Ko je likvidirao crvenu Rozu

Objavljeno: 9.2.2019.


Piše: Miroslav Stojanović




Roza Luksemburg

Poruke ikone radničkog (komunističkog) pokreta Roze Luksemburg koje ne gube snagu i aktuelnost ni sto godina posle njene smrti: Nema demokratije bez socijalizma (socijalna pravda, solidarnost) ni socijalizma bez demokratije, nema slobode, i slobode mišljenja, ako to nije sloboda (i) za one koji misle drukčije od nas.
Ikona (ne samo) nekadašnjeg radničkog (komunističkog) pokreta Roza Luksemburg (1871–1919) ponovo je, po ko zna koji put, među Nemcima. I sada, a povodom stote godišnjice njenog (brutalnog i sadističkog) pogubljenja (15. januar 1919), grunula je u javnost intrigantna, dodajući starim kontroverzama i mistifikacijama, a bilo ih je zaista mnogo, nova pitanja.
U prvi plan izbilo je pitanje da li su iza ubistva Roze Luksemburg, u revolucionarnom i haotičnom kovitlacu koji je zahvatio Berlin, i poraženu Nemačku, neposredno po okončanju Prvog svetskog rata, politički stajali njeni nekadašnji partijski (socijaldemokratski) drugovi. Konkretno jedan od najistaknutijih socijaldemokratskih prvaka u tom smutnom vremenu Gustav Noske, potom aktivni, i hrabri, učesnik u pokretu otpora protiv nacizma.
Tu politički zapaljivu, i za najstariju, nekad veoma uticajnu nemačku stranku, u ovom času članicu vladajuće (velike) koalicije u Berlinu, Socijaldemokratsku partiju (SPD), optužujuću priču ubacili su (iznova) u javnu orbitu levičarski intelektualci i jedan od najistrajnijih istraživača „ličnosti i dela“ Roze Luksemburg Klaus Gitinger.

OPTUŽBE I ODBRANE Liderka „optužene“ SPD Andrea Nales reagovala je promptno i energično: SPD odbija svaku, uključujući i onu političku, odgovornost za pogubljenje „crvene Roze“, naglašavajući kako ne postoje uverljivi dokazi da je u tome, na bilo koji način, učestvovao (već spomenuti) Noske. Mediji su („Špigl“), međutim, podsetili kako je Nalesova u jednom govoru u Berlinu (novembar minule godine) ostavljala mogućnost da je Gustav Noske, najverovatnije, u to „umešao prste“.
Ubistvo dvoje marksističkih i antiratnih aktivista (Roze Luksemburg i Karla Libknehta) godinama je, inače, zataškavano. Ili su, takođe godinama, i do današnjih dana, davani posve različiti odgovori na pitanje ko je za taj monstruozni čin politički odgovoran. Posebno kad se, u tom kontekstu, kao i sada, spominjala Socijaldemokratska partija. Uredništvo njenog glasila „Forverc“ objavilo je upravo u januaru, na fejsbuku i tviteru, da je to bila (fatalna) posledica Spartakističkog ustanka, a da je SPD, uz pomoć vojske, „samo branila demokratiju“.
Novinarka (levičarskog) „Tagescajtunga“ Malene Girgen konstatovala je, tim povodom, da to „jednostavno nije tačno“. Januarska revolucija 1919. nije bila samo delo „spartakista“, pri čemu ostaje potpuno nejasna uloga, u svemu tome, vlade, pravosuđa, štampe. Lišeni konteksta, ovi događaji deluju „udaljeno i izolovano od nas kao da su se odigrali u nekom sasvim drukčijem vremenu“.

