Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Vaši prijatelji

Piše: Nikola Vrzić

Ako nam Kristof Hojzgen poručuje da Srbija mora da prizna Kosovo da bi postala članica Evropske unije, a Natali Loazo da članica Evropske unije nećemo postati šta god učinili, znači li to da za priznanje Kosova možemo da dobijemo samo „Veliku Albaniju“ koju nam ponovo najavljuje Edi Rama?

Nepristojne ponude Srbiji: Natali Loazo i Kristof Hojzgen
Odavno već znamo da nam s ovakvim prijateljima neprijatelji nisu potrebni, sve i ako još nismo sasvim sigurni kako su nam, uopšte, neprijatelji u međuvremenu postali ti prijatelji uz kakve nam, jel’, neprijatelji nisu ni potrebni. A možda se ni oni ni njihove namere prema nama uopšte i nisu promenili nego smo mi, eto, upali u nekakvo stanje kolektivne konfuzije iz koje nikako da se iščupamo, šta god nam oni uradili…

EVROPSKA PERSPEKTIVA I veliko je pitanje, na koje se odgovor nažalost unapred može naslutiti, hoće li nas iz spomenute kolektivne konfuzije probuditi prijateljsko, a kako drugačije, upozorenje ministarke za evropske poslove u Vladi Francuske Natali Loazo, koja je ove nedelje posetila Beograd.
U intervjuu „Politici“ ministarka Loazo je iskazala zadivljujuće dovoljno poznavanje istorije i sličnih predmeta iz viših razreda osnovne škole („Svojom istorijom, geografijom, civilizacijom i sudbinom, ona je – Srbija – deo Evrope“), a onda nam uputila i ključnu poruku: „Ali pošto smo mi vaši prijatelji, dužni smo da vam kažemo istinu: sadašnje stanje Evropske unije ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima – kako za samu Evropsku uniju, tako i za nove države koje bi joj se pridružile. Moramo da reformišemo Evropsku uniju i da izvršimo reviziju njenog funkcionisanja… Nema smisla da se određuje neki datum (za priključivanje Srbije Uniji) a da se ne zna da li će Evropska unija biti spremna i kada će Srbija biti spremna. Mi se suočavamo sa izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva, to je težak događaj za Evropsku uniju. Moramo da iznova izgradimo našu uniju… Evropska unija mora da se uhvati ukoštac sa izazovima bez presedana.“
Sve ovo znači, ako je ikakav dodatni prevod s francuskog uopšte potreban, da naši samoproglašeni prijatelji, a mi smo im u to poverovali, od nas traže da nastavimo da ispunjavamo sve njihove zahteve (ministarka Loazo: „Ali takođe želim da podsetim da države kandidati moraju da ispune sve kriterijume koji se odnose na svako poglavlje“), dok nam zauzvrat i sasvim otvoreno poručuju, dotle je naime sve ovo dospelo pa niko više i ne pokušava da se pretvara da je ikako drugačije, da o učlanjenju u tu njihovu uniju ne smemo ni da razmišljamo. Jer ona sama ne zna šta će sa sobom, a pride ni kada će to što ne zna šta će.

HOJZGENOVA PORUKA Naš problem s ovakvim uslovima za ništa utoliko je pak veći, preciznije, strašniji, što se u zamenu za to ništa od nas traži baš sve.
Prošle nedelje već smo ukazali da je, u onim pismima koje je predsednik SAD Donald Tramp uputio predsednicima Srbije i samoproglašenog Kosova Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, Vašington prvi put javno od Srbije zatražio da prizna nezavisnost Kosova.
Isto je nekoliko meseci ranije, krajem oktobra prošle godine, učinila i Nemačka preko poslanika vladajućeg CDU-a Petera Bejera, a sada je zahtev uzdignut i na znatno viši nivo pošto ga je, pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, izrekao nemački ambasador pri UN Kristof Hojzgen.
I to je – skreće tim povodom pažnju bivši američki diplomata Danijel Server – „usudivši se da kaže ono što svi znamo već godinama, ali niko nije želeo da kaže naglas“, Hojzgen učinio „u svojoj unapred pripremljenoj izjavi“, koja je „dakle odobrena u Berlinu“.
Evo te Hojzgenove izjave: „Jedini način da Srbija uđe u Evropsku uniju jeste uspeh dijaloga o normalizaciji, s priznanjem Kosova.“
Eto ga.
I još je dodao, i to dva puta, „ne razumem logiku“ nastojanja Beograda da proširi krug zemalja, njih 13 dosad, koje su povukle svoja priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova: „Putujući po svetu i pokušavajući da nagovorite druge zemlje da povuku svoja priznanja Kosova, vi pucate sebi u nogu. I dalje ne razumem logiku takvih poteza, zato što sam oduvek verovao da Srbija zaista želi da uđe u Evropsku uniju.“
Možda je to nelogično kao što zaista izgleda na prvi pogled, i tek ćemo videti kakav se plan krije iza ovog protivrečja, ali, s druge strane, koliko je logično zahtevati od Srbije da prizna nezavisnost Kosova i Metohije zarad ulaska u Evropsku uniju, a da joj se istovremeno poručuje da u Evropsku uniju neće ući kakve god žrtve u to ime podnela? Međutim, upravo je takav zahtev vaših evropskih prijatelja, jer je baš takvo i njihovo prijateljstvo s nama.

RAMINA PRETNjA Imajući pak u vidu ovakvu evropsku perspektivu Srbije, a nećemo se ovom prilikom zamarati pitanjem šta bi nam uopšte članstvo u Evropskoj uniji donelo budući da je u ovakvim okolnostima takvo pitanje sasvim bespredmetno, postavlja se nešto drugačije pitanje. A to je – ako već ne možemo da računamo na članstvo u Evropskoj uniji kao na nagradu za odricanje od Kosova i Metohije, kao da ikakva nagrada za to i može da postoji, ali nećemo ovom prilikom ni o tome, šta nam se uopšte nudi zauzvrat?
Odgovor koji dobijamo krajnje je ciničan. Uostalom, ništa manje prijateljski od svih dosad spomenutih, samo još otvoreniji.
Izrekao ga je albanski premijer Edi Rama. Koji se već, a ne podsećamo na ovu njegovu izjavu bez razloga, istakao kada je rekao da „SAD i EU treba da podstaknu dve strane na konačni sporazum, i da se na osnovu njega ujedini Albanija sa Kosovom“.
Ovih dana Edi Rama ponavlja to isto: „Za mene je Kosovo deo Albanije… Unija između Albanije i Kosova nije ’plan B’ već plan ’A’, i ja ne zamišljam tu uniju u 21. veku (samo) kao folklorni čin.“
Kao i prethodna, te je zato i spomenusmo, i ova Ramina najava budućnosti koju priželjkuje, a koja ne može da bude ostvarena bez saglasnosti Srbije i svi oni to vrlo dobro znaju pa nas zato i pritiskaju, prošla je bez ikakve – ikakve, ijedne – reakcije naših/vaših prijatelja. Onih prijatelja koji su nas inače pre 20 godina bombardovali i nikada se zbog toga nisu pokajali. Nego, naprotiv, sad od nas traže da im se zbog toga, takoreći, izvinimo.
Hoćemo da kažemo da izostanak bilo kakve reakcije naših prijatelja sa Zapada na ove najave Edija Rame znači da te najave nisu samo njegove, već i njihove. I da je to zaista budućnost koja nas čeka ako odlučimo da im udovoljimo na Kosovu i Metohiji. Nije li nam sve ovo očigledan znak da je rešenje koje nam zdušno preporučuju, istovremeno, i jedino koje nipošto ne smemo da prihvatimo? I da je krajnje vreme došlo da se bez zadrške okrenemo onim našim prijateljima koji to zaista i jesu…

Jeremić u Vašingtonu

BEOGRAD, 24.2.2019. – Predsedavajuci Saveza za Srbiju, predsednik Narodne stranke Vuk Jeremic govori na konferenciji za novinare o aktivnostima tog saveza. (BETAPHOTO/EMIL VAS/EV)

Predsednik Narodne stranke i jedan od lidera Saveza za Srbiju Vuk Jeremić najavio je da će otići u SAD kako bi „otklonio opasnost“ da Amerika spreči promenu vlasti u Srbiji, otkrivši i da Sjedinjene Države „ne podržavaju bojkot institucija i izbora“.
Slična poruka istovremeno je stigla i iz Brisela, odakle je portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič poručila: „Naglašavamo da je parlament mesto gde treba da se vode debate.“
Ova podrška Vašingtona i Brisela institucionalnom načinu političke borbe – za razliku od onoga što, recimo, trenutno čine u Venecueli – osim što jasno ukazuje na potpuno odsustvo bilo kakvih principa, može da znači i da u ovom trenutku oni ne žele preteranu destabilizaciju prilika koja bi mogla da izazove preuranjene izbore u Srbiji, a time i odlaganje konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju kome teže.
Istovremeno, s obzirom na merkantilističku prirodu koja krasi vašingtonske centre moći, Jeremić ne može a da ne bude svestan da bi svaka pomoć, koju bi eventualno tamo dobio, zasigurno bila propraćena zahtevima za protivuslugom. Kao kada je, da bi Boris Tadić uoči predsedničkih izbora 2008. došao u priliku da se Savetu bezbednosti obrati u direktnom TV prenosu, u Savet bezbednosti uveo Hašima Tačija a što su Amerikanci zauzvrat zatražili.
A to nas vraća na problem internacionalizacije naših unutrašnjih pitanja kao najboljeg sredstva da naše nevolje budu rešene u tuđu korist…

Popović i Dačić


Prošlonedeljno otkriće šefa srpske diplomatije Ivice Dačića, da razgraničenje predstavlja našu zvaničnu ponudu kosmetskim Albancima, izazvalo je reakciju ministra u Vladi Srbije Nenada Popovića: „Jedina državna politika o pitanju Kosova je postizanje kompromisa sa Albancima u okviru Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN. Nikakvu drugu politiku, osim postizanja kompromisa u okviru Ustava Srbije i Rezolucije 1244, Vlada Srbije nikada nije utvrdila. Ja se zalažem za takvu politiku i položio sam zakletvu kao ministar da ću čuvati Kosovo kao sastavni deo teritorije Srbije.“
Dačić je Popoviću uzvratio s nekoliko zajedljivih primedbi i tvrdnjom da ministar svoje izjave protiv razgraničenja daje „iz Moskve, uveren da zna šta o tome Moskva misli“: „On pojma nema da se pre pet godina Putin saglasio sa ovim predlogom.“
Svojevrsni demanti ove Dačićeve tvrdnje ubrzo je stigao iz Moskve. Iznela ga je Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, praktično ponavljajući ono što je rekao i Nenad Popović: „Naš stav je nepromenjen. On se odlikuje ne samo postojanošću nego i logikom. A ta logika je veoma prosta: pitanje kako će biti rešena ta situacija jeste pre svega pitanje da li to rešenje odgovara interesima srpskog naroda. Ono, takođe, definitivno treba da bude zasnovano na međunarodnom pravu i da odgovara unutrašnjem zakonodavstvu Srbije.“
A podsećamo i da je predsednik Rusije Vladimir Putin, tokom nedavne posete Beogradu, sasvim jasno rekao da se zalaže za „održivi i uzajamno prihvatljivi dogovor između Beograda i Prištine o kosovskom pitanju, zasnovan na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN“.

Riker umesto Mičela


Umesto Vesa Mičela, na mesto pomoćnika američkog državnog sekretara zaduženog za Evropu i Evroaziju, pa i za naš slučaj, dolazi Filip Riker.
Reč je o našem starom znancu, razume se, ne po dobru – u Rambujeu je 1999. godine bio predstavnik za medije američkog izaslanika Kristofera Hila, a znamo kako se to završilo.
Važnije od toga, između 2011. i 2013. godine Filip Riker bio je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju; u tom je svojstvu tada i posećivao Beograd u koji je, primera radi, došao čim je došlo do smene vlasti 2012. godine, kada se sastao i s predstavnicima nove, i s predstavnicima bivše vlasti.
Državni sekretar, i Rikerov nadređeni, bila je tada Hilari Klinton, tako da Rikerovo imenovanje na, formacijski, više mesto od onoga koje je ranije zauzimao svedoči o zastrašujućoj sposobnosti klintonističkih kadrova da prežive najavljene promene u Vašingtonu i vrate se još jači nego što su bili.
Ovo se valja razumeti i kao još jedan znak da se američka politika prema Srbiji i Zapadnom Balkanu neće mnogo menjati.
S druge strane, personalnim promenama poput ove ne treba pridavati preterani značaj, pre svega zato što ni Riker, ni Ves Mičel pre njega ili Brajan Hojt Ji nešto ranije, nisu ličnosti koje same donose bilo kakve odluke pa se s njima može pregovarati ili dogovarati, već je reč o pukim prenosiocima poruka i odluka koje su već donete na nekom drugom mestu.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Slične objave

Nova partija šaha na balkanskoj tabli

Z.K

Bregzit kao politička revolucija

Z.K

Huawei kao zabranjeno voće

Z.K

Ostavite komentar