Ja tako mislim / Posuđeni komentar

PODSETI ME ŠTA TO BEŠE UDAR

Piše: Filip Rodić

UBIJANjE VENECUELE

Fijasko koji su američka imperija i njene marionete doživele prošle nedelje u Venecueli još jednom nas sve podseća koliko je Vašington izgubio bilo kakvu svest o postojanju spoljašnjeg sveta koji se ne podvrgava bezuslovno američkoj volji i američkom zakonu, da univerzum u kojem se oni kreću i razmišljaju ne samo da nije jedina realnost nego uopšte nije realnost. Makar ne više

Pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti u Venecueli „jasno nije državni udar“, reče samouvereno savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džon Bolton i odmah objasni zašto to kaže: „Mi Huana Gvaida priznajemo za legitimnog privremenog predsednika Venecuele, i kao što kada predsednik SAD da naređenje Ministarstvu odbrane, to nije državni udar, onda nije državni udar ni kada Huan Gvaido pokuša i preuzme komandu nad vojskom Venecuele.“ Eto, time je sve rešeno. Ako Vašington pučiste priznaje kao „legitimne“, onda državnog udara i nema. Ovo je ludačka samoobmana ravna ideji da ako Vašington kaže da rak nije rak, onda nema potrebe da umirete od njega, bez obzira što stvarnost ukazuje da je situacija potpuno drugačija.

POMPEOVA ZABLUDA U istu vrstu samoobmane upao je i Boltonov kolega, američki državni sekretar Majk Pompeo, rekavši da bi „bilo kakva američka intervencija u Venecueli bila zakonita“. „Predsednik ima čitav niz ovlašćenja u okviru člana 2 (američkog ustava) i uveren sam da bi svaka akcija koju bismo preduzeli u Venecueli bila zakonita“, izjavio je on odgovarajući na pitanje da li bi Donald Tramp mogao da započne rat bez odobrenja Kongresa.
Istina, Pompeo je ovo rekao govoreći o unutrašnjem američkom zakonodavstvu i misleći kako američki predsednik u slučaju napada na Venecuelu ne bi prekršio nijedan američki zakon. Ludačka samoobmana je da jedino američko zakonodavstvo daje zakonitost nekom postupku, kao da nekakvo međunarodno pravo i „međunarodna zajednica“ ne postoje izvan Kapitol hila i Bele kuće. Ako američki establišment utvrdi da je zakonito napasti jednu suverenu državu, onda je to u redu, a rak nije bolest. Zanemarimo sada činjenicu da bi Amerikanci ovim činom prekršili čitav niz međunarodnih zakona i normi u čijem su donošenju i sami učestvovali, počevši od Nirnberških principa iz 1946. godine na osnovu kojih su sudili nacističkom državnom vrhu i koji jasno navode da „zločin protiv mira“ predstavlja svako „planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresivnog rata“. To što su Amerikanci dosad ovaj princip mnogo puta prekršili i ostali nekažnjeni ne znači da su radili u skladu sa zakonom, niti da će nekažnjeni ostati do kraja sveta i veka. Ne abolira ih ni to što su svoje agresivne ratove planirali, pripremali, započinjali i vodili u skladu sa američkim zakonodavstvom, jer, opet, Nirnberški principi navode da to što je „neko delovao u skladu sa direktivama svoje vlade ili nadređenog, ne oslobađa ga odgovornosti po međunarodnom pravu“. Nacistički Nirnberški zakoni bili su legalni u odnosu na zakonodavstvo Trećeg rajha, pa su opet sami po sebi predstavljali zločin za koji su osuđeni mnogi.
Da stvar bude još gora, Pompeo greši i kada veruje da ovakvom akcijom Tramp ne bi prekršio američki ustav. Kako ukazuje Pol Krejg Roberts, američki analitičar, pomoćnik ministra finansija u administraciji Ronalda Regana: „Majk Pompeo nikako ne može biti američki državni sekretar jer čak ni Donald Tramp ne bi na taj visoki položaj postavio idiota koji misli da član 2 Ustava daje predsedniku ovlašćenje da objavljuje rat i napada druge zemlje.“ Zaista, u američkom ustavu lepo piše da je Kongres jedini ovlašćen da objavljuje rat (član 1), dok je predsednik ovlašćen da, pošto Kongres objavi rat, komanduje vojskom. Ovde je, nažalost, u pitanju samo pravna finesa pošto ne sumnjamo da bi Tramp, ako bi se odlučio na taj korak, dobio odobrenje Kongresa za napad na Venecuelu jer je agresija na ovu zemlju jedna od retkih stvari u kojoj se trenutno slažu i demokrate i republikanci.


Opijen idejom o „američkoj izuzetnosti“ (endemskom bolešću od koje pati veliki deo ove zemlje) Pompeo ide korak dalje, te upozorava Rusiju da se „gubi“ iz Venecuele, pošto „svaka zemlja koja se meša u pravo naroda Venecuele da obnovi svoju demokratiju mora da ode“. Ovo je izuzetno zbunjujuće, uz sve dužno poštovanje prema američkoj izuzetnosti, pošto za Gvaida kao predsednika Venecuele niko nije glasao, dok je Nikolas Maduro pobedio na izborima za predsednika.
Neuspeli državni udar u Venecueli (koji u stvari to nije ni bio) pokazao je, pored ludila stvaranja paralelne realnosti koje je obuzelo američki establišment, još jednu stvar – američki establišment je postao potpuno paranoičan i u svemu što se dešava vidi prste svojih arhineprijatelja koji svojim zaverama i zakulisnim silama sputavaju pravdoljubivi Vašington da svetu donese slobodu, demokratiju i pravdu u skladu sa svojim interesima, pardon, zakonima. Tako je Majk Pompeo uobrazio da su Rusi sprečili prestrašenog Madura da avionom pobegne iz Venecuele pred naletom Gvaida i oko 13 vojnih odmetnika koji su jurnuli da oružjem „obnove demokratiju“ u Venecueli. Pa sve i da Maduro bespogovorno sluša Moskvu i da iz straha od Vladimira Putina nije seo u već pripremljeni avion za Kubu, da li bi državni udar, pardon, „obnavljanje demokratije“ propalo samo zbog toga? Ne bi, i tu na scenu stupa Pompeov šef, Donald Tramp lično, koji preko tvitera razotkriva pun obim antiameričke, pardon, antidemokratske zavere – za sve su u stvari krivi Kubanci koji su toliko moćni da pod svojom kontrolom drže čitavu ovu zemlju i sprečavaju „obnovu demokratije“ iza koje svom svojom snagom stoje Sjedinjene Države! „Ako kubanske trupe i milicije odmah ne prekinu vojne i druge operacije koje za cilj imaju smrt i razaranje Ustava Venecuele, potpun i sveobuhvatan embargo sa sankcijama najvišeg nivoa biće nametnut kubanskom ostrvu. Nadamo se da će se svi kubanski vojnici odmah i u miru vratiti na svoje ostrvo!“, zagrmeo je Tramp. Dakle, nisu venecuelanski vojnici ti koji su svojom vernošću sprečili državni udar, nego je to učinjeno sa strane, pomoću kubanskih snaga. Vojsku Venecuele čini onih oko 13 optimista što stadoše uz Gvaida, a sve ostalo su Kubanci? Pa Fidel i mrtav Amerikance pravi ludima.

KALIMERO IZ KARAKASA Zašto obnavljanje demokratije u Venecueli na američki način nije uspelo malo racionalnije nam objašnjava direktni vođa ovog propalog poduhvata Huan Gvaido. „Bilo je ljudi koji nisu išli do kraja“, rekao je Gvaido, ali je brzo utešio i sebe samog, kao i ljubitelje slobode i demokratije širom sveta dodavši da „to ne znači da to neće uskoro učiniti“. Za neuspeh nikako, dakle, nije kriv on nego drugi. To što on očito nema podršku nije do njega, do sila koje su ga izbacile na površinu, ili neprivlačne politike, nego do pokvarenih i zlih ljudi što neće da „idu do kraja“. Nepravda!
Mnogo više detalja na ovu temu izneo je „Vašington post“ u tekstu „Kako je propala zavera puna intriga i izdaje za zbacivanje predsednika Venecuele“ (zanimljivo je da za „Post“ predsednik nije Gvaido nego Maduro). Po pisanju ovog lista, glavni organizator državnog udara bio je Leopoldo Lopez, opozicioni lider koji je zbog organizovanja nasilja prilikom prethodnih nereda u Venecueli osuđen na kućni pritvor i koji je Gvaidov politički otac; on je po neuspehu puča s porodicom potražio utočište prvo u ambasadi Čilea, zemlje čija je vlada poznata po negovanju demokratskih tekovina Avgusta Pinočea, da bi se konačno skrasio u diplomatskom predstavništvu Španije. Lopez je izdejstvovao da se članovi Madurove vlasti odreknu predsednika uz mogućnost da zadrže svoje položaje u okviru prelazne vlade koju bi predvodio Gvaido. „Krenuli smo u akciju verujući da će se najviši zvaničnici suprotstaviti Maduru. Maduro bi na to odgovorio odlaskom. Pristali smo jer on zavisi od njih, ništa osim njih ga ne održava na vlasti“, rekao je opozicioni poslanik Fredi Superlano, kojeg „Vašington post“ predstavlja kao „arhitektu“ državnog udara, odnosno „Operacije sloboda“. „Obećana podrška iz Madurovog užeg kruga je, međutim, izostala. Umesto toga, Vladimir Padrino Lopez, Madurov ministar odbrane i jedan od ključnih lojalista koji se sastao sa opozicijom, na nacionalnoj televiziji je osudio ono što je nazvao ’državnim udarom’“, navodi „Vašington post“. I onda se sve srušilo, svako je pobegao na svoju stranu. Lopez u ambasade, a Gvaido u višečasovnu ilegalu. I tako dalje…
Verovatno u celoj ovoj priči koju nam prodaju Gvaido, „Vašington post“ i drugi ima istine, ali samo zrno. Nije baš logično da se najviši zvaničnici jednog diktatorskog režima neprimećeni od vrha vlasti sastaju u kući zatvorenog opozicionog lidera. Ako Maduro već nije bio sam u stanju da uoči ova dešavanja, zar ne bi bilo logično da ga o tome obaveste svemoćni Rusi, ili još svemoćniji Kubanci?
Smislenije je da je ovaj način opravdavanja neuspeha državnog udara još jedna specijalna operacija u okviru „kriznog pi-ara“ u duhu krilatice „spasavaj šta se spasti može“. Izvesno je da su Gvaido i ostali zaverenici verovali u uspeh i da će dobiti neku podršku vojske, ali sigurno i očigledno ne na nivou o kom govore. Ove priče o tome kako je zavera išla do samog vrha legalne venecuelanske vlasti za cilj imaju podrivanje poverenja koje Maduro ima u svoje najbliže saradnike. Otud Gvaido govori o „ljudima koji će možda idući put ići do kraja“. Otud za „Vašington post“ Karlos Vekio, „Gvaidov kandidat za ambasadora u SAD“, kaže da „Maduro više neće ni noć u svom životu spavati mirno“, jer „zna da nikome ne može verovati“. Otud i specijalni američki predstavnik za Venecuelu, osuđeni lažov iz afere Iran-Kontra Eliot Abrams kaže da se „Maduro mora pitati može li ikome verovati“.
U zbilji, stvari su malo drugačije. Logika ukazuje da je pre Gvaido taj koji sada mora da se plaši svoje senke nego Maduro. Vrlo je jednostavno. Činjenica da su Gvaido i drugi zaverenici verovali da će puč uspeti ukazuje da su takva uveravanja imali najverovatnije iz Vašingtona. Da nisu, malo je verovatno da bi krenuli u potencijalno samoubilačku akciju. Vašington ih je, sasvim je moguće, svesno obmanuo da bi postradali na oltaru „obnavljanja demokratije“ u Venecueli, što bi od njih napravilo mučenike i dalo nov elan antivladinim protestima koji su u najvećoj meri posustali i zapali u letargiju. Maduro, s druge strane, nije agresivno reagovao. Gvaidu i ostalima ni dlaka s glave ne fali, nije bilo pokušaja ni da se predvodnik državnog udara uhapsi, što bi bio slučaj u svakoj normalnoj državi. Maduro je pametno procenio da mu slobodni i živi Gvaido ne predstavlja smrtnu opasnost i zbog toga ga svesno pušta da „vršlja“ i krši nametnuta mu ograničenja, poput odlaska u Kolumbiju na sastanak sa visokim američkim zvaničnicima i doček „humanitarne pomoći“. S druge strane, kada bi se Gvaidu nešto desilo, to bi u potpunosti išlo naruku Vašingtonu. Pošto nije uspeo da uradi ono što se od njega očekuje, Gvaido je sada Amerikancima postao vredniji mrtav, nego živ. Pre on, nego Maduro, više „nijednu noć u svom životu neće mirno spavati“.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

Soroševi krstaši sa Istoka

Z.K

GORAN DAKIĆ: Dno dna

Z.K

Višegradska trojka u Jerusalimu

Z.K

Ostavite komentar