SUKOB NA LEVICI Valja podsetiti, da bi se shvatila „eksplozivnost“ ove (sporne) činjenice u odnosima između stranaka nemačke levice, na praizvor koji je dve struje u Socijaldemokratskoj partiji učinio nepomirljivim, a čiji refleksi i posledice traju i varniče do današnjih dana: ulazak u Prvi svetski rat. Iz dotad jedinstvene stranke levice, SPD, izdvojio se deo njenih veoma uglednih i angažovanih prvaka. Oni su se oštro usprotivili stranačkoj većini koja je, aminujući famozne „ratne kredite“, uvela zemlju u rat i potonju katastrofu.
Među tim „jereticima“ našli su se, i ispaštali (proganjani i zatvarani) zbog toga Roza Luksemburg, Karl Libkneht i Vilhelm Pik. Spominjem samo ovu trojku zbog činjenice da je reč o „jereticima“ koji su, proterani iz SPD, osnovali Komunističku partiju Nemačke, čime je otpočeo još neugasli „sukob na levici“. Taj sukob plamsa i danas između „crvenih“ (socijaldemokrata) i još „crvenijih“ (Levice), prevashodno, i izvorno, modifikovanih naslednika istočnonemačkih komunista, koji su tragičnu (proletersku) heroinu Rozu Luksemburg uzeli kao svoj zaštitni znak.
U taj sukob „ugrađeno“ je, uz činjenicu da je reč o partijama levice, mnogo ideoloških i programskih razlika, predrasuda, podozrenja, surevnjivosti (rukovodstava, posebno) i animoziteta. Sve to je isključivalo i pomisao na koaliciono savezništvo na federalnom nivou – a matematički gledano, dve „crvene“ stranke bivale su u prilici da uz asistenciju Zelenih (koji se, takođe, smatraju levicom), i u eri (neprikosnovene) Angele Merkel, preuzmu vlast u Berlinu! – iako je do te „nemoguće kombinacije“ dolazilo u nekim pokrajinama.
POBUNA I LIKVIDACIJE Roza Luksemburg će se, zajedno sa (ranije spomenutim) Karlom Libknehtom i Vilhelmom Pikom naći na čelu „Spartakovog ustanka“, pobune radnika u Berlinu koja je bila kulminacija potresa koji su započeti u Kilu (mornari su odbili da učestvuju u borbi s Britancima kad se već videlo da je rat izgubljen) a potom zahvatili celu zemlju i doveli do kraha monarhije i kraja dinastije Hoencolerna. Nove, republikanske vlasti su, uz pomoć armije (još monarhističke) i reakcionarnih (ultradesničarskih) paravojnih bandi, krvavo ugušile komunističku pobunu u Berlinu. Pohapšene vođe ustanka, „Crvena Roza“ i Karl Libkneht, likvidirani su bestijalno, po kratkom postupku, bez suda i suđenja, u noći između 15. i 16. januara 1919. godine.
Šta se te noći zaista događalo s vođama pobune ispričao je, nevoljno, mnogo kasnije, 1962, novinarima „Špigla“ vojni komandant jedinica koje su slomile pobunu Valdemar Pabst (1880–1970). Posle kratkog saslušanja uhapšenih Roze Luksemburg, Karla Libknehta i Vilhelma Pika, ovaj poslednji je, prema toj priči, odao svoje drugove (imena, adrese, brojeve telefona) i kao nagradu za tu „uslugu“ bio oslobođen.
Da li je sve tako bilo, teško je pouzdano reći. U svakom slučaju, Pik je, za razliku od Roze i Karla, preživeo tu stravičnu noć, i mnoge koje će uslediti, spasavajući glavu od nacista koji će preuzeti vlast četrnaest godina kasnije. Spasavajući se, Pik je stigao do Moskve gde je, do 1943, bio šef Kominterne. Posle rata vratio se u zemlju i postao prvi predsednik Nemačke Demokratske Republike, koja je 1949. nastala na tlu sovjetske okupacione zone.

ULOGA GUSTAVA NOSKEA Roza Luksemburg i Karl Libkneht nisu bili te sreće. Pabst ih je, posle kratkog saslušanja, uz, navodno, telefonsku saglasnost onog socijaldemokratskog prvaka s početka ove priče Gustava Noskea, poslao u zatvor Moabit – na streljanje. U njegovoj zaostavštini nađena je i beleška koja bi to trebalo da potvrdi, uz opasku da ga niko nije pozvao na sud, makar kao svedoka, zahvaljujući „paktu ćutanja“ koji je sklopio s Noskeom.
Roza Luksemburg i Karl Libkneht neće te noći stići do zatvora Moabit, pred streljački stroj, kako je bilo planirano i naređeno. Libkneht je likvidiran usput, u Tirgartenu, navodno prilikom pokušaja bekstva. S Rozom Luksemburg postupljeno je još svirepije. Dok su je izvodili iz prostorije gde je saslušavana, pobesneli vojnik udario je nesrećnu ženu štanglom po glavi. Još u nesvesti, vezali su je žicom, pucali joj u glavu, i bacili u jedan od onih berlinskih (odbrambenih) kanala. Tek nekoliko meseci posle toga (31. maja) pronađeno je i iz vode izvađeno njeno telo, da bi 12. juna bilo sahranjeno.

MISTERIJA „NEPOZNATOG LEŠA“ Da li je baš to bilo njeno telo? Ozbiljne sumnje u tu verziju uneo je 2007. godine šef Instituta za sudsku medicinu najpoznatije berlinske (univerzitetske) klinike „Šarite“ Mihael Coks. On je, pripremajući materijal za istoriju nemačke sudske medicine, obelodanio na sva medijska zvona da je u podrumu klinike otkrio leš, koji je tu „zaboravljen“, ležao decenijama, (neke) utopljenice, bez glave i ruku, uz opasku da bi to mogao da bude leš – Roze Luksemburg!
Analizirao je obdukcioni nalaz utopljenice izvađene iz berlinskog kanala 31. maja 1919. maja „pohranjen“ u vojnom arhivu u Frajburgu koji su potpisali tada najpoznatiji eksperti sudske medicine Fric Štrasman i Paul Frenkel. Zaključio je, na osnovu nekih (relevantnih) detalja (nema podatka da je Rozi, pre nego što je bačena u kanal, pucano u glavu), da su eksperti, pod pritiskom vojnih vlasti, stavili potpise, tvrdeći da je u pitanju leš Roze Luksemburg, ispod „falsifikata“.
U grozničavoj potrebi da to dokaže tragao je za njenim rođacima, kako bi uzeo DNK, za bilo kakvim pouzdanijim tragovima (otkrio je njen herbarijum u Varšavi, iz dana dok je Roza, Jevrejka rođena u Poljskoj, potom nemačka državljanka, tamo još bila) uskovitlavajući „medijsku prašinu“. Uzalud. Uspeo je samo da izazove žustre reakcije nekih njegovih kolega, među kojima i neposrednog prethodnika na ovom poslu i položaju, profesora Folkmara Šnajdera (njihovi međusobni odnosi bili su, i pre toga, napeti) koji je razaslao, prijateljima i poznanicima, „pamflet“ u kojem je dokazivao kako je „otkriće“ njegovog mlađeg kolege i naslednika čista „reklamna patka“, čiji je cilj – bolja prodaja njegove knjige. Coks je objavio knjigu „Tragom jedne smrti: trinaest spektakularnih slučajeva sudske medicine“. Bilo je ideja da se izvrši otvaranje groba, ali su stigle informacije da u njemu, praktično, nema ništa: nacisti su ga, navodno, otvorili 1935. i odneli sve što su tamo našli…

JANUARSKA HODOČAŠĆA Onima koji svake godine u drugoj nedelji januara posećuju „memorijalno groblje socijalista“ to i nije bitno. Novinarima odgovaraju da im ta poseta mnogo znači: samo sećanje na „Rozu i Karla“ za njih je važan politički čin. Oni su i minulog 15. januara hodočastili ka grobu Roze Luksemburg i zatrpali ga (naravno crvenim) karanfilima.
U toj povorci našli su se istaknuti predstavnici stare (komunističke) garde Egon Krenc, naslednik Eriha Honekera (u vreme kratke Krencove vladavine pao je, na njegovo iznenađenje, i zaprepašćenje, Berlinski zid) na položaju generalnog sekretara istočnonemačkih komunista, i Hans Modrov, poslednji šef vlade Nemačke Demokratske Republike, ali i prvi ljudi (sadašnje) Levice Sara Vagenkneht u pratnji njenog supruga (i političkog uzora), nekadašnjeg predsednika Socijaldemokratske partije i, potom, kraće vreme, lidera Levice Oskara Lafontena, Gregor Gizi i mnogi drugi.

POLITIČKI TRILER Kako to obično o godišnjicama smrti Roze Luksemburg biva, političko-kriminalistički triler, sa svim spekulacijama koje prate njenu tragičnu sudbinu i posthumno, po pravilu je bučniji od svega onoga što je zaista čini jednim od velikih i prepoznatljivih simbola levice – osobom koja je do poslednjeg časa verovala (idealizovano i utopijski) u snagu revolucije. Dan pre nego što će biti pogubljena, suočena s porazom (brutalno ugušenog) ustanka, napisala je da je „vođstvo omanulo“, ali da su „mase bile na visini“, uverena da su upravo one „bile kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije“, one su „poraz“ pretvorile u ponos i snagu: buduća pobeda procvetaće iz ovog poraza…
Ako se u tom prevarila (Nemci nikad nisu bili skloni revolucijama), ostalo je njeno (obimno) teoretsko delo kojim se i danas bave mnogi intelektualci leve orijentacije. U Parizu je nedavno publikovan jedan zbornik radova posvećen njenom delu. Ostale su i njene poruke, „rođene“ uglavnom u „kritičkom dijalogu“ s Lenjinom, a povodom Oktobarske revolucije (podržavala ju je, žestoko kritikujući njena „skretanja“ u dogmatizam, koji će se završiti staljinizmom), poruke koje ne gube ni danas snagu i aktuelnost. Poput onih: da nema demokratije bez socijalizma (socijalna pravda, solidarnost), nema socijalizma bez demokratije. I one o slobodi i slobodi mišljenja: nema slobode ako to nije sloboda (i) za one koji drukčije (od nas) misle…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

One thought on “Ko je likvidirao crvenu Rozu

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *