Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Otimanje oko orla

Piše: Slobodan Ikonić

 

Povišene političke tenzije u Tirani predstavljaju sukob dve struje, vlasti i opozicije, čiji glavni ciljevi se skoro i ne razlikuju jer, ionako, i jedni i drugi zavise od njihovih evroatlantskih mentora

Nonšalantan, bolje reći arogantan i bezobrazan, albanski premijer Edi Rama je više računa vodio o svom stajlingu i ekstravagantnim odevnim kombinacijama nego o izgovorenim rečima i porukama, naročito kada su Srbi u pitanju. Za njega nije bilo dovoljno da podržava samoproglašenu državnost južne srpske pokrajine Kosova i Metohije već je dodatno pretio ujedinjenjem i stvaranjem „Velike Albanije“. Međutim, ne kažu Srbi uzalud da „ko drugome jamu kopa, sam u nju upada“. Koliko god ova poslovica pripadala folkloru, njena mudrost i te kako ima osnova. Barem kod onih koji veruju u kosmičku pravdu.

PROTEST U TIRANI Tek što je direktno iz Moskve Rami na oštar diplomatski način poručeno da drži ruke dalje od Kosova, to jest da može da zaboravi na stvaranje „Velike Albanije“, agencije su u isto vreme iz Tirane javile da su hiljade demonstranata opkolile zgradu parlamenta tražeći ostavku vlade. Protest je počeo paljenjem sveća i polaganjem cveća ispred zgrade parlamenta, a poruka ovog performansa je – da je parlament mrtav. Demonstranti su bacali Molotovljeve koktele na policiju koja je uzvratila suzavcem, a očevici napominju da su ovi protesti bili najradikalniji od pada komunizma u Albaniji.
Opozicioni poslanici, predvođeni Demokratskom partijom desnog centra Ljuljzima Baše, prethodno su potpisali izjave ostavki na svoja mesta u parlamentu, tražeći prevremene izbore.
„Danas i zvanično smo odustali od kriminalizovanog parlamenta. Od danas smo obični građani. Bitku nastavljamo sve do svrgavanja kriminalca Rame – Madura sa Balkana. Rama, idi zajedno sa svojom kriminalnom bandom. Albanija zaslužuje bolju budućnost“, poručio je Baša pred okupljenim građanima nakon dostavljanja izjave. On je prorekao i da će, posle ostavke, premijer Rama morati da izađe pred lice pravde, i pozvao policiju da ne dozvoli da „kriminalac Rama napusti zemlju“.

LOŠA VEST ZA ALBANSKU DEMOKRATIJU pored toga što je albanska opozicija vratila poslaničke mandate, premijer Rama smatra da je jedini način da se s njom sarađuje taj da se sedne za sto i razgovara, a ne da se razmišlja o prevremenim izborima i prelaznoj vladi. Ocenjujući da je opoziciono napuštanje parlamenta „loša vest za albansku demokratiju“, Rama je priznao da to može da dovede do neuspeha u otvaranju pregovora s Evropskom unijom u junu ove godine.
„To može biti fatalno za otvaranje pregovora ove godine, kao i video-zapisi nasilnih protesta od prošle subote koji cirkulišu po svetu. Nisam spokojan što je albanska opozicija danas postala prava briga za naše partnere SAD i EU“, istakao je Rama.

MIRIS BARUTA Posle ove poruke od Rame ni traga ni glasa. Grčka „Pentapostagma“ javlja da je poslednji put viđen kako u žurbi napušta parlament uz zaštitu povorke s oklopnim vozilima, a ovaj grčki portal sugeriše i da Albanija miriše na barut, naročito posle poziva opozicionog lidera Baše da se Ediju Rami zabrani da pobegne iz zemlje. Istovremeno je objavljen video-snimak u kojem bivši premijer Sali Beriša poziva albanski narod da se naoruža, za koji se inače tvrdi da ga je sam Rama podelio putem raznih ambasada u želji da ga koristi kao dokaz o nameri opozicije da digne ustanak.
U snimku se vidi Beriša koji, govoreći u parlamentu, poziva albanske građane da se naoružaju, jer, prema njegovim rečima, države ionako nema nigde.
„Još jednom vas pozivam, trenutak je presudan, kažem vam da ćete napraviti najgoru grešku koju ste ikada mogli imati ako koristite crnu masku i ucenjujete ljude po diktatu. Odbacite ovaj amandman, inače vam garantujem da će vas silom izbaciti iz tih fotelja, spremite se jer će ulice i trgovi Albanije leteti u vazduh. O, ljudi, uzmite oružje. Smrt ili sloboda“, rekao je Sali Beriša u svom govoru u parlamentu, koji je objavljen „kako bi se prikazale namere opozicije“.
Evropa, po običaju, šalje nedefinisane poruke iz kojih se ne može naslutiti koga, u stvari, podržavaju. Visoka predstavnica za spoljnu politiku Federika Mogerini i komesar za pregovore o proširenju Johanes Han rekli su u zajedničkoj izjavi da ponovo potvrđuju da su mirni protesti osnovna odlika i suštinska vrednost demokratije, ali su snažno osudili svaku retoriku političkih vođa koja vodi nasilju.
„Očekujemo od vlade i opozicije da se uključe u konstruktivne razgovore sa ciljem prevazilaženja trenutne političke situacije za dobrobit Albanije i njenih građana“, navodi se u saopštenju.

KANABIZACIJA PRIVREDE Sve do ovih događaja Albanija nije zauzimala značajniji prostor u medijima, osim ekstrovertnog Raminog skretanja pažnje na samog sebe. Najednom, fokus se usmerio na zemlju preko Prokletija, čija bliža i dalja istorija je i te kako uticala na prilike na Balkanu.
Danas je to, kako navodi grčka „Pentapostagma“, zemlja u kojoj vladaju korupcija, bande, mafija i narko-karteli, dok većina stanovništva nema posao ili trpi teške uslove rada i nesigurnost. I trenutna politička situacija je, u stvari, atak za preuzimanje vlasti od strane opozicionog vođe Ljuljzima Baše koji ne preza da i sam rukama formirao orla, simbol „Velike Albanije“, upozorava grčki list i piše kako će opozicija, baš kao i Edi Rama, na tim „idealima“ formirati vladu. „Ako se dokopa vlasti, Ljuljzim Baša će činiti isto što i Rama“, piše „Pentapostagma“.
Za Zapad Rama je bio obećavajuća ličnost, ali je taj početni zanos izgubljen povezivanjem aktuelnog premijera sa „kanabizacijom Albanije“ i cvetanjem organiziranog kriminala i narko-biznisa.
Prema podacima američkog Stejt departmenta, proizvodnja marihuane u Albaniji pre dve godine povećana je za pet puta. Privlačnost trgovine narkoticima je u stalnom porastu, jer premijer Rama nije uspeo da obezbedi novih 300.000 radnih mesta koje je obećao dolazeći na vlast. Pri tome uzgajanje kanabisa nudi veliku finansijsku korist onima koji nemaju druge mogućnosti, dok na drugoj strani albanska država ne nudi nove mogućnosti svojim građanima. Kako piše ljubljanski IFIMES, prema nekim procenama trgovina drogom u Albaniji dostigla je nivo skoro polovine bruto domaćeg proizvoda. Rama pak skreće pažnju javnosti od tih tema okretanjem ka nacionalizmu i nacionalističkoj retorici.

POMOĆ KOSOVU U tome se posebno oslanja na činjenicu da je Albanija punopravna članica NATO-a i da za njen suverenitet garantuje NATO. Uostalom, ona je poslužila NATO-u kao glavna platforma za trening i naoružavanje kosovskih Albanaca. Da li je bila slučajnost što se vlast u Albaniji raspala baš uoči NATO agresije na SRJ, kada je iz albanskih vojnih magacina pokupljeno i razvlačeno oružje, da bi u najvećem delu završilo na Kosovu?
Treba podsetiti da je rezoluciju o priznanju nezavisnog Kosova albanski parlament doneo još 1991. i tri godine kasnije podržao rezoluciju Komisije za ljudska prava u Ženevi protiv SRJ zbog „kršenja ljudskih prava nad kosovskim Albancima“. Bilo je i izvesnih paradoksa, poput onog kada je Sali Beriša pohapsio lidere OVK, iza kojeg je, izgleda, bio neki lični obračun, a ne „izdaja nacionalnih interesa u ključnom trenutku“, kako se to Beriši spočitavalo. Jer, prema sopstvenom priznanju, Beriša je brigu za albansko stanovništvo iskazao svesno kršeći embargo Ujedinjenih nacija i izvozeći gorivo na Kosovo i u Crnu Goru. U tome ga nisu sprečile ni procene CIA da je 1993. bio izvestan napad tadašnje SRJ na Albaniju, upravo radi presecanja puteva za snabdevanje „kosovskih pobunjenika“ (kulminiralo je 1997). Neki poznavaoci albanskih prilika sugerišu da je tehnička inferiornost vojske Albanije bila glavni razlog njenog formalnog nemešanja u sukobe na Kosovu.

AUSTROUGARSKI PROJEKAT Aktivna uloga albanskog faktora na Balkanskom poluostrvu vezana je uglavnom za ideju formiranja „Velike Albanije“ – države koja bi ujedinila sve teritorije sa albanskim stanovništvom.
Od separatističkog albanskog vojno-političkog udruženja iz 19. veka poznatog pod nazivom „Prizrenska liga“ pa sve do danas, megalomanske želje i pusti snovi o stvaranju „Velike Albanije“ postali su gotovo politički koncept koji albanski politički prvaci prenose s kolena na koleno.
Trebalo je da prođe više od sto godina pa da se i formalno otkrije kako su formirane albanska nacija i država, uglavnom na štetu Srba i Srbije.
Albanci nikada nisu postojali kao jedinstveni narod, već ih je narodom i nacijom učinio austrougarski dvor. Ujedinili su različita plemena, sačinili jedan jezik i sve to potpomogli novcem kako bi, pre svega, smanjili srpski uticaj i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću Austrougara. Na duže staze, cilj ovog „projekta“ bio je da se u ovom delu Evrope koji izlazi na Mediteran smanji i uticaj Rusije.
Ove tvrdnje iznesene su u doktoratu bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968–2011). Rad pod nazivom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896–1908)“ zasnovan je na proučenim dokumentima carskog arhiva u Beču od kojih su mnogi u to vreme bili najstrože čuvana tajna.
Toleva je tokom istraživanja i potrage za dokumentima o međuetničkim odnosima u Otomanskoj imperiji u carskom arhivu u Beču našla dokumente u vezi s tajnim sastancima na austrougarskom dvoru, održanim 1896. godine, na kojima je dogovoreno stvaranje kompaktne albanske nacije.
Po bugarskoj istoričarki, memorandum o četiri sastanka koja su održana pokazuje da krajem 19. veka albanska nacija još nije postojala i da će Beč učiniti konkretne napore da je izgradi, homogenizuje stanovništvo, promoviše jedinstvo između katoličkih i muslimanskih klanova, pomogne novinarstvo i obrazovanje naroda, izdavaštvo nacionalističkih publikacija, stvaranje jednog unificiranog književnog jezika…
Motivi Austrougarske imperije su vrlo jasni: da kratkoročno ublaži pritisak Srbije i Crne Gore, a dugoročno Rusije, naročito posle balkanskih ratova.
Krajem 1912. godine, nakon što je Porta pristala da formira tzv. Albanski vilajet, Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka su zajednički napale Otomansko carstvo i u toku Prvog balkanskog rata osvojile i međusobno podelile gotovo sve evropske otomanske teritorije, uključujući i teritorije naseljene Albancima. Kraljevina Srbija je zauzela najveći deo kopnene Albanije i veći deo albanske jadranske obale, formiravši Drački okrug.
Ubrzo je usledio jak pritisak zapadnih sila koje nisu htele da dozvole širenje srpskog (tj. ruskog) uticaja na Jadranu. Ostalo je istorija. Na konferenciji u Londonu, 30. maja 1913. godine, Austrija i Italija, da bi suzbile uticaj carske Rusije koji je ova vršila preko Srbije, uspele su da konferencija potvrdi stvaranje nezavisne albanske države pod protektoratom velikih sila, koja je već bila proglašena u Valoni 28. novembra 1912. godine. Pod jakim međunarodnim pritiskom, balkanski saveznici su počev od aprila 1913. bili prinuđeni na povlačenje sa teritorija koja će pripasti međunarodno priznatoj Kneževini Albaniji stvorenoj 29. jula 1913. godine. Srpska vlada isprva nije htela da napusti svoj plan pa su 1. juna 1913. Pašić i Venizelos sklopili sporazum o podeli Albanije, tako da bi severni deo do reke Škumbin pripao Srbiji, a južni Grčkoj. No, pod pritiskom Austrougarske, Srbija je konačno morala da napusti Albaniju.
Za više od sto godina nije se mnogo promenilo. Na sceni su skoro isti akteri sa istim geostrateškim ciljevima. Tirana je tu i dalje glavna platforma za njihovo ostvarenje, bez obzira na to ko je na vlasti – Edi Rama ili Ljuljzim Baša.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

Slične objave

Kako je ruski medved pripitomio persijskog lava

Z.K

PONUDA IZRAELA I SAD RUSIJI DA SE DOGOVORE OKO SIRIJE I IRANA

Z.K

ĐORĐE VUKOVIĆ: Kad magarci utihnu!

M.

Ostavite komentar