Ja tako mislim / Posuđeni komentar

U potrazi za simfonijom

Piše: Nataša Jovanović

Šta je dovelo predsednika Srbije Aleksandra Vučića na majsko zasedanje Sabora – pokušaj vraćanja modela saglasja između države i Crkve, ili činjenica da se ovaj sabor hronološki smestio između berlinskog razgovora o Kosmetu i budućeg pariskog na istu temu?

Majsko zasedanje SA Sabora SPC protiče u znaku razmatranja po mnogo čemu sudbinskog nacionalnog pitanja – statusa Kosova i Metohije. Dok su s prošlogodišnjeg Sabora arhijereji poslali odlučnu poruku srpskom narodu i onima koji u ime tog naroda vrše vlast o posledicama koje bi nastupile za državu i srpski narod ukoliko bi se pod spoljnim pritiscima saglasili sa „otuđenjem Kosova i Metohije“ iz sastava Srbije, ovogodišnji majski Sabor, ako sudimo po izjavama punim razumevanja koje su nakon zajedničkog sastanka dali patrijarha i dva predsednika, Aleksandar Vučić i Milorad Dodik – prolazi bez dramatičnih opominjanja. Nakon dvoipočasovnog sastanka s patrijarhom i vladikama u zgradi Patrijaršije, predsednik Srbije je rekao da je pred nama težak period. „Izneo sam sve svoje brige. Mislim da je patrijarh odlično razumeo, kao što ja razumem njegovu brigu i muke, da neko mora da donosi ne tako lake ovozemaljske odluke.“

Patrijarh je pak pohvalio Vučića za junačku borbu sa Srbiju, Kosovo i Metohiju i sve što je vezano za srpsko ime.

Ako ocenjujemo po ovim izjavama, ovaj sabor SPC sluti na bolje razumevanje odnosa Crkve i države kada su u pitanju ključne nacionalne brige.
VIZANTIJSKI UZOR? Da li ovakva bliska saradnja između Srpske crkve i srpske države u rešavanju najvažnijih nacionalnih problema, izražena u rečima predsednika Srbije „da razumemo naše različitosti, ali da poštujemo jedni druge“, govori o vraćanju srednjovekovnoj teoriji simfonije, ili su razlozi krajnje praktični i imaju više veze s hronologijom događaja nego sa srednjovekovnim vizantijskim uzorima? Ima li mesta poređenju ovog i crkveno-državnog sabora u Žiči, na kome je Sveti Sava od kralja i srpske vlastele zatražio da „drže“ i „izvršuju“ „sve zapovesti“ Božje, ili Vučića na Sabor nije dovela želja za podražavanjem teorije simfonije već činjenica da se ovaj sabor hronološki smestio između berlinskog razgovora o Kosmetu i budućeg pariskog na istu temu?

Kada danas branimo potrebu bliske saradnje između Srpske crkve i srpske države u rešavanju najvažnijih nacionalnih problema često i nesvesno, smatra pravni istoričar dr Zoran Čvorović, arhetipski to opravdavamo srednjovekovnom teorijom simfonije, odnosno saglasja između Crkve i države. Verovatno i zbog toga što se ovaj idealtipski obrazac uređenja odnosa između Crkve i države nigde u pravoslavnoj vaseljeni nije verodostojnije ostvario nego u Srbiji Nemanjića. No, istovremeno, podseća Čvorović, zaboravljamo da je u teorijskom modelu simfonije pojedinačna pozicija Crkve i države pre svega bila opredeljena činjenicom da su od vremena cara Justinijana crkveni zakoni, tj. kanoni imali jaču pravnu snagu od državnih zakona, zbog čega su državni zakoni koji bi bili u suprotnosti s kanonima smatrani nevažećim.

„Tako se saradnja hrišćanske crkve i srednjovekovne hrišćanske države vizantijskog civilizacijskog kruga odvijala na pravnom temelju koji je obezbeđivao ne samo normativno prvenstvo crkvenom u odnosu na državno zakonodavstvo već je i učenju Crkve osiguravao ekskluzivnu poziciju u odnosu na sve druge poglede na svet. Shodno tome, ’vlast imajušči’ morali su da donose zakone u skladu s kanonima, ali su i bili dužni da se u svakodnevnom životu vladaju u skladu s hrišćanskom etikom i savetima svojih duhovnih starešina – episkopa. Sasvim drugačije stoje stvari danas kod pravoslavnih naroda kada je u pitanju odnos Crkve i države. Ne samo da se na čelu ovih država više ne nalaze krunisani i miropomazani vladari nego su odnosi države i Crkve regulisani na principu njihove odvojenosti. Formalno-pravno posmatrano Republika Srbija je svetovna i verski neutralna država, koja ima ustavnu obavezu da obezbedi pluralizam pogleda na svest.“

ANKETIRANI AKTER Kada Srpska crkva sarađuje s takvom laičkom državom u pitanjima koja izlaze iz njenog verskog delokruga, kao što su pojedine nacionalno-identitetske teme, da li ona može da se osloni na instrumente kojima je Crkva u srednjem veku obezbeđivala da se poštuje njen glas i autoritet?

Istoričar dr Aleksandar Raković smatra da važna nacionalna pitanja, kakvo je pitanje Kosova i Metohije, moraju da se reše u dogovoru Srpske crkve i države zato što je SPC na Kosovu i Metohiji jedina u kontinuitetu prisutna srpska ustanova nakon uspostavljanja okupacije. „U ovoj situaciji kada se SPC tradicionalno nalazi u ulozi zasvoditelja srpstva, zaštitnika srpskih interesa i interesa srpskog naroda država je u obavezi da zajedno s njom nađe jedinstveno rešenje za Kosovo i Metohiju.“

Ali ako je u takvim svetovnim poslovima SPC, nažalost, samo jedan od anketiranih društvenih aktera?

U razgovorima na nacionalne teme, izričit je Čvorović, SPC preko puta sebe nema onog koji vlada „po milosti Božjoj“, već u postpetooktobarskoj Srbiji najčešće po milosti zapadnih ambasada. „Srpska crkva se od početka devedesetih godina, a naročito od 2000. godine neprekidno nalazi pred stalnim iskušenjem da ’blagoslovi’, i time prihvati kao svoje posvetovnjačeno gledište savremene nacionalne politike, čija se ispravnost uglavnom dokazivala argumentom ’realnosti’. Pod pritiskom bezalternativne državne politike evrointegracija, od episkopa SPC se, počev od 2005. godine, tražilo da prihvate ’novu realnost’ na Kosovu i Metohiji i da istovremeno sankcionišu ’nekooperativne’ i ’tvrdoglave’ episkope koji takvu ’realnost’ ne prihvataju. Zahtev episkopatu Crkve da prihvati kosovsku ’realnost’ kako bi olakšala priključenje Srbije EU jednak je Sataninom kušanju Hrista u pustinji: ’Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se’.“

Foto: đakon Dragan S. Tanasijević
Foto: đakon Dragan S. Tanasijević

LOGIKA REALPOLITIČKIH ARGUMENATA Šta je u prethodnom periodu Srpskoj crkvi donela spremnost da u pojedinim važnim nacionalnim pitanjima prihvati logiku realpolitičkih argumenata. Da li se vernici pitaju šta ostaje od autentičnog ispovedanja ključne eklisiološke istine da je Crkva ikona budućeg carstva Božjeg kada episkopat napravi kompromis s „realnošću“ ovog sveta.

„Moramo se podsetiti činjenice da su u poslednjih deset godina Srpsku crkvu uvek pogađale bratske svađe i deobe kada je episkopat činio kompromise sa ’realnošću’ ovog sveta, čime se potvrđivala istinitost reči Hristovih ’kako si vjerovao neka ti bude’ (Mt. 8, 13). Zato su se i sabori na kojima se nije odlučivalo prema apostolskom i svetootačkom ’izvole se Duhu svetom i nama’ već imajući u vidu državni razlog ’realnosti’ pretvarali, nažalost, u telo nalik partijskom parlamentu. Istovremeno, dosadašnje iskustvo neprincipijelnih parlamentarnih sporova u Saboru govori da se i ovog puta može očekivati da se ’ispod radara’ čvrstog i principijelnog nacionalnog stava Sabora o Kosovu mogu provući neke kanonski sumnjive saborske odluke, nastale kao plod kompromisa različitih struja u srpskom episkopatu. Ne možemo da zaboravimo da su se prethodnih godina pojedini današnji odlučni branitelji srpskog Kosova među srpskim episkopima pokazali kao glavni pobornici donošenja novog Ustava SPC. Radilo se o predlogu koji je u pojedinim odredbama bio suprotan kanonima i predanju Pravoslavne crkve, dok su pojedina rešenja bila takva da su stvarala normativne pretpostavke za buduću dezintegraciju Srpske crkve ili su je lišavali jasnog nacionalnog obeležja.“

Na kraju treba istaći i to da je do susreta državnog i crkvenog vrha došlo u toku novopokrenutog dijaloga o Kosovu koji se odvija u nezvanično novom pregovaračkom formatu, i to posle berlinskog, a pre pariskog sastanka na vrhu. Mada predsednik Republike svoju ideju o „razgraničenju“ ocenjuje kao propalu, to ne izgleda tako, ne samo iz ugla glavne teme njegovog sastanka sa srpskim episkopima već ni iz ugla Hašima Tačija, koji u predlogu Donalda Trampa, koji je jedini podržao teritorijalne korekcije, vidi model za rešenje odnosa Beograda i Prištine. Ostaje pitanje da li je tek majsko zasedanje Sabora dovelo Vučića u patrijaršijsku zgradu, ili pak veza između ideje „razgraničenja“ i pariskog sastanka o Kosovu. Može li Crkva da prihvati tu realnost a da ne izneveri sebe, ustupajući Ljevišku, Gračanicu i Dečane velikoalbanskom državnom snu?

RAZGRANIČENjE?
Ako sudimo na osnovu onoga što je posle sastanka s episkopima rekao Milorad Dodik, da li se može izvući zaključak da su arhijereji SPC ubeđivani u „realnost“ namere o „razgraničenju“?

Aleksandar Raković:

Tema razgraničenja je nametnuta u našoj javnosti, ali razgraničenje zapravo niko ne shvata ozbiljno, niti ga prihvata srpski narod, niti albanska strana kao rival, niti Zapad kao sponzor albanske strane. Dakle, u situaciji kada niko ne zagovara razgraničenje malo je iluzorno baviti se time jer čini se da gubimo vreme umesto da problem ostavimo u statusu kvo za neko vreme. Konfrontacija među arhijerejima SPC ne postoji, ona se prenaglašava. Stavovi prema predsedniku Republike ne dovode u pitanje saglasnot oko ključnih nacionalnih pitanja. Koliko god patrijarh jasno podržavao Vučića, a to je njegov stav, i koliko god ga mitropolit osuđivao zbog nekih političkih stavova, neće doći do podele u episkopatu oko nacionalnih pitanja.

Zoran Čvorović:

To jasno potvrđuju Dodikove reči kako se razgovaralo otvoreno o svim pitanjima, pa „i na temu mogućnosti razgraničenja“. Ideja „razgraničenja“ pravdana je od strane predsednika Republike, time što, s jedne strane, Dodikovom rečju, „na Kosovu ima sve manje Srba“, a da, s druge strane, „država i Crkva nisu iste po organizaciji“, jer „država mora da ima teritoriju, efektivnu vlast i narod koji to podržava“, dok Crkva, kao u slučaju Eparhije zahumsko-hercegovačke, može da se prostire u više država. Time je episkopima poručeno da će svetovna vlast težiti da zaokruži državnu teritoriju amputacijom delova Srbije koji su većinski naseljeni Albancima koji ne prihvataju vlast Beograda, dok će Srpska crkva moći slobodno da prostire svoju kanonsku jurisdikciju i preko nove granične linije između Srbije i tzv. Republike Kosovo.

Piše: Nataša Jovanović za pecat.co.rs

Slične objave

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

GORAN DAKIĆ: Đe ste bili, đe ste ratovali?

Z.K

Slušaj NAJBOLJE – Big Radio (VIDEO)

Igor Mudrinić

Ostavite komentar