Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Preko njega mrtvog

Piše: Nikola Vrzić

Koliko smo zaista blizu (ili daleko) od sporazuma s Prištinom, kakva se taktika nazire iza zagonetnog sukoba Prištine s Vašingtonom, i zašto je pretnja američkog povlačenja iz Bondstila kudikamo značajnija nego što deluje na prvi pogled

Ponešto je, i to ključno, izgleda ipak ostalo izgubljeno u prevodu. Ili pak rečima, iako se čovek uglavnom za reč drži, ne treba pridavati značaj kakav smo navikli da im pridajemo, pa ih na osnovu toga i tumačimo u pokušaju da razumemo šta nam se to događa i kuda nas sve to vodi…

SVETLOSNE MILjE OD „BLUMBERGA“ Obilje je opravdane zabrinutosti, elem, nedavno izazvao predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je, tokom učešća na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, „Blumbergu“ rekao da sporazum Beograda i Prištine „nije tako daleko kao što izgleda“, iako je samo malo ranije govorio „daleko nam je (i) dijalog, a kamoli sporazum“ i „daleko smo od bilo kakvog dogovora s Prištinom“, „miljama daleko od bilo kakvog rešenja“.
Ostavismo tada mogućnost, možda ste je primetili, možda je se sećate, da je „neka suptilna distinkcija ostala izgubljena u prevodu“, i evo je, i to nimalo suptilne.
Jer, otkrio je ovih dana Vučić, „slušamo od albanskih predstavnika da je sporazum blizu, iako je svetlosnim miljama udaljen“, i „oni svakog dana govore da smo blizu sporazuma, a pošto znam koliko smo daleko od njega, pitam se sa kim to razgovaraju“.
Pod uslovom da rečima – ipak – treba pridati značaj veći od nikakvog, ovo je informacija koja zaslužuje aplauz taman koliko je ona iz intervjua „Blumbergu“ izazivala zabrinutost. Zato što ni Priština ni Vašington, naravno, ne odstupaju od stava da „dijalog sa Srbijom treba da se završi priznavanjem Kosova i članstvom u UN“ (potpredsednik tamošnje vlade Enver Hodžaj), odnosno da „Srbija treba da prizna Kosovo kao nezavisnu, suverenu državu“ (zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Metju Palmer), te bi u ovakvim okolnostima svako približavanje sporazumu zapravo značilo da smo blizu kapitulaciji Srbije i njenom (našem) potpunom slomu. Dok, nasuprot tome, svetlosne milje udaljenosti od takvog sporazuma valjda znače da smo za toliko bliži nastavku naše borbe za sebe umesto porazu u ime njihovih interesa i ostalih nastranosti.

UN ILI KARIJERA Ali nije ovo o svetlosnim miljama (svetlosnim godinama? Jer svetlosne milje, kao ni kilometri, ne postoje) i jedino značajno a utešno što je Vučić ovih dana izgovorio.
Tokom posete Leskovcu, naime, predsednik Srbije podsetio je – govorio je o tome i ranije – da je Srbija i 2013. godine, kada je potpisivan Prvi briselski sporazum, bila izložena pritiscima da se saglasi s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, ali on to nije hteo da prihvati iako su mu „pretili okončanjem političke karijere“.
Zašto je ovo značajno? Pod jedan, zato što je istovetan zahtev i sada na stolu. Pod dva, zato što svi razlozi za odbijanje takvog zahteva, koji su postojali tada, postoje i danas. Pa i u još većoj meri, zato što je tada još i moglo da se sumnja da bi priželjkivani ulazak Kosova u UN značio i ujedinjenje Kosova s Albanijom, a ta je sumnja u međuvremenu razvejana tako što ju je albanski premijer Edi Rama i otvoreno potvrdio u nekoliko navrata, štaviše, nazivajući takav scenario „planom A“.
I najzad, pod tri, govorimo i dalje o važnosti ovog Vučićevog podsećanja na pretnju krajem političke karijere ako ne pripusti samoproglašeno Kosovo u UN, treba podsetiti i da nije te 2013. prvi put jedna srpska vlast stavljena pred ovakav zahtev začinjen pretnjom. Učinjeno je to i 2006/07. godine, tokom pregovora kojima je rukovodio Marti Ahtisari, i Srbija je i tada taj zahtev odbila. I preživela to odbijanje, sve i ako Vojislav Koštunica politički nije, zahvaljujući nemilosrdnoj medijskoj kampanji koja je protiv njega vođena. A na sličnu je vrstu tretmana, kako proističe iz njegovog podsećanja na 2013, spreman i Aleksandar Vučić.
Pri čemu Vučić, i to nam svima evidentno ide u prilog, danas ima još manje razloga za popuštanje nego što ih je imao Koštunica. I zbog spomenute jasne perspektive saučestvovanja u stvaranju „Velike Albanije“, i zato što Vučić uz sebe nema Trojanskog konja kakvog je Koštunica imao u liku Borisa Tadića, spremnog na svaku izdaju srpskih interesa koja ga neće stajati vlasti, a vala i zato što je do ove, 2019. godine, svet postao mnogo drugačije mesto nego što je bio pre 10 i više godine, s opipljivom perspektivom da se još više izmeni u našu korist. Upravo tu, uostalom, i leži glavni razlog iznenadne, ne i iznenađujuće, žurbe Zapada da kosmetsko pitanje reši što pre umesto kasnije.

STAV PRIŠTINE Ovaj izbor između sopstvene političke karijere i borbe za Kosovo i Metohiju na koju je obavezan i Ustavom Srbije („… polazeći i od toga je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima…“), ovaj mu je dakle izbor sad dodatno olakšao i predsednik samoproglašenog Kosova Hašim Tači. Time što je, zbog unutrašnje političke dinamike na Kosmetu i sopstvene potrebe da je preživi, bio prinuđen da najavi – opet, ako reči išta više znače – da Vučiću neće biti ponuđen čak ni onaj slabašni alibi za predaju Kosova i Metohije u vidu malih teritorijalnih ustupaka na severu naše južne pokrajine.
„Podela Kosova“, poručio je i preporučio se Tači na skupu albanske dijaspore u Tirani strašnom zakletvom, „može se dogoditi samo preko mene mrtvog. Niko ne može uzeti (ni) milimetar teritorije Republike Kosovo. Niko ne može podeliti Trepču, Mitrovicu, Gazivode ili bilo koji drugi deo teritorije Republike Kosovo.“
A jedina teritorijalna korekcija na koju je spreman odnosi se na drugu stranu administrativne linije: „Na svetu nema toga koji bi mi mogao uskratiti obavezu da ostvarim težnju za legitimnim pravima Albanaca u Preševu, Medveđi i Bujanovcu za priključenje teritoriji Republike Kosovo, bez umanjenja teritorije Republike Kosovo. Naravno da smo u statusu kvo i u zamrznutom konfliktu koji moramo prevazići.“

KONFLIKT S VAŠINGTONOM Ali kako ga prevazići kad ni osnovni preduslov za to – postojanje dijaloga dve strane – nije ispunjen? Jer je Priština Beogradu (i Sarajevu zbog Banjaluke) uvela takse od 100 odsto, te je dijalog zato i zamrznut. Pa Vašington zbog toga vrši pritisak na Prištinu, zahtevajući suspenziju taksi kako bi dijalog s Beogradom bio odmrznut, čemu se Priština i dalje protivi…
Ovolika, i ovoliko istrajna postojanost Prištine u odbijanju zahteva Vašingtona zahteva posebnu pažnju i novi pokušaj da bude rastumačena.
Kako vreme odmiče, naime, sve je teže poverovati u, inače načelno prihvatljivo, objašnjenje po kome je reč o duploj igri proverenih saveznika u kojoj jedni igraju dobrog, a drugi lošeg policajca, sve to kako bi nas na kraju nekako namagarčili i dobili ono što i jedni i drugi od nas žele.
Da, i dalje nam i jedni i drugi žele isto, no ipak… Kakvu to igru sad igra Priština ako je ne igra u saglasju s Vašingtonom? Drugim rečima, kako objasniti njenu neuobičajenu – i više od toga: dosad nezabeleženu – istrajnost u odbijanju da postupi po nalogu Vašingtona?
A da se zaista događa nešto sa čime se dosad nismo susretali, govori već i sama činjenica da prištinske vlasti nisu izvršile naređenje kad im ga je javno izdala američka ambasada u Prištini; ni kada im ga je, telefonom, ponovio pomoćnik državnog sekretara SAD Ves Mičel; ni kada je slučaj podignut na znatno viši nivo pa je isto morao da učini i Džon Bolton, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost; ni kada su zbog toga, ovih dana, u Prištinu doputovali glavni direktor za evropske poslove Boltonovog Saveta za nacionalnu bezbednost SAD Džon Erat i direktor za Balkan u tom savetu Vilijam „Bred“ Berkli; a sada se u ovako kratkom roku i u istom cilju najavljuje i dolazak još jednog visokog funkcionera SAD, državnog podsekretara za politička pitanja Dejvida Hejla, što je inače treća najviša pozicija u Stejt departmentu. Ili nam spremaju mnogo veće zlo nego što može da se zamisli, pa otuda ovolika učestalost razgovora i poseta, koja se maskira tobožnjom prištinskom nepopustljivošću, ili im, naprotiv, uopšte ne ide po planu, pa je baš zato potrebno potrošiti ovoliko vremena i resursa na ubeđivanje.
Iako se, zbog svih žalosnih iskustava koja s njima imamo, prva mogućnost nipošto ne sme isključiti, sve se više kristališe i druga. Na razmišljanje u tom smeru podstiče nas prištinski premijer Ramuš Haradinaj, koji kaže da je „Amerika poput ’velikog brata’ – testiraju nas da vide koliko možemo da istrajemo“, i, „hajde da pokažemo da smo zajedno, da nećemo suspendovati takse i da vidimo da li će se američki stav tada promeniti“. U najkraćem, ovo bi značilo da su Albanci svesni koliko su važni Amerikancima, pa tu svoju poziciju sad koriste kako bi od njih dobili još više nego što trenutno mogu da dobiju.
U kontekstu ovog (mogućeg) nadmudrivanja treba shvatiti i američku pretnju da će svoju vojsku povući iz baze Bondstil kod Uroševca ako Priština nastavi da odbija poslušnost. Da su takvu pretnju Erat i Berkli zaista izrekli, kao što su prištinski mediji i ustvrdili, potvrdio je predsednik Skupštine Kosova Kadri Veselji, a posredno, i to novom implicitnom pretnjom, i prištinska ambasada SAD u svom saopštenju: „Politika SAD je da i dalje podržava KFOR i prisustvo američkih vojnika u bazi Bondstil… Kao i svuda u svetu, ovaj i drugi rasporedi američkih trupa podležu redovnoj kontroli.“ Ključne reči ovde su, očigledno, „i dalje“, i, „podležu redovnoj kontroli“…
I ko zna, možda i bude ono što biti ne može, ne bi to bilo ni prvi a neće biti ni poslednji put u istoriji sveta. Uostalom, tek ćemo videti kakva će biti krajnja rezultanta svih ovih začudnih događaja, na koje trenutno možemo da utičemo samo ako sebi učinimo ono što nipošto ne smemo. Jer to zasigurno ne može da bude put u svetliju budućnost, ma šta o tome mislila Sonja Liht, koja nam s Kopaonika, pokušavajući da nas ubedi da kapituliramo, poručuje da je „borba za prošlost izgubljena i prošla“. Naprotiv. Borba će biti izgubljena samo ako sami od nje odustanemo. I upravo bi u tom saznanju, da samo od nas zavisi, morala da leži i naša najveća snaga.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Slične objave

Putinova raketna igra

Z.K

DARKO MOMIĆ: Opelješki most

Z.K

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Ostavite komentar