Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Evropi s ljubavlju

Piše: Živadin Jovanović

Srbija se ne može pridobiti strategijom u čijem su „paketu“: priznavanje otimanja, okupacije i odricanje od prava na Kosovo i Metohiju, ukidanje Republike Srpske, odricanje od prijateljstva i najšire saradnje s Rusijom i Kinom, prihvatanje članstva u NATO-u

Dve decenije posle sve maske su pale, gotovo, za svakog. Agresija NATO-a, započeta 24. marta 1999. godine i okončana 10. juna 2000. godine, ostaje zabeležena u istoriji kao najdrastičniji vid kršenja Povelje OUN, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija, Pariske povelje – osnovnih principa međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Bila je to tačka preokreta u globalnim odnosima od perioda relativnog poštovanja osnovnih pravila, dogovora i ravnoteže ka periodu arbitrarnog ponašanja, globalizacije intervencionizma i pučeva protiv legitimnih vlada, bezobzirnosti i dominacije zasnovane na vojnoj moći i hegemoniji Zapada sa SAD na čelu.

STRATEGIJA GLOBALNE DOMINACIJE „Mali kosovski rat“, kako je nazivana agresija najmoćnije vojne alijanse u istoriji protiv jedne male evropske zemlje, ili „Milosrdni anđeo“, kako joj je tepao štab NATO-a, bio je prvi praktični korak u pripremama za rat protiv Rusije, potom i Kine. Danas, 20 godina kasnije, može se konstatovati da se nastavljaju i agresija protiv Srbije i pripreme za rat protiv Rusije i Kine. I to kako merama vojnog, tako i ekonomskog, političkog, tehnološkog, psihološko-političkog, subverzivnog, propagandnog i drugog karaktera. Kada je reč o Srbiji, koja se ne može izuzeti iz tog globalnog geopolitičkog okvira, kombinacija ucena i ponuda „boljeg života“ usmerena je da Srbija konačno potpiše kapitulaciju u vidu „sveobuhvatnog pravno obavezujućeg dokumenta“ – da prizna da je silom oteto dobilo i „pravno“ pokriće.
Strategija globalne dominacije i njeni glavni pravci predstavljeni su na proslavi 50. godišnjice NATO-a u Vašingtonu, održane od 23. do 25. aprila 1999. NATO je, i zvanično, od odbrambenog postao ofanzivni, agresivni savez. Ovog aprila NATO proslavlja 70. godišnjicu. Šta očekivati od te proslave? Potvrdu ekspanzionističke, agresivne strategije, ili njeno preispitivanje? Ima li u Evropi i svetu danas više stabilnosti, bezbednosti, saradnje i međusobnog poverenja nego što ih je bilo pre agresije 1999. na Srbiju (SRJ)? Da li stanje u Evropi i EU danas, da li stanje odnosa na evroatlantskoj osovini, pogotovu stanje odnosa Brisel–Moskva–Vašington–Peking, da li stanje na Balkanu govore da je cena plaćena agresijom NATO-a 1999. bila vredna dostignutih ciljeva? Ili će se i danas naći pojedinci kojima je udobnije da klimaju, klanjaju i vrte priču o „humanitarnoj intervenciji“? Zbilja, kako će glavešine NATO-a za 70. godišnjicu oceniti ukupni učinak svoje strategije u Srbiji (SRJ), Avganistanu, Iraku, Libiji, Maliju…? Čini se da, po svojoj prilici, za realizam neće imati hrabrosti. Stvari se u svetu menjaju mnogo brže nego svest gubitnika o tim promenama.

RAZARANjE SISTEMA Političke elite vodećih zemalja Zapada postale su „izvođači radova“ vojnoindustrijskog i finansijskog krupnog kapitala. Upregnute su u hazardersko razaranje sistema koji je više od šest decenija obezbeđivao ravnotežu, omogućio dekolonizaciju, brzi naučni i tehnološki napredak.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine bila je demonstracija: NATO je krenuo da opravda svoje postojanje, vojnoindustrijski i finansijski korporativni kapital osigurao je stalni rast profita, strategija ekspanzije na Istok iz faze doktrine prešla je u fazu sprovođenja. Principi kao što su suverena ravnopravnost država, teritorijalni integritet i nepromenljivost međunarodno priznatih granica, suverenitet nad prirodnim bogatstvima i drugi gurnuti su u stranu. Institucije kao što su Savet bezbednosti UN ili OEBS poniženi su zaobilaženjem i zloupotrebama. Pokazalo se da ne postoje snage koje bi se efikasno suprotstavile najgrubljem mešanju vodećih zemalja Zapada u unutrašnje poslove manjih i srednjih zemalja.
Rusija i Kina razumele su kuda vode takvi trendovi. Sa najviših mesta u Vašingtonu išle su poruke neskrivenih pretenzija, kao ona Madlen Olbrajt da je Sibir previše prostran i bogat da bi ceo pripadao jednoj zemlji. Na drugoj strani, ko još veruje da je kineska ambasada u Beogradu bila bombardovana zbog „starih mapa“, da su i tri kineska novinara „greškom“ izgubila živote?!
Da li je onda neko iznenađen što i vrhunski zapadni analitičari danas tvrde da „kosovski rat nije bio mali rat“ jer je „u osnovi bio pokretač nove globalne politike“? Sada je široko poznato da je NATO na svom samitu aprila 2000. godine u Bratislavi i formalno potvrdio da je agresija na SRJ postala presedan za globalizaciju vojnog intervencionizma.

DUBOKE PROMENE U PORETKU Trendovi multipolarizma, međutim, teško se mogu zaustaviti, niti se unipolarni poredak može pretvoriti u perpetuum mobile. Pretnje da će svoje privilegije i dominaciju braniti čak i nuklearnim oružjem su velika opasnost po opstanak civilizacije. One potvrđuju da se imperijalna svest kroz istoriju uvek menjala sporije od promena u realnim odnosima moći.
Koliko su duboke i korenite promene na svoj način govore reakcije upravo najmoćnijih sila Zapada – SAD, Velike Britanije, Nemačke. One koje su silom započele promene međunarodno-priznatih granica, te koje su uvek kad im je odgovaralo koristile separatizam i terorizam za širenje svojih egoističnih interesa, za grabež i otimanje prirodnih bogatstava, tržišta i najatraktivnijih geostrateških regiona, i koje su otvoreno išle ne samo na reviziju već i na razaranje svetskog poretka zasnovanog na ishodu Drugog svetskog rata, odnedavno, sve češće i bezobzirnije, javno optužuju Rusiju i Kinu za navodni revizionizam, kršenje međunarodnih normi, „maligni uticaj“, stavljanje drugih zemalja u „dužničko ropstvo“. Takve kritike cirkulišu dok te iste sile otkazuju univerzalne sporazume, bilateralne ugovore, napuštaju jedne međunarodne forume, druge razgrađuju, treće bagatelišu (Pariski ugovor o zaustavljanju zagrevanja planete, Ugovor sa Iranom o nuklearnom programu, UNESKO, STO, Komisiju UN za ljudska prava, INF).

KOSOVO I METOHIJA Ispostavilo se da čak i zapadni voluntarizam ima limite. Pet članica EU koje nisu priznale ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije su velika opomena. U želji da smanje, ako već ne mogu da eliminišu, nejedinstvo i sve dublje podele unutar EU, pa i podelu oko Kosova i Metohije, vodeće članice, posebno Nemačka, pokušavaju da Srbiji nametnu da prizna otimanje i otcepljenje Kosova i Metohije ne bi li protivljenje Rumunije, Slovačke, Španije, Grčke i Kipra učinile bespredmetnim. Evropa, posebno EU, podeljena je i nestabilna, podele i protivrečnosti se produbljuju delom i usled toga što se uzroci i rešenja traže na račun zemalja izvan EU, kao što su Srbija, BiH, Makedonija. Ne može Srbija, pa ni ceo Balkan, plaćati cenu uspostavljanja jedinstva u podeljenoj EU. Za tako nešto nije bilo dovoljno ni razbijanje SFRJ, kasnije i SRJ, ni agresija NATO-a 1999. Kriza EU i produbljivanje nepoverenja između ključnih činilaca svetskih odnosa samo su dalje eskalirali.
Na Srbiju se iz Londona, Berlina, Brisela i Vašingtona mogu vršiti pa i dalje pojačavati pritisci, mogu se kombinovati grube pretnje sa ispraznim laskanjima, ponudama investicija, „boljeg života“, sve to slušamo u varijantama od 2000. do danas, mogu se praviti uputstva za promenu svesti srpskog naroda i „smanjivanje očekivanja“ srpskog naroda u vezi sa Kosovom i Metohijom. Od svega – malo koristi. Zapad u svojoj „izuzetnosti“ teško može da razume da kod istorijske, duboko ukorenjene, samosvesne i nezavisne Srbija ne prolaze ni lukavstva bivših kolonijalista, ni dušebrižništvo savremenih globalista, pogotovu ultimatumi, kako god bili upakovani. Srbija se ne može pridobiti strategijom u čijem su „paketu“: priznavanje otimanja, okupacije i odricanje od prava na Kosovo i Metohiju, ukidanje Republike Srpske, odricanje od prijateljstva i najšire saradnje s Rusijom i Kinom, prihvatanje članstva u NATO-u i direktne konfrontacije s Rusijom i Kinom.
Raste broj zemalja koje povlače priznanje „Republike Kosovo“. Postoje uslovi da se trend nastavi, tim pre što se sve šire i bolje razumeju opasnosti od presedana nasilnog otimanja, vojne okupacije i jednostranog proglašavanja otcepljenja. Kreatori i izvođači trgovinskih nameta prema Srbiji i BiH, „Velike Albanije“, antisrpskih „osovina“, nove vojske, uzurpacije „Trepče“, nesvesno pomažu taj trend čime šire prostor principijelnoj srpskoj politici i diplomatiji. Bio bi greh ne koristiti to.

PRIPREME ZA AGRESIJU Odavno je pala maska koja je prikrivala prljavu ulogu OEBS-a, Kosovske misije za verifikaciju (KVM), kao i ulogu Vilijama Vokera, čija je jedina poruka saradnicima bila da trajno raspoređivanje američkih vojnika na Kosovu i Metohiji ne zna za cenu. Priprema za početak oružane agresije bio je jedini, neobjavljeni mandat KVM. Nemački general Hajnc Lokvai, funkcioner KVM sa sedištem u Beču, zapisao je da mirna, politička i diplomatska sredstva rešavanja problema na Kosovu nisu bila iscrpljena pre pokretanja vojne intervencije. Drugi nemački diplomata Ditmar Hartvig, šef misije EU na Kosovu i Metohiji (ECMM) u isto vreme kada je Voker bio šef KVM, u svom pismu kancelarki Angeli Merkel od 26. oktobra 2007. tvrdi da je EU imala sramnu ulogu u pripremama napada NATO-a 1999. na Srbiju (SRJ).
Ko danas spori da u Rambujeu nije bilo nikakvih pregovora niti sporazuma, jer ni jedno ni drugo nije bilo u interesu administraciji Klinton–Olbrajt. U svim udžbenicima diplomatije Rambuje će ostati zapisan kao školski primer tzv. alibi-diplomatije. Takozvani „masakr albanskih civila u Račku“ bio je takođe proizvod Vilijama Vokera, proslavljenog koordinatora „kontraša“ u Latinskoj Americi (Nikaragvi). To je potvrdila svojom obimnom dokumentacijom, bogatim izveštajem dr Helen Ranta, finska forenzičarka i šefica međunarodnog tima forenzičara. Njen izveštaj na stotine stranica teksta i nalaza, sa hiljadama fotografija, nestao je u koridorima EU tako da ni danas, 20 godina posle, nije dopušteno da ugleda svetlost dana! Zašto? Kakva je to organizacija, kakvi su njeni standardi i njen demokratski kapacitet ako izveštaji njenih timova nestaju bez traga, odgovora i uverljivih objašnjenja?

THE HAGUE, NETHERLANDS – JULY 5: Former Yugoslav President Slobodan Milosevic appears to defend his case at the war crimes tribunal July 5, 2004 in The Hague, Netherlands (Photo by Michel Porro/Getty Images) *** Local Caption *** Slobodan Milosevic

MILOŠEVIĆEVA „KRIVICA“ O čemu govori činjenica da je optužba za masakr „civila“ u Račku bila među prvim tačkama haške optužnice protiv predsednika Slobodna Miloševića, ali je potom volšebno izostavljena i nije više pominjana?
Ostao je uzan krug ljudi, uglavnom, ograničen na tzv. evroatlantiste, koji povremeno pokušavaju da sve na Balkanu, pa i agresiju NATO-a na Srbiju (SRJ) objasne i odgovornost pripišu Srbiji. Čak ni oni više ne govore ono što su naširoko govorili pre, a nešto kraće posle 5. oktobra 2000. godine – da je uzrok problema na Kosovu i Metohiji u „autoritarnom režimu Slobodana Miloševića“, a ne u separatizmu i terorizmu, najmanje u velikoalbanskom konceptu. Po scenariju Klintona, Olbrajtove i Ričarda Holbruka, oktobra 2000. Milošević je zbačen s vlasti, a kasnije sramno, prevarom i grubim kršenjem Ustava, uz pomoć stranih obaveštajnih službi, isporučen Hagu. Milošević, kojeg su lideri zapadnih država svakako tretirali kao svog neprijatelja, i koga su tokom agresije čak i lično ciljali svojim najmodernijim oružjem, pod NATO bombama izdejstvovao je najpre sporazum Milošević–Ahtisari–Černomirdin (3. juna 1999), potom Kumanovski sporazum i konačno rezoluciju SB UN 1244.
Svim ovim dokumentima, koja su u mnogo odredaba sadržavala ultimatum, ipak je garantovan suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije kao priznate pravne naslednice, slobodan i bezbedan povratak i oko 250.000 Srba i drugih ne-Albanaca proteranih iz svojih domova i sa svojih imanja, povratak dogovorenih kontingenata srpske vojske i policije na Kosovo i Metohiju, uključujući i na granične prelaze prema Albaniji, ekonomska obnova i mnogo drugog. Nije svakako bez značaja ni to što je Savet bezbednosti izričito pozdravio saglasnost SRJ na prisustvo UNMIK-a i KFOR-a.
U Srbiji je već 20 godina priznata demokratija. Nažalost, Zapad, koji je sva sredstva koristio da obori „autoritarnog“ Miloševića i koji je, konačno, u tome uspeo, srpskoj demokratskoj vlasti nije u miru priznao ni deo onoga što je Miloševiću priznao dok je njega i Srbiju i bukvalno zasipao raketama, kasetnim i grafitnim bombama i tonama projektila sa osiromašenim uranijumom. I ne samo to. Od demokratskih vlasti se neprekidno zahteva da se odreknu prava i interesa priznatih Miloševiću pravnim aktom najšire obaveznosti i najveće pravne snage u međunarodnom pravnom poretku.

REZOLUCIJA 1244 Pregovarački okvir EU je doživeo neuspeh. Srbija je za to najmanje odgovorna. Zato, ne treba razmišljati o daljem uzmicanju ili razgovarati o ukidanju rezolucije SB 1244, o nekakvom novom sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu, odnosno o priznavanju nasilnog otimanja Kosova i Metohije. Za Srbiju ne postoje uslovi niti protivčinidbe pod kojima bi prihvatila pregovore o neosnovanim i nelegitimnim zahtevima.
Razmišljanje o ukidanju, zameni ili reviziji rezolucije SB UN 1244 za Srbiju je bezizgledan, bezizlazan posao. I kada bi to bilo moguće, to bi bilo isključivo na štetu Srbije. Na stranu što takvi zahtevi pretpostavljaju odlučivanje o nečemu što je jednom već odlučeno (10. juna 1999). Ako je pitanje statusa za Prištinu i njene pokrovitelje završen posao, podrazumevajući da status za njih znači nezavisnost, onda Srbiji ne ostaje drugo nego da afirmiše svoj stav da je i za nju pitanje statusa rešeno Rezolucijom SB UN 1244 koja garantuje njen suverenitet i teritorijalni integritet, a za Pokrajinu široku autonomiju u okviru Srbije. Pregovori su mogući i potrebni o operacionalizaciji takvog statusa, a ne o statusu izvan odluke SB UN, ili nasuprot njoj. Imajući u vidu argumentovanu ocenu da NATO agresija 1999. nije bila nikakav „mali rat“ već tačka globalnog preokreta koja je delovala razarajuće na evropski i svetski poredak, vodeći računa da je to uzrokovalo duboku i ozbiljnu zabrinutost drugih globalnih sila, dobro razumevajući odraze sadašnjih globalnih trendova, bilo bi vrlo rizično i teško predvideti mogućnost promene, zamene a pogotovo ukidanja Rezolucije SB UN 1244.

SRPSKA INICIJATIVA Treba svakako više razmišljati o sopstvenim inicijativama, o platformi, neprekidnom i dugoročnom jačanju međunarodnog položaja, i posebno o jačanju pregovaračke pozicije Srbije. Bez kolebanja treba nastaviti dosad uspešne aktivnosti na povlačenju priznanja ilegalnog otcepljenja. I prostor za to sada je veći jer jednostrani potezi Prištine, kao što su takse na robu iz Srbije i BiH, odluka o formiranju tzv. vojske Kosova kršenjem Rezolucije SB UN, pretnje širenjem uzurpacije na „Trepču“ i Gazivode, mnogim dobronamernim vladama u svetu otvaraju oči o pravoj prirodi separatističke vlasti u Prištini. Inicijativu treba izgrađivati i vraćanjem zahtevu za puno i dosledno izvršavanje neizvršenih odredaba Rezolucije SB 1244, za slobodno i bezbedno vraćanje proteranih sa Kosova i Metohije, za vraćanje pregovaračkog procesa u okvire tog dokumenta i pod pokroviteljstvom SB UN. Srbija je legitimisana da to zahteva utoliko pre što je sve svoje pravne obaveze pravovremeno izvršila. Na zahteve da se taj dokumenat ukine, revidira ili zameni, odgovor je da je za Srbiju to trajno značajan dokumenat. Na istoj liniji treba da bude i insistiranje Srbije da se dosledno izvrši obaveza o osnivanju i izvršnim ovlašćenjima Zajednice srpskih opština, kao i na poništavanje odluka o formiranju tzv. vojske Kosova.
Kada će se sve to ostvariti, može privremeno biti nejasno. Ali sve te stvari se i ne rešavaju od danas do sutra. Neophodna je politička volja, posvećenost i vreme. Zato se, uporedo, treba odlučno suprotstaviti svakom pritisku za utvrđivanje rokova. Ni evropski, ni američki, ni bilo čiji izbori, ili izborne kampanje ne mogu biti prihvatljiv kriterijum za postavljanje rokova. Rokovi nisu u interesu Srbije jer se postavljaju isključivo za iznuđivanje novih odricanja srpskih prava i interesa, a zadovoljavanje geopolitičkih interesa vodećih sila Zapada. Takva brzina vodi gomilanju konfliktnog potencijala, a ne pravednom i održivom rešenju.
Evropa je 1999. godine učestvovala u agresiji protiv Evrope. Nestabilnost na Balkanu i duboka previranja u celoj Evropi potvrđuju takvu ocenu. Danas, 20 godina posle agresije u kojoj su osim nekoliko vodećih država, vlade svih drugih zemalja bile trabanti administracije SAD, pojedini evropski lideri izjavljuju da je došlo vreme da se Evropa okrene sebi. Ostaje nejasno da li je to moguće dok ostaju i dalje zarobljeni nastavljanjem projekta Klintona, Olbrajtove i Blera o nezavisnom Kosovu? Slično pitanje izazivaju i potezi sadašnjeg američkog predsednika Trampa koji, na jednoj strani, svakako nema razloga da nemoral i šurovanje Klintona s teroristima, kriminalcima i separatistima prihvata kao baštinu SAD, a na drugoj strani srpskom predsedniku šalje čestitku za Dan državnosti Srbije uz neshvatljivu poruku da treba da se odrekne dela te iste države kako bi, navodno, ekonomski i politički bila prosperitetna!

Piše: Živadin Jovanović za pecat.co.rs

Slične objave

TANjA VUKOMANOVIĆ: Razglednica iz Banje Luke

Z.K

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Panika u centrima političke moći!

M.

Ostavite komentar