Pedeset nijansi Zelenskog

Objavljeno: 12.5.2019.


Piše: Bojan Bilbija




Odlazeći ukrajinski predsednik može i dalje da očekuje podršku Zapada, jer ako bi isplivali dokazi korupcije Petra Porošenka, pokazalo bi se da su sve vreme podržavali i sponzorisali kriminalca

Krim je izgubljen, Donbasa nema, rat je beskonačan. U ovoj kratkoj rečenici sažet je učinak petogodišnje vladavine odlazećeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka. A izgovorio ju je Igor Kolomojski, kontroverzni oligarh iz Dnjepropetrovska, bivši gubernator ove oblasti na istoku Ukrajine. Nije, međutim, u njoj sadržano još mnogo toga negativnog što je obeležilo period od 2014. do 2019. godine, kao što je desetostruko povećanje cena komunalija i gasa za domaćinstva, krah industrijske proizvodnje i BDP-a i mnogo toga još. Ali reči kao što su rat, Krim i Donbas – najviše oslikavaju sunovrat nekada bratskih odnosa Rusije i Ukrajine, za šta (blago rečeno) mnogo veća odgovornost leži na zvaničnom Kijevu. Preciznije, na predsedniku Petru Porošenku. I nije slučajno što je Kolomojski gađao Porošenka baš u tu tačku, optužujući ga da je interese Ukrajine stavio u službu svojih ličnih, pre svega da bi mobilisao mase za podršku njegovoj politici. A ona, umesto obećanog privrednog razvoja, borbe protiv korupcije i „napretka na evropskom putu“, građanima je za pet godina mogla da ponudi jedino – beskonačni rat.

KOLOMOJSKI – POBEDNIK IZBORA To nije ono što Ukrajinci žele. Martovsko istraživanje pokazalo je da čak 98 odsto ispitanika ima pozitivno mišljenje o susedima Rusima. Ovaj podatak morao bi šokantno da deluje na Porošenka, njegovu ekipu i inostrane pokrovitelje, koji su potrošili pola decenije i milijarde dolara da „preume“ Ukrajince u pravcu mržnje prema bratskom narodu – svesni da je to jedina mogućnost da Kijev trajno ostane „s druge strane barikade“. Sa ovakvim raspoloženjem, pre ili kasnije, odnosi dve bratske države ponovo će se normalizovati. Raspoloženje Ukrajinaca prelilo se i u biračke kutije, pa je težak poraz Porošenka od novajlije Vladimira Zelenskog na predsedničkim izborima samo logična posledica propale politike. Analiza glasanja po regionima pokazuje da su za Porošenka većinski glasali jedino u nacionalističkoj Lavovskoj oblasti na zapadu zemlje – u svim drugim regionima on je izgubio. I kako se odmiče od zapada prema istoku, jaz je bio sve veći: ponegde i 90 prema 10 u korist Zelenskog. Ako novi predsednik namerava da nastavi Porošenkovim stopama, njegov kraj biće još bolniji.
A Porošenka čekaju dani koji mu neće biti laki. Nakon izgubljene pozicije šefa države nestaće i nedodirljivost, pa će uoči oktobarskih parlamentarnih izbora (ako ih Zelenski ne raspiše i ranije) imati težak zadatak da se održi na površini. Njegov je problem što će se pojaviti mnoštvo onih koji će želeti da ga dokusure. Jedan od takvih je i Igor Kolomojski, jedan od najmoćnijih Ukrajinaca, za koga se slobodno može reći da je glavni pobednik proteklih izbora. Ne samo zato što je Zelenski njegov čovek već i zbog same činjenice da je uspeo da zbaci Porošenka – koji mu je proteklih godina oduzeo i najveću ukrajinsku banku i naftnu kompaniju.
Veliko je pitanje da li ipak može da dođe do hapšenja i suda nad bivšim predsednikom, ali ukoliko protiv njega počne masovna i agresivna medijska kampanja – čeka ga u najmanju ruku politička penzija. Prvi korak u tom pravcu je još u martu, u finišu izborne kampanje, povukao upravo Kolomojski – prikazujući na svojoj uticajnoj televiziji „1+1“, emisiju pod nazivom: „Ukrajinska senzacija. 50 nijansi Porošenka“, gde je predsednika direktno optužio za korupciju, s velikim posledicama po njegov rejting. Međutim, teško je prikupiti dokaze protiv Porošenka, jer tragove nije ostavljao, a dokaze iz druge, treće ruke advokati mogu lako da obore na sudu.

POROŠENKOV ZALOG ZA BUDUĆU SLOBODU Postoje u istoriji Ukrajine razni primeri na ovu temu. Predsednik Viktor Janukovič, svrgnut u majdanskoj revoluciji 2014, suočio se s političkim optužbama koje nepristrasan sud ne bi uvažio. A nasledio je Viktora Juščenka, čije se ime medijski provlačilo po mnogim aferama i koji je, sa dva odsto glasova, ostao upamćen kao predsednik koji je, u borbi za drugi mandat, ostvario najgori rezultat u istoriji Evrope. Juščenko se tiho povukao i nije pokazivao političke ambicije, što mu je bila najmudrija odluka, imajući u vidu da ga Janukovičeva vlast nije proganjala, niti ga je iko pitao „gde su nestale milijarde“ i tome slično. Primer Julije Timošenko, koja je bila premijer u vreme kada je Juščenko bio predsednik, upravo je suprotan. Formirajući političku stranku i nastupajući kao najžešća opozicija Janukoviču – kandidovala se za sudski proces, pa je dve i po godine provela u zatvoru.
Porošenko može da očekuje podršku Zapada. Ako nisu mogli da spreče njegov pad, onda mogu da pritisnu Zelenskog i Kolomojskog da ne gaze previše bivšeg predsednika. Ako bi isplivali neoborivi dokazi njegove korupcije, pokazalo bi se da je Zapad podržavao i sponzorisao kriminalca. A to bi bilo pogubno ne samo za antiruski narativ, pola decenije brižljivo negovanog u Ukrajini, nego i za već poljuljani „ugled“ Zapada u ovoj zemlji. Sve to bi išlo u prilog najviše Rusiji. Zato će Zapad učiniti sve što može da bi se Porošenko provukao – uprkos tome što je Petar Aleksejevič ostao uporan u tome da se neće povući iz politike. Ako bude previše insistirao na tome, možda ni Zapad neće moći mu da pomogne. Za uspeh politike novih vladara Ukrajine biće potrebno pronaći „dobrog“ žrtvenog jarca, a Porošenko je idealan kandidat. Zato bi mogao dosta da nauči iz primera svog ideološkog sabrata Juščenka, ali jedan važan potez je i sam povukao: dve nedelje uoči drugog kruga izbora, kada je već bilo jasno da gubi vlast, kijevski sud je naprasno „progledao“ i poništio odluku o oduzimanju „Privat banke“ Kolomojskom. To je, moguće, bio Porošenkov zalog za buduću slobodu. I vrlo moguće po savetu pragmatičnih „zapadnih prijatelja“.
Kakvu politiku Ukrajine možemo očekivati prema Rusiji u narednom periodu? Koju „nijansu sive“ će odabrati Zelenski u odnosima s Moskvom? Od sticanja nezavisnosti 1991. bio je uočljiv trend razvoja odnosa – sa veoma pravilnim oscilacijama. Ako je prvi predsednik Leonid Kravčuk bio antiruski nastrojen i čvrst na pozicijama rasturanja Sovjetskog Saveza i pomeranja Ukrajine u pravcu Zapada, onda je njegov imenjak i naslednik Leonid Kučma vratio poremećeni balans u odnosima s Moskvom. Bio je to period privrednog rasta i jačanja rusko-ukrajinske saradnje. Kučma, međutim, nije želeo da Ukrajinu podmeće Zapadu u svojstvu antiruskog poligona, pa je prvi Majdan 2004. bio usmeren protiv njega. Zatim je došao Juščenko, sa još izrazitijim rusofobnim stavovima u odnosu na Kravčuka, ali je jedino uspeo da isprovocira ekonomsku blokadu od strane Kremlja, što je dovelo do pada životnog standarda građana i njegovog pada s vlasti.
Potom poluge vlasti preuzima Janukovič, koga su smatrali proruski orijentisanim, iako se on najviše trudio da vodi izbalansiranu politiku. Kao i u slučaju Kučme – za Zapad to nije bilo dovoljno. Drugi Majdan 2004. to je promenio i Ukrajina je stupila u gotovo otvoren ratni sukob s Rusijom. Moskva je podržavala i pomagala ustanike Donbasa da izdrže pod naletima ukrajinske vojske, i istovremeno vratila Krim pod svoj suverenitet – kako bi sprečila da poluostrvo preuzme NATO. To je bio momenat najgorih odnosa dve zemlje, a krivicu snosi Porošenko koji nije hteo, ili nije mogao, da se suprotstavi radikalnim zahtevima ukrajinskih nacionalista. Ako se posmatra kroz ovaj „trend klackalice“, onda u dolazećem političkom ciklusu treba očekivati poboljšanje ukrajinsko-ruskih odnosa.

DOBRE OKOLNOSTI ZA KREMLj Da li će Zelenski zaista krenuti tim putem, zavisiće i od toga koliko snažno bi se suprotstavile zapadne sile. Donald Tramp ne pokazuje preveliku zainteresovanost da i dalje troši resurse na propalu ukrajinsku priču, a na sadašnju vlast u Kijevu najveći uticaj imala je prethodna američka administracija. S druge strane, Evropa je trenutno oslabljena i sve više zabavljena o svom jadu, što otvara više prostora za delovanje Moskve na ovom području koje je vitalno značajno za opstanak i budućnost Rusije. Ne treba sumnjati da će Vladimir Putin to iskoristiti, a okolnosti za delovanje Kremlja su sada povoljnije.
Evropi bi bilo u interesu da se konflikt okonča i da s Moskvom donekle podeli uticaj i Ukrajini, što je varijanta koja Rusima odgovara mnogo više od aktuelnog sukoba i rata sankcijama. Ostaje pitanje kako na to gledaju Amerikanci, da li će kočiti normalizaciju odnosa Moskve i Kijeva, odnosno Brisela, odnosno da li će Putin imati dovoljno snage da preokrene situaciju. Ako je suditi po dosadašnjoj politici ruskog lidera, koji je spreman da ciljeve postiže „kineskom metodom“ niza malih koraka – a ne gromkim izjavama na tviteru, poput Trampa – onda je poboljšanje odnosa moguće. Ukrajinci bi pre svih trebalo to da zahtevaju od novih vlasti, jer bolji odnosi s Moskvom znače i bolji život Ukrajine. I cele Evrope.

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *