Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Državni udar iz Staljinovog šinjela

Piše: Slobodan Ikonić

Crnogorske vlasti su se presudom za „državni udar“, u čijoj pozadini su navodno Rusi, servilno dokazale svojim zapadnim mentorima, ali su istovremeno i podelile Crnu Goru u kojoj je većina prozrela njihove totalitarne metode demonstrirane u ovom farsičnom i montiranom procesu

Deveti maj, kada progresivni svet obeležava Dan pobede nad fašizmom, u Crnoj Gori bio je u senci čitanja presude Višeg suda u Podgorici u slučaju „državni udar“. Očekivano, svih 14 optuženih proglašeni su krivim.

SUĐENjE RUSIJI I SRBIMA Već sam datum izricanja presude bio je indikativan za mnoge, poput portparola Nove srpske demokratije Marka Kovačevića, koji je za „Sputnjik“ ocenio da 9. maj nije izabran slučajno, aludirajući na spoljnu političku intenciju, kako bi na Dan Evrope (koji proslavljaju u Zapadnoj Evropi) u Crnoj Gori bilo suđeno Danu pobede nad fašizmom. „Dakle, u jednoj simboličkoj formi, Evropa u Crnoj Gori 9. maja sudi i Rusiji“, smatra Kovačević.
A s obzirom na to da su na optuženičkoj klupi bili Andrija Mandić i Milan Knežević, lideri vodećih srpskih političkih stranaka, mnogi ovaj događaj vide i kao posredno izricanje presude kompletnom srpskom narodu u Crnoj Gori. Ova dva srpska lidera treba da provedu po pet godina u zatvoru jer su se, kako im je presuđeno, udružili u pokušaju da državnim udarom sruše crnogorsku vlast na dan parlamentarnih izbora u oktobru 2016. godine.

Viši sud u Podgorici odlučio je da su i ostali optuženi krivi za isto delo, i dodelio im skoro 70 godina zatvora. Ruski državljanin Eduard Šišmakov osuđen je na 15, a Vladimir Popov na 12 godina zatvora za pomaganje i stvaranje kriminalne organizacije.

Nekadašnji komandant srpske policijske jedinice Žandarmerije Bratislav Dikić osuđen je na osam godina zatvora, dok su preostalim osumnjičenima izrečene kazne od sedam godina do godinu i devet meseci zatvora.

OPTUŽBE I POHVALE Proces pred Višim sudom trajao je nešto više od godinu i po dana, uz TV prenos i brojne kontroverze koje su ga pratile. Specijalni tužilac Milivoje Katnić tvrdio je da su zaverenici planirali da ubiju tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića.

Prema navodima optužbe, zavera je trebalo da se realizuje na dan izbora u oktobru 2016. godine koji su protekli u senci policijskih akcija hapšenja tokom izbornog dana.

U optužnici je stajalo da su se crnogorski, ruski i srpski državljani udružili da bi na vlast doveli proruske snage u Crnoj Gori.

Za Mandića i Kneževića, jedna od stvari koja je opredelila sudiju Mugošu da donese ovakvu odluku bila su njihova putovanja u Rusiju, za koja je ocenila da su služila za dogovaranje kriminalnih aktivnosti.

Zapad nije propustio priliku da poentira na slučaju gde su Rusi prokazana i optužena strana. Prvostepenu osuđujuću presudu za ruske i srpske državljane u slučaju „državni udar“ u Crnoj Gori neobično brzo su podržali vodeći centri zapadne politike i NATO-a. Odmah nakon čitanja presude oglasila se ambasada SAD u Podgorici, saopštivši da je u pitanju istorijski dan za vladavinu prava u Crnoj Gori.

Istog dana reagovao je i šef britanske diplomatije Džeremi Hant, ocenivši da je presuda dvojici ruskih obaveštajnih oficira (navodno pripadnika GRU) zbog neuspelog pokušaja „državnog udara“ u Crnoj Gori još jedan primer „kako se destabilizujuće i agresivno Rusija ponašala tokom protekle decenije“.

Hant je dodao i bizarnu ocenu da se do današnje osuđujuće presude dvojici ruskih obaveštajnih oficira „stiglo kroz pravni proces, čija je transparentnost bez presedana u Crnoj Gori“.

Da bi se, na kraju, oglasio i američki Stejt department, poručivši da je sudska presuda u Crnoj Gori „razotkrila drski pokušaj Rusije da podrije suverenitet jedne nezavisne evropske nacije“. Posebno je naglašeno da su SAD ponosne što imaju Crnu Goru za saveznicu.

Portparolka NATO-a Oana Lungesku kazala je da svaka nacija ima suvereno pravo da bira svoje bezbednosne aranžmane, te da se NATO protivi svim pokušajima da se poremete demokratske institucije. „Svako spoljašnje uplitanje u podrivanje naših demokratija je potpuno neprihvatljivo“, rekla je ona.

O političkoj i demokratskoj doslednosti Zapada dovoljno govori podatak da ovakvih opaski i kritika nije bilo u slučaju organizovanja državnog udara od strane SAD u Venecueli. Naprotiv, takav gest se smatra legitimnim i poželjnim jer predstavlja „oslobađanje naroda Venecuele od diktatora“, dok se istovremeno navodni pokušaj rušenja Mila Đukanovića opisuje kao terorizam.

O presudi za „državni udar“ u Crnoj Gori izveštavali su i svi vodeći zapadni mediji: Bi-Bi-Si, En-Bi-Si, „Asošijeted pres“, „Fajnenšel tajms“… a glavni fokus, nimalo slučajno, bio je na ulozi koju je navodno Rusija imala u pokušaju puča u Crnoj Gori. Poseban akcenat atlantističkih medija stavljen je na „dva ruska špijuna“ koji su odlukom suda u Podgorici osuđena na 15 i 12 godina zatvora, a sve zbog „zavere da se sruši vlada te balkanske države i tako spreči njen ulazak u NATO“.

Većina analitičara u Podgorici naglašava da nije potrebno biti posebno pronicljiv i politički pismen i uvideti vezu između izjava koje su iz Londona i Vašingtona došle posle izricanja prvostepene presude i izjava specijalnog tužioca Crne Gore Milivoja Katnića, koji je više puta javno zahvalio tajnim službama Velike Britanije i SAD za pomoć koju su im uputili.

Potvrda o farsi i montiranom procesu još je upečatljivija posle najnovije odluke Stejt departmenta da povuče izjavu povodom presude o slučaju u Crnoj Gori, koju je obznanio američki magazin „Forin polisi“, pozivajući se na tvrdnje bivšeg američkog zvaničnika upoznatog s događajem. On tvrdi da je američki državni sekretar Majk Pompeo to uradio zato što želi da „omekša“ ratobornu retoriku s Moskvom uoči posete Rusiji. „Forin polisi“ navodi i da je nedugo nakon što je objavljena, izjava povučena i uklonjena sa sajta Stejt departmenta.

MONTIRANI PROCESI Da istorija, kako kažu teoretičari ciklizma, zaista ima kružni tok, svoju potvrdu je našla i u farsičnim i montiranim procesima koji su se s nekada „mrskog Istoka“, kao u ogledalu, našli na „demokratskom Zapadu“.

Prema stručnoj literaturi montirani proces ili postupak, montirano suđenje, odnosno sudska predstava ili sudska farsa su neformalni izrazi koji u najširem smislu označavaju sudske postupke čiji je ishod unapred određen, odnosno čija je jedina svrha sprovođenje ranije donesene odluke najviših organa vlasti neke države, pri čemu se pravosudni organi koji ih vode moraju podvrgnuti tom imperativu nauštrb primene prava.

Iako je postojanje montiranih procesa staro koliko i države i prava, izraz je u upotrebu ušao tek 1930-ih, zahvaljujući tzv. Moskovskim suđenjima održanim u SSSR-u za vreme Staljinove „Velike čistke“, a koja su potom poslužila kao model za slična suđenja u staljinističkim zemljama istočne Evrope.

Danas se izraz „montirani proces“ obično vezuje za suđenja u totalitarnim ili autoritarnim državama, a gotovo po pravilu to su krivičnopravni postupci u kojima optuženi odgovaraju za tzv. politička krivična dela (veleizdaja, terorizam, „ugrožavanje ustavnog poretka“) i druga krivična dela za koja su predviđene kazne dugotrajnog zatvora, odnosno egzila.

Glavna svrha takvih suđenja je „ukloniti“ ličnost koja neki režim smatra svojim neprijateljem ili trajnom smetnjom; primarni cilj suđenja jeste da se osuđujućom sudskom presudom da pravna podloga, odnosno paravan „zakonitosti“ i pravne utemeljenosti takve odluke.

Takođe, motivi za pokretanje montiranih procesa mogu biti propagandni – bilo kroz nastojanje da se vlastita ili međunarodna javnost uveri u opasnost od tzv. državnih neprijatelja i tako opravda vlastita represivna politika, bilo kroz zastrašivanje potencijalne opozicije kroz spektakularnu demonstraciju vlastite represivne moći.

SVEDOK SARADNIK Za godinu i po, koliko je trajao proces, građani Crne Gore su se duboko podelili, da bi ga, po mnogim crnogorskim ocenama, ubedljiva većina doživela kao političku farsu. Tako, po mišljenju bivšeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića, vlast se odlučila da pokaže strogoću i time odbrani svoje uveliko poljuljane pozicije, izazvane lavinom brojnih afera koje vode do Mila Đukanovića.

Znalci i kritičari ne propuštaju da naglase da optužnicu Specijalnog državnog tužilaštva ne samo da nije pratio nijedan validan materijalni dokaz već se sve zasnivalo na izjavi svedoka saradnika, pravosnažno osuđenog ubice i sitnog pljačkaša, potpomognutog nesuvislom pričom samoproglašenog četničkog vojvode, koji je bio protivzakonito promovisan u agenta provokatora.

Svedok saradnik crnogorskog Specijalnog tužilaštva Aleksandar Sinđelić negirao je gotovo sve tvrdnje koje je prethodno izrekao u svom iskazu. Rekao je da nije bilo planirano nasilje u Podgorici na dan parlamentarnih izbora 2016. godine već „običan protest podrške opoziciji“, prenela je agencija „Beta“ Sinđelićeve navode izrečene u emisiji „Ćirilica“ na TV „Hepi“. „Posle ove emisije, ja mogu da odem u šumu da sečem drva i tamo će verovatno doći da me uhapse“, rekao je Sinđelić.

Rusija je, tokom procesa, pružila zvanične podatke o tome da svedok saradnik, koji je navodno tamo skovao pakleni plan za državni udar, nije ni stupio na njeno tlo već da je bio vraćen s aerodroma. Specijalni tužilac je odbio da primi službeni dopis ambasade Rusije, izjavivši da se boji da sadrži neku otrovnu supstancu.

BEG U AMBASADU Posebnu etapu suđenja predstavlja bekstvo jedne od optuženih, srpske državljanke Branke Milić, u ambasadu Srbije u Podgorici, gde se i danas nalazi. Branka Milić je bila nezadovoljna odlukom suda da odbije njen zahtev za izuzećem veštaka Miodraga Šoća zbog, kako je navela, ponižavajućeg odnosa prema njoj. Zahtevala je da se oduzmu snimci koje je Šoć napravio mobilnim telefonom, fotografišući je nagu u sobi za advokate Višeg suda u Podgorici, i da se za to pokrene krivični postupak.

Po pravilima Bečke konvencije, crnogorska policija ne može da uđe u ambasadu Srbije bez odobrenja iz Beograda – koje dosad nije dato.

S obzirom na to da su na optuženičkoj klupi bili Andrija Mandić i Milan Knežević, lideri vodećih srpskih političkih stranaka, mnogi ovaj događaj vide i kao posredno izricanje presude kompletnom srpskom narodu u Crnoj Gori
S obzirom na to da su na optuženičkoj klupi bili Andrija Mandić i Milan Knežević, lideri vodećih srpskih političkih stranaka, mnogi ovaj događaj vide i kao posredno izricanje presude kompletnom srpskom narodu u Crnoj Gori

PET GODINA ĆERANjA Nedoslednost i politički oportunizam pratili su i proces i presudu, naročito kada su u pitanju bili Andrija Mandić i Milan Knežević.

Ključno pitanje je bilo da li će sud zahtevati trenutno hapšenje dvojice političkih lidera, ili će im biti omogućeno da i drugostepeni postupak vode sa slobode. Magična cifra je bila broj godina robije (pet) i, dodatno, odluka suda da li oni moraju biti uhapšeni. I tu je napravljen truli kompromis. Dosuđena im je kazna od pet godina zatvora, ali nije traženo da budu lišeni slobode. To je bio razlog da svi odahnu. Ovog puta su izbegnuta nova „ćeranja“, kako je to okarakterisao Momir Bulatović, oslanjajući se na izjave Mandića i Kneževića da će svoju slobodu i dostojanstvo braniti i po cenu da „lete glave“.

Doduše, bilo je tu „natezanja“ s njihovim kretanjem i posedovanjem pasoša. Te mogu, te ne mogu (nisu mogli da se odazovu pozivu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i prisustvuju obeležavanju 20 godina od NATO bombardovanja u Nišu jer su zaustavljeni na graničnom prelazu Rožaje), da bi se 10. maja Mandić ipak obreo u Nišu na vojnoj paradi povodom Dana pobede, kada je o presudama u slučaju pokušaja terorizma u Crnoj Gori razgovarao s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i predsedavajućim Predsedništva BiH Miloradom Dodikom.

A tu smo kod još jednog istorijskog i pravnog podsećanja. Kada je Valtazar Bogišić, znameniti srpski istoričar prava, ministar pravde Crne Gore, profesor, pravnik, čuveno pravilo rimskog pravnika Marka Porcija Katona – Quod ab initio vitiosum est non potest tractu temporis convalescere („Ono što je nevaljano od početka ne može se osnažiti protokom vremena“) – preveo izrekom mnogo razumljivijom običnom narodu, „Što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi“, nije ni slutio da će njegova opaska, originalno vezana za imovinske zakone, vremenom dobiti i političku konotaciju u vidu ove sudske farse kao demonstracije totalitarne moći.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

Slične objave

Rat zakletih pacifista

Z.K

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Skopska platforma

Z.K

Ostavite komentar