Tramp protiv Dojče banke

Objavljeno: 12.5.2019.


Piše: Miroslav Stojanović




Tužba najčuvenijeg klijenta (predsednik SAD) protiv uzdrmanog nemačkog finansijskog džina i propala „svadba slonova“: Dugo pripremana, i napokon izostala, operacija spasavanja Dojče banke, zarad njene „šampionske“ promocije, u političkoj režiji, pripajanjem Komerc banke, nije okončala dramu nemačke finansijske ikone, čija sudbina je i dalje neizvesna

U seriji skandala i afera koje poslednjih godina prate, i potresaju, ikonu nemačkog bankarstva i (nekad) nesporni simbol nemačke ekonomske moći, Dojče banku, još jedna, najnovija, nevolja: banka se našla na „liniji vatre“ u bespoštednom američkom obračunu demokrata s predsednikom Donaldom Trampom.
Iako im je propalo sve što su dosada pokušavali i preduzimali, pa i najjači „adut“ s kojim su računali – da se dokažu (sumanute) spekulacije o ruskoj umešanosti u predsedničke izbore 2016. u Trampovu korist – njegovi (nemilosrdni) politički rivali ne odustaju i ne posustaju. Kako bi bilo šta „iščačkali“ u nameri da po svaku cenu spreče njegov ponovni pohod na Belu kuću (2020), posegli su za Dojče bankom: dva (kongresna) komiteta u kojima demokrate imaju većinu zahtevala su, sudski, od nemačke banke da ustupi (po bankarskim uzusima, po pravilu, tajni) „dosije“ njenog najglasovitijeg klijenta.

Šikaniranje predsednika
Da bi to sprečio, predsednik je presavio tabak i preko advokatskog tima, u ime troje dece i sedam firmi, tužio Dojče banku Federalnom sudu, tvrdeći da je čitav postupak, po njemu nelegitiman i nezakonit, pokrenut (samo) da bi se „predsednik šikanirao“ i „pretresao svaki aspekt njegovih ličnih finansija“, finansija njegove porodice i njegovih firmi, kako bi se „iščačkao bilo kakav materijal koji bi mogao biti upotrebljiv“ da se predsedniku „nanese politička šteta“.
Banka je pak saopštila da su je predstavnici komiteta pod vođstvom demokrata pozvali još u januaru i zahtevali da „pojasni poslovne veze s Donaldom Trampom“ a „Blumberg“ je informisao da je Dojče banka već počela „proces predaje dokumenata“ njujorškom državnom tužiocu. Reč je o dokumentima koji se odnose na kredite koje je banka odobravala Trampu i njegovim firmama. Obično dobro obavešteni „Njujork tajms“ tvrdi da mu je nemačka banka pozajmila više od dve i po milijarde dolara, pre nego što je postao predsednik, „uprkos brojnim signalima da je Tramp u problemima“.

Turbulentni odnosi
Poslovne veze i odnosi Dojče banke s Donaldom Trampom, iz vremena kad je on bio „samo“ milijarder uvek „žedan“ velikih para (Tramp je njen klijent od 1998), bile su „turbulentne“, u stalnim plimama i osekama. Nemačka banka ga je, i kad su druge, američke, odbijale da to učine, zasipala kreditima spasavajući, ponekad, od bankrota Trampovu (gigantsku) imperiju.
Međutim, suočavali su se, i sudarali, i na sudovima. Tramp je tužio banku za izazivanje finansijske krize (ne samo njegove imperije), tražeći, na račun obeštećenja, tri milijarde dolara. A banka je zahtevala da joj klijent, kad drukčije nije moglo, uz pomoć suda, vrati (pozamašne) pozajmice. Uspeli su da se 2010. nagode. Ostala je tajna na kojoj „stavci“.
Kad je jednom ipak došlo do „prekida na vezama“, i Tramp potražio drugu adresu, menadžeri Dojče banke su grozničavo pokušavali, i u tome uspeli, da vrate tako zvučnog klijenta. I uspeli su u tome, šireći ovoga puta mrežu na njegovu kćer Ivanku i zeta Kušnera.
Banka je, u nezajažljivoj (i megalomanskoj) ambiciji da postane šampion na globalnom tržištu, „napadala“ samo „srce“ svetske finansijske moći, bankarskih opsena, manipulacija i prevara, Volstrit, u pokušaju da se tu čvršće „ukotvi“, i otme od drugih banaka veće parče tržišta i klijentele.

Riskantna avantura
Tradicionalno konzervativna, i Dojče banka se upustila u riskantnu avanturu pravljenja (fiktivnog) novca ni iz čega (famozni „derivati“) i svaštarenje: trgovala je (virtuelno) zlatom i drugim metalima, nekretninama. Svim i svačim. U kontekstu tog „modernog“, hazarderskog, lihvarskog i problematičnog bankarskog poslovanja, i „moći nepostojećeg novca“, ugledni i kompetentni „Pečatov“ saradnik Momir Bulatović posvetio je posebno poglavlje o nemačkom finansijskom gigantu (Nevidljivi lanci, „Laguna“, 2018).
Bulatović je, između ostalog, konstatovao da „najveće čudo u bilansima ovog finansijskog monstruma“ (više od 100.000 zaposlenih u preko 70 država!) predstavlja podatak da je Dojče banka bila knjigovodstveno „vlasnik“ (zastrašujućih) četrdeset dva triliona dolara (toksičnih) finansijskih derivata: iznos 14 puta veći od BDP-a (ekonomski moćne) Nemačke, dva puta veći od BDP-a cele Evropske unije.

Strah od apokaliptičnog scenarija
Bezglavim ulaskom u opasnu avanturu nemački bankarski div se „oslobodio“ ambicije (i iluzije) da postane globalni bankarski šampion, ali i doveo u opasnost sopstveni opstanak, s katastrofalnim posledicama: urušavanje Dojče banke bilo bi apokaliptično ne samo za najsnažniju privredu Starog kontinenta (nemačku) nego i za globalni finansijski sistem.
Uticajni hamburški nedeljnik „Špigl“ je podsetio, povodom vesti da američki predsednik Donald Tramp tuži Dojče banku, da je (nekadašnji) nemački (neprikosnoveni) simbol finansijske moći samo u trgovini američkim državnim obveznicama gubio godišnje trista miliona dolara, a pre dve godine su je (nadležne) američke (sudske i finansijske) vlasti kaznile zbog manipulisanja kamatama globom „teškom“ dvadeset milijardi evra, od čega je, prema „Špiglu“, najveći deo otišao u američku državnu kasu.
Jedno vreme su se sustizale i zgušnjavale informacije o egzistencijalnoj opasnosti u koju bi Dojče banka mogla dospeti, najviše zbog mutnih poslova u koje se upustila, razarajućih toksičnih bilansa, poreskih utaja zbog kojih je kažnjavana u Americi (Ministarstvo pravosuđa SAD kaznilo je 2016. godine banku sa 14 milijardi, što je već značilo njen stečaj, a izbegnut je nagodbom da se ova suma prepolovi!), spekulacija da se bavila „pranjem novca“, do „dubioznih kredita Donaldu Trampu“ („Špigl“), što je sve uzrokovalo dramatičan pad poverenja u koncern koji je važio, i bio, simbol serioznosti i neupitne sigurnosti.

Politički pokušaj spasavanja
Urgentno su se, zbog toga, javno i u potaji, razigravale moguće operacije spasa: banka je odviše velika da bi se smela dopustiti njena propast. Vlada u Berlinu je, u kritičnoj situaciji, slala signale da to neće dopustiti, što je donekle smirivalo temperaturu na berzama, ali političare izlagalo velikom riziku. Oni bi, naime, u atmosferi drastično naraslog nepoverenja javnosti prema bankama – od averzije do nesputanog gneva – sami bili izloženi grdnim nevoljama: teret operacije spasavanja uzdrmane banke sručio bi se, naravno, na poreske obveznike, birače.
U opticaj je puštena, opet uz državnu „asistenciju“, ideja o „svadbi slonova“, spajanju dve najveće (privatne) nemačke banke, Dojče banke i Komerc banke. U vodećim menadžerskim timovima, a posebno među zaposlenima i sindikatima, nije bilo raspoloženja da se uđe u rizičan „brak“. Početnu ideju o tome lansirao je ministar privrede Peter Altmajer (čovek od posebnog kancelarkinog poverenja): u „nacionalnoj strategiji 2030“ konstatovano je da po svaku cenu treba ne samo sačuvati nego snažno ojačati Dojče banku.

Opsesija o (finansijskom) šampionu
U realizaciju te ideje srčano je krenuo ministar finansija Olaf Šolc, ofanzivom snažnog pritiska na rukovodstva dve banke. Taj pritisak se, otkrivaju mediji, realizovao preko državnog sekretara u ministarstvu finansija Jerga Kukisa, čoveka koji je u Goldman Saksu (frankfurtska centrala) vodio sektor trgovine vrednosnim hartijama.
Njih dvojica su, kažu, bili opsednuti idejom o nemačkoj, „šampionskoj“, „superbanci“, prenebregavajući sve rizike, i gotovo uprogramirane posledice, takvog poduhvata na koje su ukazivali pojedini nezavisni finansijski eksperti i mediji. Upozoravalo se na posve različite „poslovne filozofije“ dve banke i na činjenicu da bi se, umesto da (kreditno) brinu o klijentima, partneri godinama zabavljali sami sobom.
Kao ilustracija za ovu tezu, spominjan je sledeći slučaj: iako je Dojče banka preuzela još pre deset godina Post banku, ova još nije potpuno integrisana u njen sistem. To je sve doprinelo da sama, naglašeno obazriva, kancelarka Angela Merkel bude, sudeći po medijskim informacijama, iako se o tome nije oglašavala, takođe naglašeno uzdržana.

Strah od prodaje strancima
Uz snažan pritisak na rukovodstvo dve banke, iz ministarstva finansija širen je, navodno, strah od njihove (ras)prodaje strancima. Udeo kineskog kapitala i posebno (narastajućeg) kapitala iz Katara već je osetan u ovoj banci. Mediji su, međutim, upozoravali da niko od (velikih) rivala Dojče banke uopšte nije spreman da uđe u toliki rizik njenim preuzimanjem – najviše zbog straha šta bi sve moglo da ispliva iz tajnih i mračnih bankarskih jazbina s obzirom na toliku koncentraciju otrovnih derivata – a država bi uvek mogla da osujeti neželjeno preuzimanje Komerc banke budući da raspolaže najvećim pojedinačnim udelom (nešto više od petnaest procenata) u njoj.
Rukovodstvo dve banke nije, očigledno, imalo kud. Njihovi ekspertski timovi dobili su zadatak da uđu u (obazrive) razgovore radi sondaže eventualnog spajanja, o čemu je, navodno, trebalo da se raspravlja i na skupštinama akcionara zakazanim za kraj ovog meseca (23). A onda je stigla vest, upravo u vreme kad se čulo (ali nezavisno od toga) da Tramp pokušava tužbom da spreči „kooperaciju“ Dojče banke s tamošnjim sudskim vlastima i demokratama, da od iznuđene „svadbe slonova“ neće biti ništa.

Hod po mukama
Tome se najviše očigledno obradovao sadašnji šef Dojče banke, prvi Nemac na tom položaju posle nekoliko stranaca (poslednja dvojica bili su Englezi, jedan od njih indijskog porekla) Kristijan Zeving: bio je otvoreno protiv tog „braka“ smatrajući ga „nedostojnim“ za njegovu banku.
Najviše su se, bar zasad, tome ipak obradovali zaposleni: fuzija je predviđala otpisivanje (najmanje) trideset hiljada radnih mesta. Obradovani su i čelni ljudi Sodijaldemokratske partije: čudili su se, naime, upornosti njihovog čoveka, ministra finansija da istera problematičan poduhvat s (brutalnim) otpisivanjem tolikog broja zaposlenih, uoči važnih, za ovu stranku možda sudbonosnih izbora u tri pokrajine.
Drama Dojče banke nije, međutim, time okončana, iako su posle ovih vesti njene akcije nešto porasle, a Komerc banke pale. Nad sudbinom najveće, i najvažnije, nemačke banke nadvijaju se i dalje crni oblaci. Suočena je s oko osam hiljada odštetnih zahteva iz čitavog sveta, a spekulacije da ona u bilansima godinama prikriva (ogromne) gubitke čine svoje: vrednost akcija Dojče banke u poslednjih jedanaest godina pala je za devedeset odsto!
Uzdrmana nemačka banka drma i Nemačku, pa posledično, s obzirom na njenu poziciju (najjača ekonomija) u evropskoj familiji, i celu Evropsku uniju. Banka je svojevremeno osnovana (1870. u Berlinu) kako bi se nemačka privreda u izvoznim i uvoznim poslovima oslobodila prevelikog uticaja (i zavisnosti) engleskih i francuskih banaka. Sada je prepuštena, opet, zbog oslabljene najvažnije svoje banke, prevelikom, uticaju – američkih banaka…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *