KO ĆE TRAMPU NA MEGDAN?

Objavljeno: 10.2.2019.


Piše: Marko Tanasković




PREGRUPISAVANjE PRED PREDSTOJEĆE IZBORE
Ako bi Tramp 2020. obezbedio reizbor, što je pošlo za rukom trojici njegovih prethodnika (Klinton, Buš Mlađi i Obama), smatra se da bi kroz izbor sudija Vrhovnog suda i sprovođenjem drugih dugoročnih i dubinskih političkih mera nepovratno izmenio pejzaž američke politike u pravcu tvrdog ideološkog konzervativizma. Otud tolika panična histerija u liberalnim i progresivističkim krugovima da se Trampu jednostavno mora stati na put.

Neobični i neočekivani uspon Donalda Trampa do Bele kuće, kao i način na koji je, uz veliku pomoć svog stratega i „sive eminencije“ Stiva Benona, vodio svoju pobedničku kampanju, potpuno su promenili ustaljena pravila političke igre u Americi, pravila koja su prethodno bila na snazi decenijama, pa čak i vekovima. „Uragan Tramp“, kako ga je krstio poznati američki novinar Met Taibi, oduvao je sve uvrežene predstave i ideje o tome kako jedan američki predsednik treba da izgleda i da se ponaša. Nestao je lažni ideal uglađenog i uzdržanog državnika besprekorne prošlosti, samozvanog lidera tzv. „slobodnog sveta“ i proverenog člana globalističkog establišmenta, koji vešto balansira i miri naizgled nepomirljive razlike između konzervativnih i liberalnih stavova i koji svojim autoritetom premošćuje očigledni jaz između zakulisnih korporativnih interesa i javno proklamovanih ideala o američkoj demokratiji, poštovanju zakona i jednakoj šansi u „traganju za srećom“, koji su Ustavom zajamčeni svim građanima SAD. Zajedno s tim lažnim idealom nestala je i ideja političkog centra u Americi. A kada nema jasno definisanog i izraženog centra, oko koga se okuplja ona famozna Niksonova „tiha većina“, onda obično na površinu izbijaju politički i ideološki ekstremi.
Uvek bez dlake na jeziku, živopisne prošlosti i sklon ekscesima i politički nekorektnim izjavama, ali sa ogromnim samopouzdanjem i nepogrešivim instinktom da prepozna i iskoristi tuđu slabost, Tramp je nesporno konfliktna ličnost koja je izazvala nezapamćenu polarizaciju u američkom političkom životu. Samim njegovim izborom, ali i potonjim delovanjem na mestu predsednika došlo je do objektivno velikog skretanja udesno što se tiče zvanične državne politike. Trampovi stavovi o imigraciji, oporezivanju, zdravstvenoj zaštiti, kontroli ličnog naoružanja, identitetskoj politici i očuvanju životne sredine toliko su neprihvatljivi osobama sa leve strane političkog spektra da mnogi iz tog tabora naredne izbore za predsednika doživljavaju kao biti ili ne biti. S druge strane, ruralna, religiozna i tradicionalna Amerika, ona „korpa bednika“, kako ih je pogrdno nazvala Hilari Klinton, a koja je dugo pasivno tavorila na marginama svih političkih zbivanja, u Trampovoj pobedi videla je šansu da se konačno čuje i njen glas. Nije stoga nimalo iznenađujuće što su se ti slojevi mobilisali oko svog predsednika i što predstojeće izbore takođe doživljavaju kao sudbinske.

Poslednji predsednik koji nije reizabran bio je Džordž Buš Stariji, i to ne zbog načina na koji je vodio rat u Iraku već zato što se tokom jednog banketa ispovraćao u krilo japanskog premijera što je pokrenulo šaljive priče o njegovim godinama i zdravlju. Kao mlada nacija zaljubljena u mit o sopstvenoj vitalnosti, Amerikanci iznad svega neguju kult fizičkog zdravlja i krepkosti, pa nisu spremni da tolerišu ispoljavanje bilo kakve slabosti na tom planu. Iz sličnih razloga mnogi smatraju da Hilari Klinton nije izabrana jer je tokom kampanje počela prečesto da kolabira u javnosti.
Kako Tramp, uprkos ozbiljnim godinama (72), zasad ne pokazuje znake bolesti i fizičke nemoći, ostaje nada među američkim liberalima da će Demokratska stranka izbaciti dovoljno harizmatičnog protivkandidata koji bi mogao da ga ugrozi. U tom smislu, demokrate su osokoljene dobrim rezultatima na poslednjim izborima za Predstavnički dom Kongresa (osvojeno 40 mesta više nego pre dve godine), kao i rekordno niskim rejtinzima podrške koju Tramp trenutno uživa. Blokada državne administracije i različite istrage koje se trenutno vode protiv ljudi bliskih predsedniku (o kojima smo pisali u prošlom broju) dodatno im ulivaju nadu da će podrška Trampu i dalje opadati. Objektivan problem za demokrate, međutim, predstavlja činjenica da se u ove dve i po godine nije profilisao nijedan dovoljno jak i prepoznatljiv kandidat, a da vreme za to ubrzano ističe. Politički rokovnik nalaže da prve debate u okviru Demokratske stranke mogu da se očekuju tokom leta, dok bi zvanična lista kandidata trebalo da bude zaključena na jesen. U februaru naredne godine kreću prva stranačka glasanja po državama, a kandidat za predsednika obično se proglašava na konvenciji stranke u julu. U septembru 2020. trebalo bi da počnu debate kandidata i Demokratske i Republikanske strane, dok su izbori zakazani za 3. novembar 2020. godine.
Dakle, u narednih godinu i po dana trebalo bi da se iskristališe ko je demokrata s najboljim šansama da spreči Donalda Trampa da svoj boravak u Beloj kući produži na još četiri godine. Među zasad pominjanim pretendentima na nominaciju izdvojilo se nekoliko ličnosti koje se između sebe dosta razlikuju po ideološkim pozicijama, karijeri, godinama, obrazovanju i imovinskim kartama, ali kojima je zajedničko to da gotovo svi imaju poneku ozbiljnu manu ili mrlju iz prošlosti koju bi Tramp mogao da eksploatiše u potencijalnom sučeljavanju.


Kamala Haris – Borac protiv patrijarhata
Senatorka iz Kalifornije Kamala Haris (54 godine), koja je svoju kandidaturu objavila tokom tok-šoua kod lezbejske komičarke Elen Dedženeris. Prethodno je, baš kao i Obama svojevremeno, objavila autobiogrfasku knjigu o svojoj službi američkom narodu. Kamala je veći deo karijere provela u kalifornijskom pravosuđu gde je probijala led političkog i pravosudnog patrijarhata. Postala je prvi okružni tužilac ženskog pola u San Francisku, a nakon toga i prva žena javni tužilac za čitavu saveznu državu Kalifornije. Izabrana je za Senat 2016. gde je služila u odboru za pravosuđe i gde je privukla pažnju najšire javnosti kada je žestoko isleđivala Trampovog kandidata za sudiju Vrhovnog sud Breta Kavanoa zbog optužbi za seksualno zlostavljanje žena u mladosti. Kamala je idealan kandidat identitetskog poimanja politike, jer, pored feminističke agende, igra i na kartu činjenice da je multikulturno dete imigranata, s obzirom na to da joj je otac sa Jamajke a majka iz Indije. Potencijalna mrlja mogle bi da joj budu optužbe da je karijeru izgradila na vanbračnoj ljubavnoj aferi sa bivšim gradonačelnikom San Franciska Vilijamom Braunom koji je trideset godina stariji od nje i koji je u vreme njihove veze bio oženjen.

Džozef Bajden – Neposredni korporativac
Dok Kamala Haris nije objavila svoju kandidaturu, mediji su za najozbiljnijeg kandidata demokrata smatrali bivšeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena. Bajden je 2016. odustao od kandidovanja zbog smrti sina Boa od posledica tumora na mozgu, ali je u nekoliko navrata izrazio nameru da se kandiduje 2020. zbog želje da se bori za ideale koji su pokretali njegovog pokojnog sina. Bajden, bivši senator iz Delavera, nesporno ima veliko iskustvo i dobre veze u svim finansijskim i korporativnim centrima moći, kao i neposredan i prostosrdačan stil ophođenja kojim može pridobiti partijski neopredeljene glasače, kao i umerene republikance koji se ne slažu s Trampovim kontroverznim odlukama. Bajden je već nekoliko puta ulazio u verbalne sukobe s Trampom u medijima i preko tvitera, gde je pokazao da mu nije ispod časti da se upusti u „uličnu tuču“ rečima. Potencijalni problem za njega su godine, jer je sa 76 godina čak četiri godine stariji od Trampa, pa u tom smislu teško može da se predstavi američkom narodu kao „sveža krv“ i generacijska promena.

Beto O’Rurk – Sveža krv
Ako govorimo o svežoj krvi i generacijskoj promeni, tu se onda najpre misli na Beta O’Rurka. Za ovog 46-godišnjeg bivšeg pank gitaristu se priča da ima markantnu pojavu Kenedija i oratorske sposobnosti Baraka Obame. Beto O’Rurk je privukao pažnju američke javnosti kada je vodio veliku borbu sa republikancem Tedom Kruzom za mesto koje u senatu pripada Teksasu. Iako je Teksas poznat kao jedno od najtvrđih uporišta republikanaca, O’Rurk je uspeo da ostvari iznenađujuće dobar rezultat premda je na kraju izgubio, što je pokazalo da ima harizmu koja prevazilazi partijske linije. Takođe, on ima veliku podršku javnih ličnosti iz sveta šou-biznisa i blagoslov Obame koji je u više navrata izjavio da ga Beto podseća na njega tokom njegove prve kampanje. Ipak, bez obzira na pozitivne strane njegove kampanje u Teksasu, on je ipak u visoku politiku ušao obeležen kao gubitnik, a Tramp je izjavio kako bi bio oduševljen da se Beto kandiduje za predsednika ispred demokrata jer „obožava da briše patos gubitnicima“.

Majkl Blumberg – Prebogati Njujorčanin
Za razliku od O’Rurka, milijarder i filantrop Majkl Blumberg nikako ne može biti okarakterisan kao gubitnik. Radi se ipak o čoveku koji se izborio za tri uzastopna mandata gradonačelnika svetske metropole Njujorka. Pored toga, njegovo lično bogatstvo, koje je stekao trgujući na berzi, procenjuje se otprilike na 50 milijardi dolara, što je skoro 16 puta više nego što ima Donald Tramp i što ga čini osmim najbogatijim Amerikancem. Smatra se da je dobro obavljao posao gradonačelnika Njujorka u vrlo osetljivom periodu nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Pored godina (kao i Bajden ima 76), mnogi mu zameraju i to što je tri puta menjao političku partiju, prelazeći put od demokrate preko nezavisnog kandidata do republikanca, da bi se tek nedavno vratio u demokratsko jato. Po tome takođe, osim po velikom bogatstvu, podseća pomalo na Trampa jer je i Tramp nekoliko puta menjao partijsku afilijaciju.

Berni Sanders – Socijalizam u krvi
Ne treba zaboraviti ni vremešnog socijalistu Bernija Sandersa koji bi, da nije bilo mahinacija iz krugova odanih porodici Klinton, verovatno osvojio predsedničku nominaciju pre dve i po godine. Da li bi on bio uspešniji protiv Trampa od Hilari teško je reći, ali je svakako činjenica da Sanders nema tako problematičnu moralnu hipoteku korupcije i služenja vojnofinansijskom lobiju kao što je slučaj s Klintonovima. Njegova pomalo populistička kampanja za prošle izbore ciljala je, baš kao i Trampova, razočarane pripadnike radničke klase koji su ostali bez fabrika i poslova, dok su se špekulanti i političari bogatili na njihovoj muci. Sanders se i dalje zalaže za besplatno zdravstvo i školstvo, i dalje se protivi ogromnom bogaćenju na Volstritu, kao i vojnim intervencijama u inostranstvu. Treba ipak podsetiti da je veliki paficista Berni svojevremeno bio jedan od najzagriženijih zagovornika američke vojne intervencije na Kosovu i bombardovanja SR Jugoslavije. Njemu su najveća prepreka godine (77), ali i prilična radikalnost njegovih levičarskih stavova koji odbijaju umerenije birače.

Elizabet Voren – Lažna Indijanka
Kad smo kod radikalnih stavova, tu se najviše ističe Elizabet Voren, 69-godišnja senatorka iz Masačusetsa. Ona nastupa kao nezvanični glasnogovornik progresivnog krila Demokratske stranke, a njeni stavovi o pitanjima imigracije, rodne ravnopravnosti, gej prava i borbe protiv klimatskih promena spadaju među najliberalnije među demokratama. Ona je ipak, pre svega, poznata po tome što se u etničkom smislu predstavlja kao pripadnica indijanskog Čiroki plemena (iako izgleda kao prosečna sredovečna žena bele puti), pa se čak i u svrhu dokazivanja svog porekla podvrgla DNK testiranju, što je izazvalo podsmeh kada su objavljeni podaci koji pokazuju minimalan procenat domorodačkih gena. Po obrazovanju je pravnica, a u politiku je ušla preko rada na zakonodavstvu o finansijskoj zaštiti potrošača.

Kori Buker – Marioneta Vol Strita
Za razliku od Vorenove, koja nikako ne može biti bliska republikancima, senator Kori Buker (49) jedan je od demokrata koji ima najveći potencijal da pokupi glasove neopredeljenih i kolebljivih glasača iz suparničkog tabora. To je najpre rezultat njegovog imidža „heroja među političarima“ i čoveka od akcije. Pre nego što je ušao u Senat 2013, Buker je odslužio dva mandata kao gradonačelnik Njuarka u Nju Džersiju, gde je jednom prilikom pojurio naoružanog pljačkaša ispred gradske skupštine, dok je drugi put spasao ženu iz požara. Kao ponosni Afroamerikanac i deklarisani liberal, Buker uživa veliku podršku manjinskih i identitetskih grupa i lobija, a važi i za demokratskog senatora koji je u kampanjama dobijao najviše donacija od banaka, investicionih fondova i brokerskih firmi s Volstrita, što ga potencijalno čini ranjivim na optužbe da je medijski napumpana marioneta krupnog kapitala.

Piše: Marko Tanasković za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *