi su postigli ograničen napredak. Američka infrastruktura stari, doživljava čak i kolaps zbog nedostatka razumne javne potrošnje tokom skoro trideset godina. Uzmite, na primer, američke auto-puteve. Sada, kada ljude podstiču da kupuju elektromobile, teže je održavati auto-puteve ubiranjem poreza na gorivo. U tom smislu, sredstva za finansiranje kineskih banaka mogu biti referentna tačka za SAD. Američka federalna vlada, ali i savezne i lokalne vlade, mogu da uspostave mehanizme finansiranja kako bi podstakle saradnju Pekinga i Vašingtona. Štaviše, ako Kina poseduje akcije u američkoj kompaniji za investiranje u infrastrukturu, a SAD postanu akcionar Azijske investicione banke za infrastrukturu, to će povećati uzajamno poverenje i pomoći da se obezbede sredstva za izgradnju američke infrastrukture. Drugo, SAD mogu da se oslone na kineski model finansiranja razvoja, kako bi iskoristile uloge i tržišta i vlade – slično kao što su SAD učinile tridesetih i pedesetih godina. Uz podršku vladinih kredita, SAD mogu da smanje troškove finansiranja bez povećanja državnog duga“, tvrdi Lju Vejping.

Po njemu, primena kineskog modela mogla bi da omogući donošenje nezavisnih odluka za pojedinačne projekte i izgradi novu platformu za finansiranje, kroz koju bi državne i lokalne vlasti mogle pozajmljivati i vraćati kredite, upravljati fondovima i koristiti finansijska sredstva tamo gde je to potrebno.

„Budući da bi predloženi američki infrastrukturni plan mogao da dovede do rastućih fiskalnih deficita u kratkom roku, Kina bi trebalo da zatraži saradnju po principu odgovarajućih ekonomskih koristi, posebno na projektima od strategijskog značaja. To bi smanjilo teret duga za SAD i pomoglo kineskim kompanijama da uđu na američko tržište“, navodi Lju Vejping.

S tim u vezi, SAD bi trebalo da preduzmu korake ka smanjenju neizvesnosti oko kineskih ulaganja i postupno otvore sektor infrastrukture, visokih tehnologija, energetike i prirodnih resursa za kineske kompanije. Tokom Trampove posete Kini, novembra 2017. godine, vrednost potpisanih poslovnih ugovora iznosila je 253,5 milijardi dolara, što odražava potencijal kinesko-američke saradnje. Dakle, dve strane bi trebalo da iskoriste svaku priliku da podstaknu rast i traže pobedničke rezultate“, navodi Lju Vejping, uz napomenu da bi Kina i SAD trebalo da istraže saradnju na polju proizvodnih kapaciteta.

Kineske proizvodne mogućnosti u oblasti infrastrukture daleko nadmašuju SAD. Na primer, od ukupne svetske proizvodnje čelika koja je 2016. godine iznosila 1,63 milijarde tona, Kina je proizvela 808 miliona tona, deset puta više nego SAD. Kina je proizvela 2,4 milijarde tona cementa u iste godine, čak trideset puta više nego SAD. Kapacitet proizvodnje uglja u Kini iznosio je 5,7 milijardi tona 2015. godine, a realna proizvodnja iznosila je 3,36 milijardi tona, u poređenju sa 800 miliona tona u SAD. Tokom narednih dvadeset godina SAD će morati da ulože više od osam biliona dolara u unapređenje svoje infrastrukture, stvarajući ogromne mogućnosti i veliko tržište za globalne investitore i infrastrukturne kompanije.

Zbog svega navedenog u Pekingu se smatra da je upravo infrastrukturna saradnja među najznačajnijim oblastima u kojoj dve zemlje mogu da izgrade novi tip strategijskih odnosa.

„U širem kontekstu, došlo je do značajnog pomaka u snazi dve zemlje. Kina dobija sve više strategijskih prednosti, što može biti osnova za izgradnju novog modela odnosa između kineske i američke države“, smatra list „Čajna dejli“.

List uoči samita u Osaki navodi da se mnogo toga može učiniti kako bi se promenila percepcija američke javnosti, i elita i građana, o samoj Kini. Postoji potreba, dakle, da se obezbedi podrška kinesko-američkoj infrastrukturnoj saradnji kroz sprovođenje javne diplomatije i angažovanje medija, što bi zauzvrat produbilo strategijsko poverenje i pomoglo da se izbegnu sukobi.

Lju Vejping smatra da bi Kina i SAD trebalo da uspostave mehanizam koordinacije za infrastrukturnu saradnju koji je uključen u četiri postojeća mehanizma. „Na primer, Peking bi mogao da pregovara sa Vašingtonom o otvaranju američkog tržišta revidiranjem svoje revizije nacionalne bezbednosti. Osim što bi se smanjila ograničenja na izvoz nekih visokotehnoloških proizvoda u Kinu, SAD bi mogle da formiraju timove da prouče kako Kina može da podstakne razvoj američke infrastrukture“, navodi on.

KAKO DO MODELA SARADNjE? Što se tiče Kine, ona bi trebalo da istraži modele postojećeg duga prema kapitalu kako bi učestvovala u razvoju infrastrukture u SAD, za šta bi Vašington mogao da osigura finansiranje kroz javno-privatno partnerstvo. Međutim, biće potrebno mnogo vremena da se napravi plan finansiranja od petsto milijardi do bilion dolara, prihvatljiv za privatne investitore, ali i podešen tako da značajno ne opterećuje vladu“, smatra Lju Vejping.

Kina se, kako navodi list „Čajna dejli“, suočava s dilemom: kako američke dugove da pretvori u sredstva u američkim dolarima, kako bi upravljala inflacijom u budućnosti. U tom smislu, kineske devizne rezerve mogu biti izvor toliko potrebnog finansiranja za obnovu američke infrastrukture.

Kina je izgradila velike i održive infrastrukturne objekte, pa čak i razvila neke važne proizvode i tehnologije. Primera radi, u Kini se nalazi više od polovine svetske mreže brzih pruga. Kina je vodeća u svetu u izgradnji puteva, mostova, tunela i drugih infrastrukturnih objekata. „U skladu s međunarodnim standardima i u skladu s lokalnim uslovima, SAD bi mogle da koriste kineske standarde u dizajnu i proizvodima, kao i inovativne tehnologije. Ali, pošto ulaganje u američku infrastrukturu uključuje političke, radne, ekološke i valutne rizike, kineske kompanije moraju da budu potpuno svesne tih rizika i koriste finansijske i ekonomske alate za zaštitu svojih interesa. Budući da je Tramp mnogo puta naglasio potrebu za korišćenjem američkih proizvoda u projektima izgradnje infrastrukture i obećao da će za deset godina stvoriti 25 miliona radnih mesta, kineske kompanije, uključene u infrastrukturne projekte u SAD, trebalo bi da se pridržavaju lokalnih tržišnih, zakonskih i vladinih zahteva, te pribaviti što više lokalnih proizvoda. Kineska vlada, takođe, treba da podstakne zajednička ulaganja kineskih i američkih kompanija u američke infrastrukturne projekte, što će pomoći da se smanje tržišne barijere i olakšaju investicije. Kineske kompanije bi trebalo da ulože napore kako bi došle do lokalnih kompanija ili ulagale u nova preduzeća, kao što su to učinili CRRC i ’Hajer’.

One mogu da sarađuju sa američkim kompanijama koje posluju u Kini, da investiraju u SAD, ili da rade zajedno sa njima na infrastrukturnim projektima u trećim zemljama. Ovo će unaprediti profil kineskih kompanija u SAD i promovisati industrijske snage Kine širom sveta“, smatra Lju Vejping.

Podsticanje globalnog ekonomskog rasta i jačanje energetske bezbednosti kroz razvoj infrastrukture služi interesima i Kine i SAD, navodi redakcija lista „Čajna dejli“. Infrastrukturna saradnja će približiti dve ekonomije, pružiti ekonomsku korist i snažnije međusobno političko poverenje, poveća će nevladinu razmenu i doprineti svetskoj ekonomskoj stabilnosti i napretku.

Sudeći prema predočenom, Kina ne odustaje od vizije konstruktivnog rešenja trgovinskog sukoba sa SAD, što više svedoči o njenoj nadolazećoj snazi, nego o američkim eventualnim uspesima u tom ratu. Si Đinping i vlada u Pekingu odlično, možda najbolje na svetu, znaju da izolacionizam, protekcionizam i carinske barijere nisu dovoljne u zemlji koja žudi za infrastrukturnom obnovom, a pri tome se nalazi u sve ozbiljnijem raskoraku interesa privatnog i javnog sektora.

Za „Pečat“ iz Ningboa Branko M. Žujović

Slične objave

DARKO MOMIĆ: Opelješki most

Z.K

KAŽNjAVANjE CIPRASA

Z.K

TMURNA BUDUĆNOST ALŽIRA

Z.K

Ostavite komentar