S-400 ideologija slobode

Objavljeno: 14.4.2019.


Piše: Matija Malešević




Kada pogledate na kartu Velike Evroazije i obeležite države koje su poslednjih nekoliko godina ugovorile nabavku ruskih protivvazdušnih sistema, dolazi se do nedvosmislenog zaključka da su težišta budućeg policentričnog sveta i S-400 u korelaciji, nerazdvojni jedno od drugog

U ovom trenutku ruski S-400 jedini je protivavionski i protivraketni sistem koji u potpunosti može da garantuje bezbednost vazdušnog prostora države u čijem posedu se nalazi. Američki sistem „Patriot“ ima dosta mana i po svojim karakteristikama (domet, maksimalna i minimalna visina, brzina, detekcija) zaostaje za ruskim analogom.

SOVJETSKO NASLEĐE Sistem S-400 je deo sovjetskog nasleđa i predstavlja najnapredniju verziju sistema S-300, prvi put razmeštenog 1979. godine u Sovjetskom Savezu. Budući da su za vreme Hladnog rata Amerikanci imali prednost u vazduhu, Rusi su velike resurse ulagali u sisteme protivvazdušne odbrane. Kao rezultat, dobili smo seriju S-300, koja je i posle skoro 40 godina, zahvaljujući periodičnim unapređenjima, i dalje bez konkurencije. Svedoci smo da plodovi strateškog planiranja Sovjetskog Saveza aktivno utiču na globalna dešavanja i u 21. veku, samo u malo drugačijoj formi. Za razliku od sovjetskog perioda, kada je Moskva svoje oružje ustupala isključivo ideološkim saveznicima, danas Rusija svoja najsavremenija vojnoodbrambena dostignuća deli sa svim narodima bez obzira na ideološke i kulturno-istorijske protivrečnosti.

SVRGAVANjE EVROATLANTSKE HEGEMONIJE Jačanje odbrambenih kapaciteta država širom sveta, uključujući i bliske susede i istorijske neprijatelje, na prvi pogled može se tumačiti kao suprotno strateško-bezbednosnim interesima Rusije, ali zapravo ovakva pozicija u potpunosti je u skladu s ruskom spoljnopolitičkom doktrinom. Glavna ideja koja stoji iza velikodušnog rasprostranjivanja S-400 jeste podrška državama širom sveta, pre svega onima u Evroaziji, „centralnom svetskom ostrvu“, u borbi za svrgavanje hegemonije evroatlantizma i njene vizije globalizma. Sovjetski Savez imao je slične namere, ali ideološka indoktrinacija nije mu dozvoljavala gipkost i pragmatičnost u odnosima s drugim državama, pa je krajnji cilj ostao nedostižan.
Strateška prednost savremene Rusije u odnosu na Sovjetski Savez jeste ta što Rusija ne pokušava nikome da izveze „slobodu“ već samo da pomogne u borbi za slobodu. To jest pojam slobode tumači se ne s ideološke tačke gledišta komunizma ili demokratije već na osnovama kulturno-istorijske tradicije različitih naroda. Zahvaljujući, pre svega, Rusiji, svaki narod još uvek ima mogućnost izbora: krenuti linijom manjeg otpora i utopiti se u kapitalističku paradigmu demokratsko-liberalnog svetskog poretka sa Sjedinjenim Državama na čelu, ili okrenuti se izgradnji samobitne kulturne matrice na osnovama sopstvene civilizacije. Na taj način Rusija i njena koncepcija imaju kapaciteta da privuku mnogo širu lepezu saveznika, a samim tim i veći izgled na uspeh nego što je imao Sovjetski Savez i njegova ideologija komunizma.
Najveća pretnja međunarodnom miru i stabilnosti, po mišljenju ruskih stratega, jeste stremljenje zapadnih država da sačuvaju svoju dominantnu ulogu, primoravajući međunarodnu zajednicu da sledi isključivo njihovu tačku gledišta. Oni imaju za cilj da spreče pojavu alternativnih centara moći. Drugim rečima, očekuje se da će glavni uzrok međunarodnih sukoba u 21. veku biti pokušaj osamostaljivanja velikih država od Zapada, koji na svaki način želi da spreči nastanak policentričnosti. U trenucima kada dolazi do formiranja saveza protiv svetske dominacije, ruski stratezi isključuju mogućnost da se u bliskoj budućnosti S-400 iskoristi protiv Rusije.

IZGRADNjA ISTINSKE POLICENTRIČNOSTI Kada i ako do eventualnog sukoba između Rusije i države kupca S-400 dođe, biće to samo nakon disperzije zapadne globalne moći, u trenucima istinske policentričnosti. Kada nastupi taj period, tehnologija na kojoj se zasniva S-400 biće zastarela. Uspešna strategija uvek se planira na dugi rok, ne manji od 25 godina. U nekim novim geopolitičkim okolnostima sadašnji „liberalni princip“, po kome Rusija prodaje svoje naoružanje, biće zamenjen nekim drugim, u skladu s promenjenom spoljnopolitičkom doktrinom, na isti način kao što je „komunistički princip“ prodaje iz vremena Sovjetskog Saveza zamenjen sadašnjim.
Do tada bitno je napomenuti da na ovoj istorijskoj etapi prepreke za nabavku ruske vojne tehnologije praktično ne postoje, i da svaka zemlja sa minimalnim ekonomskim i političkim kapacitetom može sebi da priušti sigurnu zaštitu od eventualne vojne intervencije i pretnji iz vazduha. Dovoljno je platiti određenu sumu novca ili, u slučaju Turske, uzeti kredit od Rusije, i tehnološka superiornost zapadnih sila u potpunosti je anulirana. Istovremeno, politička inferiornost i zavisnost pred licem hegemona lagano iščezava. Viševekovna istorijska neprijateljstva i antagonizmi između Rusije i Turske ili Rusije i Kine ne igraju nikakvu ulogu prilikom zaključivanja ugovora o nabavci S-400. Za Ruse je samo bitna spremnost da se na putu izgradnje sopstvenog suvereniteta istraje do kraja.
Ovo je tek jedan od vidova podrške u izgradnji istinskog demokratskog i policentričnog svetskog poretka. Rusija je na tom putu primorana da se u najvećoj meri oslanja na takozvanu „tvrdu moć“, imajući u vidu da su propagandno-ideološke mašinerije Zapada još uvek bez konkurencije i da se sve finansijsko-ekonomske poluge nalaze u rukama zapadnih lidera. U takvim okolnostima ruski S-400 ima centralnu ulogu: vojno, kao pouzdan sistem odvraćanja, politički, kao simbol nezavisnosti, globalno, kao glavna prepreka zapadnom intervencionizmu.
Kada pogledate na kartu Velike Evroazije i obeležite države koje su poslednjih godina ugovorile nabavku ruskih protivvazdušnih sistema, dolazi se do nedvosmislenog zaključka da su težišta budućeg policentričnog sveta i S-400 u korelaciji, nerazdvojni jedno od drugog. Kina, Indija, Iran i Turska imaju zaključen ugovor. Neke od njih već poseduju protivvazdušni sistem, a neke su pod velikim pritiscima zapadnih partnera.

TURSKI PRIMER Zadržaćemo se na Turskoj, čiji je primer kupovine S-400 vrlo reprezentativan.
Turska prolazi kroz vrlo dinamičan period. Početkom dvehiljaditih doživljava ekonomski bum, ulazi u prvih 20 najjačih ekonomija sveta, a demografski nastavlja s pozitivnim trendom. Pored toga ona je jedna od najjačih NATO članica i stožer tog pakta na Bliskom istoku. Na prvi pogled, reklo bi se da se Turska razvija u dobrom pravcu i da su odnosi sa Zapadom na zavidnom nivou. Međutim, 2017. godine, da li zbog prevelike ambicije ili nasušne potrebe, Ankara se odlučuje da potpiše ugovor s Moskvom o nabavci sistema S-400. Posle toga se u Sjedinjenim Državama pale crvene lampice. Slede ogromni pritisci na tursko rukovodstvo, između ostalog, Pentagon izdaje zvanični dokument u kome se taksativno navode mogući potezi Vašingtona prema Ankari ukoliko dođe do isporuke: 1. uvođenje sankcija Turskoj po članu 231 zakona CAATS; 2. obustava ugovorene isporuke aviona F-35; 3. ograničenje izvoza novih tehnologija u Tursku 4. prekid vojne saradnje i teškoće u okvirima NATO-a.
Zbog ovakvih žestokih i neuobičajenih pritisaka na vlast, turska javnost je poslednjih nekoliko meseci preokupirana ključnim pitanjem: da li će turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, ipak, do kraja oktobra, kako je predviđeno ugovorom, doći u posed sistema S-400?
Uprkos brojnim izjavama turskih zvaničnika o tome kako je Turska deo Zapada i kako se u njoj neguju zapadna kultura i vrednosti, političke debate o nabavci S-400 odvijaju se u kontekstu otvorene antizapadne propagande unutar turskog javnog mnjenja. Ove tendencije su posebno došle do izražaja i medijski su intenzivirane nakon pokušaja državnog udara 2016. godine. Danas većina turskih građana percipira Zapad kao neprijatelja i ispoljava veliko nepoverenja prema njegovim liderima.

RAZLAZ ILI BLEF? Turska izlazi iz okvira onoga što bismo mogli da nazovemo bliskim odnosima i savezništvom sa evroatlantskim parterima ne samo u javnom diskursu i izjavama Erdogana već i faktički, na terenu – od Astanskog procesa u kome Turska zajedno s Moskvom i Teheranom pokušava da reguliše situaciju u Siriji, često i na račun interesa SAD i njenih saveznika, do projekta izgradnje „Turskog toka“ koji je u suprotnosti sa evroatlanskom strategijom o energetskoj nezavisnosti Evrope od Rusije.
Ali nabavka S-400 može da bude i blef Ankare, to jest pokušaj da se od Amerikanaca dobiju što veći ustupci: povoljniji uslovi za kupovinu američkog sistema „Patriot“, bolji status unutar NATO-a, garancije bezbednosti za predsednika, članove njegove porodice, kao i bliske saradnike.
S druge strane, eventualna isporuka S-400 Turskoj išla bi u prilog tezi da je Turska definitivno napustila kurs ka strateškom zbližavanju sa Evropom i Sjedinjenim Državama. Drugim rečima, u slučaju isporuke sistema S-400, Turska bi u velikoj meri uspela da se oslobodi evroatlantskih stega i napravi ogroman iskorak u pravcu osamostaljivanja. Zajedno s Kinom i Rusijom preuzela bi važnu ulogu u izgradnji policentričnog svetskog poretka.
Na pitanje da li Turska ima u ovom trenutku dovoljno kapaciteta da okrene leđa Zapadu, odgovor je – ne. Na pitanje da li je vladajućoj eliti neophodan sistem S-400, kako bi u trenucima velike nestabilnosti i ključnih promena na Bliskom istoku maksimalno ojačala pregovaračku poziciju, a Turska se predstavila kao lider muslimanskog sveta, odgovor je – da. Koje od ova dva će prevagnuti i dalje je pod znakom pitanja. Erdogan je već izjavio da je dogovor s Rusima „gotov posao“, ali iskustvo kaže da njegove reči ne treba uzimati zdravo za gotovo. Tim pre što izjave turskih zvaničnika i dalje ne zatvaraju u potpunosti vrata Amerikancima i spremni su da saslušaju svaki predlog.

POZICIJA VAŠINGTONA Tako dolazimo do zaključka da nabavka S-400 u ovoj fazi pregovora najviše zavisi od pozicije Sjedinjenih Država, i volje Vašingtona da kompenzuje eventualni raskid ugovora Turske i Rusije.
O važnosti Turske za SAD govori i izjava bivšeg američkog ambasadora u ovoj zemlji: „Iznenadni gubitak Turske za Zapad bi predstavljao čin samopovređivanja. Turska nije samo njen predsednik Erdogan već regionalni i ekonomski gigant, koji se nalazi između Evrope i Bliskog istoka, između Bliskog istoka i Rusije i služi kao tampon-zona.“
Tome treba dodati i važnost očuvanja pozitivnog imidža najveće vojne organizacije na svetu, jer eventualne krupne nesuglasice unutar alijanse sa sobom bi mogle da povuku lančanu reakciju. Takođe, ne sme se izgubiti iz vida ni ključna uloga Turske u sprečavanju nove migracione krize u Evropi.
S druge strane, u očima zapadnih partnera Erdogan je davno prešao prag tolerancije. Vašingtonu i Briselu su preko glave samostalni istupi Erdogana u Siriji, koketiranje s Rusijom i flagrantno kršenje ljudskih prava i sloboda u Turskoj, pa je verovatnije da će Vašington više koristiti pretnje negoli povlašćen tretman prilikom pregovora s Ankarom.

ERDOGANOVA PROCENA U takvom slučaju Erdogan će morati dobro da proceni rizike. Kao državnik velikog kalibra u svojim procenama pregovaračku poziciju svoje države on neće posmatrati samo iz perspektive bilateralnih odnosa sa Sjedinjenim Državama već iz perspektive globalne ravnoteže snaga. U tom slučaju pozicija Turske mnogo je bolja nego što izgleda na papiru. SAD uveliko koriste mehanizme ekonomskih sankcija na tri fronta: Kina, Rusija i Iran, a svrstavanje Turske u taj klub bio bi isuviše veliki zalogaj, i za Vašington i za kolektivni Zapad. Upravo na tu kartu igra Erdogan, ubeđen da bi Turska i pored nabavke S-400 i dalje deklarativno i formalno ostala deo Zapada i NATO-a, a da se odmazda u vidu ekonomskih sankcija neće ispoljiti u punom kapacitetu.
U takvom scenariju Turska ima mnogo više koristi nego štete. Ona bi nastavila s virtuoznim balansiranjem i postala bi prva NATO članica sa najsavremenijim ruskim odbrambenim sistemom (ne računajući zastarelu varijantu S-300 u posedu Grčke). Ovo balansiranje ima jasan pravac kretanja: Turska napušta orbitu zapadnog uticaja i širom otvara vrata narodima Istoka.
S približavanjem datuma isporuke pritisci i pretnje postajaće sve snažniji, ali na kraju one ipak neće moći u potpunosti da se realizuju zato što je Turska, čak i s neposlušnim predsednikom, važan partner Zapada. Erdogan je svestan geopolitičkog značaja Turske i vrlo teško će pristati da se odrekne sistema S-400. Na kraju krajeva, Rusija je važan partner za Tursku i odustajanje od S-400 ostavilo bi ogromne posledice na međusobno poverenje u koje je mnogo uloženo nakon obaranja ruskog aviona. Zasad se u Rusiji ne razmatra eventualna mogućnost raskida ugovora, a iz ruske Federalne službe za vojnu saradnju uveravaju da se isporuka očekuje u predviđenim rokovima i da je u pitanju „samo biznis“…

Piše: Matija Malešević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *