Ja tako mislim / Posuđeni komentar

HOĆE LI GVAIDO DOČEKATI BOMBE?

Piše: Filip Rodić

VENECUELA POD PRETNjOM AGRESIJE

Samoproglašeni predsednik toliko voli svoju zemlju da priziva stranu agresiju. Vašington toliko želi da pomogne siromašnima u Venecueli da im šalje kikiriki, umesto da ukine sankcije. Kolumbija vidi gladne u Karakasu, ali ne i u Bogoti…

Odavno mnogi govore da je Albanija evropska Kolumbija (da je Kosovo nezavisno, verovatno bi ono ponelo tu titulu, ali ovako može da bude samo evropska Čivava, drogom preplavljena severna meksička savezna država). Ako je zbog sveopšteg kriminala i narko-biznisa Albanija odavno uporediva s Kolumbijom, odskora je i Kolumbija uporediva s Albanijom. Štaviše, nećemo mnogo pogrešiti ako kažemo da je zbog mnoštva centara za obuku venecuelanskih „opozicionara“ i zbog toga što Americi služi kao odskočna daska za agresiju na Venecuelu Kolumbija južnoamerička Albanija.
Najnovije napetosti na relaciji Karakas–Bogota izbile su tokom vikenda povodom propagandnog poduhvata neprijatelja legitimnih venecuelanskih vlasti predvođenih Sjedinjenim Državama da ovoj zemlji isporuče humanitarnu pomoć, koju režim predvođen predsednikom Nikolasom Madurom smatra „Trojanskim konjem“ i „izgovorom za agresiju“. Mišljenje slično vlastima u Karakasu o ovom poduhvatu, međutim, imaju i Ujedinjene nacije, čiji je portparol Stefan Dižarik upozorio SAD da ne koriste humanitarnu pomoć kao piona u političkoj igri i pozvao na dijalog između Madura i opozicionog vođe Huana Gvaida. „Humanitarne akcije moraju biti nezavisne od političkih, vojnih i drugih ciljeva“, rekao je on novinarima u Njujorku. „Humanitarna akcija“ SAD, Kolumbije i još nekih država očito ne ispunjava ove standarde. Slično je reagovao i Međunarodni komitet Crvenog krsta, koji je pozvao opozicione aktiviste da ne koriste njihov simbol, jer na taj način „ugrožavaju neutralnost, nepristrasnost i nezavisnost“ ove organizacije.
Zbog odlučnosti i posvećenosti zvanične Bogote mešanju u unutrašnje stvari Venecuele, Nikolas Maduro doneo je odluku o proterivanju diplomata ove zemlje. „Strpljenje je na kraju i ja ovo više ne mogu da podnesem. Ne možemo više da trpimo da se teritorija Kolumbije koristi za napade na Venecuelu. Iz tog razloga odlučio sam da prekinem sve političke i diplomatske odnose s fašističkom vladom u Kolumbiji“, rekao je Maduro ostavivši kolumbijskim diplomatama 24 časa da napuste njegovu zemlju.

SIMPTOMI PROPAGANDNE AKCIJE Da namere ni SAD, niti Kolumbije i drugih zemalja umešanih u ovaj poduhvat nisu najčasnije ukazuje nekoliko stvari. Pre svega, logično bi bilo da Kolumbija, koja i sama ima ozbiljne probleme sa siromaštvom, razmisli prvo o sopstvenoj bedi, a tek onda da počne ovako „altruistički“ da se bavi tuđom bedom. Prema Almanahu CIA, 2015. u Venecueli je ispod linije siromaštva živelo 19,7 posto stanovništva, dok je taj procenat u Kolumbiji 2017. iznosio 28 odsto. Za razliku od Kolumbije koja, kako je aprila 2010. pisao „Vašington post“, „uprkos milijardama dolara američke pomoći ne uspeva da smanji siromaštvo“, Venecueli je to odlično polazilo za rukom. Po podacima UN, u periodu od 2002. do 2008, za vreme vlasti Madurovog prethodnika i mentora Uga Čaveza, procenat ljudi koji su živeli ispod linije siromaštva smanjen je sa 48,1 na 28 posto. A onda su, 2008, počele prve američke sankcije.
Da žele dobro venecuelanskoj sirotinji, filantropi iz Vašingtona i drugih demokratskih prestonica ne bi slali nekakvu suštinski beznačajnu „humanitarnu pomoć“, nego bi omogućili Karakasu da rasproda pola milijarde dolara vrednu naftu (8,4 miliona barela) koja se u ovom trenutku nalazi blokirana sankcijama na tankerima u blizini obala Venecuele, ili bi deblokirali milijarde dolara koje su zamrzli u bankama pod svojom kontrolom. Da su strahovanja vlasti u Karakasu da se ne radi o iskrenoj humanitarnoj pomoći, nego da bi se pored konzervi hrane mogli nalaziti i neka puška i metak, pored ranijih iskustava sa američkom humanitarnom pomoći iz, na primer, rata u Bosni, govori i činjenica da je za nju zadužen američki izaslanik za Venecuelu Eliot Abrams, čovek koji je najveću slavu stekao umešanošću u šverc oružja u Nikaragvu osamdesetih godina prošlog veka poznat kao „Afera Iran-Kontra“. Abrams je ovih dana čak obišao teren da se uveri da je sve spremno za isporuku „gladnima“ u Venecueli.
Indikativna je i medijska pompa koja se digla oko paljenja jednog kamiona iz konvoja kojim je pomoć trebalo da bude isporučena. Kamion su, po zapadnom narativu, zapalili pripadnici mrskog diktatorskog režima Nikolasa Madura, koji namerno izgladnjuje svoj narod. Američki savetnik za nacionalnu bezbednost, „miroljubivi“ Džon Bolton ovim povodom je rekao da je „spaljivanje kamiona koji prevoze preko potrebnu hranu i lekove Madurov odgovor na miroljubive napore da se Venecuelancima pomogne“.
Kasnije se, međutim, ustanovilo da je kamion, koji je planuo dok je još bio na teritoriji Kolumbije, pre nego što su venecuelanske snage bezbednosti mogle da ga se dokopaju, najverovatnije zapaljen Molotovljevim koktelom koji je na njega bacio jedan od „demokratskih aktivista“, na šta ukazuju video-snimci i fotografije sa lica mesta. Za razliku od kamiona, nema sumnje da su upravo „demokratski aktivisti“ spalili autobus u Ureni, gradu koji je bio poprište „bitke za humanitarni konvoj“.

ZVECKANjE ORUŽJEM Da su vlasti u Karakasu verovatno u pravu kada upozoravaju da se radi o „lažnoj humanitarnoj pomoći“ i da SAD žele samo da je iskoriste kao izgovor za vojnu intervenciju protiv venecuelanskog naroda ukazuju i dešavanja oko samita „Grupe iz Lime“ održanog u ponedeljak u Bogoti. „Grupa iz Lime“ je skup 12 latinoameričkih država koje uživaju podršku SAD i EU okupljenih od 2017. oko cilja „rešavanja krize u Venecueli“, odnosno svrgavanja bolivarskog režima. Pred sastanak, na kojem je učestvovao i američki potpredsednik Majk Pens, Huan Gvaido je zbivanja oko ovog humanitarnog konvoja iskoristio kao argument za poziv „međunarodnoj zajednici“ da vojno interveniše u njegovoj zemlji. „Današnji događaji me primoravaju da donesem odluku da zvanično međunarodnoj zajednici predložim da drži otvorenim sve opcije za oslobođenje naše domovine koja se bori i koja će nastaviti da se bori“, naveo je on. Njegov „predlog“ sutradan je podržao američki državni sekretar Majk Pompeo rekavši da su Madurovi dani „odbrojani“, te da će SAD „učiniti ono što mora biti učinjeno“ i da su „sve opcije na stolu“.
Da su pretnje od američke vojne intervencije protiv Venecuele realne smatra i Moskva. Šef Saveta bezbednosti Ruske Federacije i nekadašnji šef FSB Nikolaj Patrušev upozorio je u utorak, 26. februara, da Sjedinjene Države raspoređuju specijalne snage u Portoriku i u Kolumbiji i spremaju se da intervenišu u Venecueli kako bi svrgnuli Madura. „Prebacivanje američkih specijalnih snaga u Portoriko i razmeštanje jedinica američke vojske u Kolumbiji i druge činjenice jasno pokazuju da Pentagon pojačava svoje vojno prisustvo u regionu kako bi ga iskoristio u zbacivanju predsednika Madura“, naveo je on, dodajući da „narod Venecuele to jasno razume“. To razumeju i pripadnici oružanih snaga, i to ne samo oni sa visokim činovima, za koje zapadni mediji tvrde da ih Maduro drži uz sebe koruptivnim sredstvima, nego i obični vojnici. Da je ovako ukazuje činjenica da je uprkos snažnim pritiscima koji se na njih vrše dosad dezertiralo svega šezdesetak vojnika i oficira. Da li pretnje koje bi im izrekao „diktator“ Maduro mogu biti gore od onih koje im upućuje, na primer, jedan „demokrata“, američki senator Marko Rubio: „Trebalo bi veoma pažljivo da razmislite o potezima koje ćete povući u narednih nekoliko dana u Venecueli. Jer vaši potezi će odrediti kako ćete provesti ostatak života. Da li zaista želite da budete odaniji Maduru, nego sopstvenoj porodici?“
Senator Rubio, kojeg u SAD zbog porodičnih veza s trgovcima drogom još nazivaju i „Narko Rubio“, otišao je i korak dalje i na krajnje bestidan i ogavan način zapretio i Maduru. Rubio je, naime, na tviteru okačio slike unakaženog svrgnutog libijskog lidera Moamera Gadafija, streljanog rumunskog vođe Nikolaea Čaušeskua i nekadašnjeg panamskog diktatora Manuela Norijege, koji je 2017. umro u američkom zatvoru gde se nalazio zbog trgovine drogom. Paradoksalno je što je Norijega, sve dok nije pao u nemilost Vašingtona, bio među najvrednijim saradnicima CIA i jedan od glavnih kanala za slanje oružja i novca proameričkim paravojnim snagama širom Južne Amerike, posebno u Nikaragvi.
Pošto se sastao sa Abramsom u kolumbijskom pograničnom gradu Kukuti, Gvaido bi zaista mogao da dočeka američku intervenciju. Pitanje je samo da li se Abrams tokom sastanka izuo kao Ričard Holbruk onomad u Juniku.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

NEVIDLjIVI ČELIČNI ORIJAŠI

Z.K

Blokada je zločin protiv čovečnosti

Z.K

GORAN DAKIĆ: Dno dna

Z.K

Ostavite komentar