Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Ima li pilota u dronu?

Piše: Filip Rodić IZMEĐU RATA I MIRA NA BLISKOM ISTOKU Da li je navodni prekinuti američki napad na Iran bio samo lažna vest, ili je Vašington zaista spreman da se upusti u avanturu koja bi u krajnjoj instanci mogla da dovede do globalnog uništenja? Po objavljivanju vesti da je iranska…

Piše: Filip Rodić

IZMEĐU RATA I MIRA NA BLISKOM ISTOKU


Da li je navodni prekinuti američki napad na Iran bio samo lažna vest, ili je Vašington zaista spreman da se upusti u avanturu koja bi u krajnjoj instanci mogla da dovede do globalnog uništenja?

Po objavljivanju vesti da je iranska armija oborila američku špijunsku bespilotnu letelicu koja je narušila vazdušni prostor Irana predsednik SAD Donald Tramp utešio je naciju rekavši da je srećna okolnost što u oborenom „dronu nije bio nijedan muškarac, ili žena“. Nekoliko dana kasnije pilot Bele kuće se presabrao i, govoreći o navodnoj prekinutoj američkoj odmazdi protiv Irana, nije pominjao mogućnost da bespilotna letelica ima pilota. „U ponedeljak oni (Iran) oborili su bespilotni dron koji je leteo iznad međunarodnih voda. Mi smo bili spremni da uzvratimo prošle noći na tri različite lokacije kada sam upitao koliko će osoba poginuti. Gospodine, 150 ljudi, bio je odgovor jednog generala. Deset minuta pre udara, ja sam ga zaustavio, jer nije proporcionalno obaranju jednog drona“, naveo je Tramp u tvitu od petka, 21. juna, kada je u javnost procurila informacija o opozvanom napadu.

Iako postoji mogućnost da se u Beloj kući konačno našla osoba koja će s empatijom razmišljati o životu ljudi drugih nacija i obuzdati američku agresivnost, ona je malo verovatna. Tome nas uči ne samo duga istorija ranijih bezobzirnih američkih napada (da pomenemo samo Klintonovo bombardovanje Niša kasetnim bombama) nego i skoriji događaji poput Trampovog potpuno neopravdanog napada na Siriju zbog hemijskog napada koji to nije bio. Mnogo je verovatnija teorija da sadašnji napad na Iran nije ni bio planiran i da je vest o njegovom otkazivanju u poslednjem trenutku samo američki blef. Da se ne bi radilo o blefu, iransko obaranje američkog drona, koliko god on dragocen bio Vašingtonu, moralo bi da bude toliko težak udarac Americi da bi ona zbog toga bila primorana da započne vrlo opasan rat. Iako ne sumnjamo u višedecenijsku američku ambiciju da Iran sravni sa zemljom, očigledno je da se neophodne kockice za to još nisu složile. Ako nisu uspeli da pridobiju međunarodnu javnost posle napada na tankere u Ormuskom zalivu za koji su direktno optužili Iran, i ako im u tom poduhvatu nisu verovali čak ni mnogi najbliži saveznici, teško da bi ovakav incident zavredeo bezrezervnog svrstavanja na američku stranu.
PROBLEM ORMUSKOG ZALIVA Još veći problem od nepostojanja međunarodne podrške za ratne akcije protiv Irana za Sjedinjene Države predstavlja činjenica da još nemaju rešenje za verodostojnu iransku pretnju da bi u slučaju agresije zatvorio Ormuski tesnac za prevoz nafte. Zatvaranje jednog od najvažnijih svetskih moreuza osakatilo bi američku ekonomiju jer bi dovelo do eksplozije tržišta naftnim derivatima koje trenutno, po nekim procenama, vredi 1,2 triliona američkih dolara (1,2 miliona milijardi dolara), što bi dovelo do kolapsa svetskog bankarskog sistema i globalnog BDP-a izazivajući dosada neviđenu ekonomsku krizu.

Komandant Iranske revolucionarne garde, general Kasim Sulejmani, ali i drugi visoki iranski zvaničnici jasno su i nedvosmisleno rekli da bi njihova zemlja mogla da zatvori Ormuski tesnac i u slučaju kada bi bila sprečena da izvozi svoja dva miliona barela nafte dnevno, a kamoli usled američke oružane agresije. Ovakav otvoreni stav Irana jedan je i od argumenata za tezu da su misteriozni nedavni napadi na dva tankera u tom moreuzu bili neuspela operacija pod lažnom zastavom sa ciljem da se Iran optuži za agresivnost i neuračunljivost. O tome svedoči i izjava načelnika Generalštaba Iranskih oružanih snaga, generala Mohameda Bakerija: „Ako bi Islamska Republika Iran odlučila da spreči izvoz nafte kroz Persijski zaliv, ta odluka bi bila sprovedena u potpunosti i javno objavljena.“ „Iran neće preduzimati nikakve prikrivene ili obmanjujuće korake poput prevarantskih i terorističkih SAD“, dodao je.

Prema procenama „Goldman Saksa“, cena nafte na svetskom tržištu posle nekoliko nedelja blokade Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi oko 30 odsto svetske nafte, mogla bi da dostigne i 1.000 dolara za barel. Novinar Pepe Eskobar u svojoj analizi situacije oko Irana navodi, pozivajući se na procene zalivskih trgovaca naftom, da bi cena, u slučaju da je Iran zaista stajao iza ovih napada, već probila plafon, a nije.

BESMISAO OGRANIČENOG UDARA U tezu da je navodni prekinuti američki udar na Iran najverovatnije izmišljotina ukazuje i to da takva akcija ne bi imala nikakav pozitivan efekat po Vašington, naprotiv. A toga su, naravno, svesni i vojni planeri u SAD. Svi sem možda savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona (o njemu opširnije u tekstu Borisa Nada „Džon Bolton, glasnik rata). Naime, ni opsežniji ograničeni udari od napada na tri lokacije, o kojem govori Tramp, ne bi iranskoj armiji naneli značajniju štetu, koliko god uspešni bili. Jedini način na koji bi SAD mogle da ozbiljnije oštete iransku vojsku bili bi istrajni, višednevni napadi na čitav južni deo Irana. A i kada bi do toga došlo, pitanje je šta bi postigli, jer svedoci smo da im je kod nas za 78 dana intenzivnog bombardovanja za rukom pošlo da unište trinaest tenkova. Dakle, jedino rešenje bio bi pravi i obimni rat. Posledice takvog napada bile bi, kako je upozorio predsednik Rusije Vladimir Putin, „katastrofalne za čitav region“.

Ovo potvrđuje i lider Hezbolaha, šeik Hasan Nasrala, koji je upozorio da je „Osovina otpora“ (bliskoistočni odgovor na Bušovu kovanicu iz 2002. o „Osovini zla) sada jača nego ikada pre i spremna da žestoko odgovori na svaku „američko-cionističku“ agresiju protiv Irana ili bilo koje druge zemlje. To znači krvavi rat na mnogo širem prostoru od Irana. „Rat protiv Irana neće ostati u njegovim granicama. To znači da će čitav region Bliskog istoka biti u plamenu. Sve američke snage i interesi u regionu biće zbrisani, a zajedno s njima i zaverenici – pre svega Izrael i vladajuća saudijska porodica“, rekao je Nasrala najavljujući „ispaljivanje desetina hiljada raketa na Izrael“.

S druge strane, analitičari procenjuju da bi iranski odgovor na bilo „kakvu američku avanturu bio vrlo bolan“. Profesor Mohamed Marandi sa Univerziteta u Teheranu je potvrdio da bi „čak i na ograničeni udar bilo odgovoreno snažnom i neproporcionalnom silom“. A Iran je nesumnjivo sposoban za to. Kada se razmatra spremnost Irana i iranskog naroda na odbranu, u vidu treba imati i njihovu istoriju (o kojoj smo detaljnije pisali u broju 572). Radi se o narodu i državi koji se tokom čitave svoje više hiljada godina duge istorije žestoko suprotstavljao svakom agresoru, posebno iračkoj agresiji tokom osamdesetih godina, i o ljudima koji već četiri decenije žive pod stalnom pretnjom uništenja iz Vašingtona.

Prekinutim napadom, bio on stvaran ili ne, SAD i Tramp su se, u stvari, saterali u ćošak i jedino što im posle toga preostaje, pored ispraznih pretnji koje proteklih dana prosto jedna druga sustižu (Tramp: Na bilo kakav napad Irana na bilo šta američko biće odgovoreno ogromnom i nadmoćnom silom. U nekim delovima, nadmoćno će značiti potpuno uništenje), jeste stvarni napad. Da li će do njega zaista doći? Teško je predvideti s obzirom na to da su na važnim funkcijama u Vašingtonu krvožedni ljudi poput Boltona, a da je u Beloj kući pilot koji se ne snalazi najbolje s komandama. Predvideti šta će se desiti, ukoliko do rata dođe, međutim, nije teško. Iran u 2019. godini nije isto što su bili Avganistan ili Irak, da navedemo samo dva od poslednjih američkih ratnih „uspeha“. Ne samo što Vašington, osim ako Iran ne povuče neki zaprepašćujuće glup potez, sada teško može da računa na bilo kakvu širu podršku zapadnog dela sveta nego je izvesno da bi iza Irana stali i Rusija i Kina, i to žešće nego što su učinili u Siriji, gde su američka politika i njeni saveznici potučeni do nogu. Cena takvog rata se ne može izračunati, a u najgorem slučaju mogla bi biti viša od one koju je čovečanstvo platilo zbog Hitlerovog napada na Poljsku.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Put u bespuće

Z.K

Ukrajinski izbori pod lupom Moskve

Z.K

Ostavite komentar