Godinu dana bez Nebojše Glogovca: U ime glumca

Objavljeno: 9.2.2019.


Godinu dana je prošlo od kada su pozorišne scene ostale prazne. Aplauz, ipak, ne jenjava. Ni Igra. Njegova, koju sada pronose Njegovi. Glumci. Kolege. Prijatelji. Ljudi. Njegovi. Oni, koji će Svedočanstvo o Njemu preneti na buduće generacije


Nebojša Glogovac, Foto: Nenad Petrović

Nebojša Glogovac, Foto: Nenad Petrović

Za 30 godina snimio je 40 filmova, šest kratkih igranih filmova, 20 televizijskih serija i tri televizijska filma. Živeo je svaku svoju ulogu.

Tačno godinu dana prošlo je od smrti neprežaljenog srpskog glumca Nebojše Glogovca. Napustio nas je 9. februara 2018. godine, posle borbe sa opakom bolešću. Svojim glumačkim sposobnostima, harizmom i neposrednošću uspeo je da osvoji srce svakog od nas, ceo region, a ni 365 dana kasnije bol za njegovim preranim odlaskom ne jenjava.

Nebojšine uloge ostaće upamćene godinama, decenijama, unedogled. Ono što je radio, ono što je govorio, način na koji je komunicirao sa publikom, bilo putem malih ekrana ili, pak, dok je kao najveći profesionalac stajao na daskama koje život znače, sve ostaje tu negde.

Zaborav za jednu ovakvu glumačku veličinu, jednog ovakvog čoveka, jednog ovakvog Nebojšu, jednostavno je neprihvatljiva imenica.

I danas, tog, za sve koji su ga voleli i poštovali njegov rad, pretužnog 9. februara, sećamo se njegovih najvećih uloga, a one su samo neke od brojnih kojima je uspeo da nam se uvuče pod kožu. Onako iskreno. Duboko. Nenamerno i nenametljivo. Kako je samo on to umeo.

Godinu dana je prošlo od kada su pozorišne scene ostale prazne. Aplauz, ipak, ne jenjava. Ni Igra. Njegova, koju sada pronose Njegovi. Glumci. Kolege. Prijatelji. Ljudi. Njegovi. Oni, koji će Svedočanstvo o Njemu preneti na buduće generacije. I Sećanje. Večno. I Glumu. Kolosalnu. I Osmeh. Topao. I Dobrotu. Duboku. I Talenat. Neponovljiv. Lik i Delo. Jednostavnost. Snagu. I Ime. Njegovo. Sa velikim početnim slovom. I Život. Njegov. Vredan. Nebojšin. Glumčev. Čovekov. Glogijev. Hamletov. Dečakov. Nezaboravljen. I reči. Njegove. Važne.

“Ja sam užasno srećan kad mi moje dete kaže: “Tata, super je što ti nisi zaboravio da si bio dete.” Pošto ja njima oprostim neke stvari, ili se sa njima izjednačnim, ponekad. I onda, kao: “Super je što nisi zaboravio da si bio dete. Mama je malo zaboravila”. Mama je strožija.
Dete – to se tako kolokvijalno zove, a u stvari, čoveka treba da sačuvaš u sebi. Treba da sačuvaš tu neku vrstu duha, neku vrstu pravog gledanja na svet. Ne onog ambicioznog, ne osvajačkog, ne kompleksaškog. Nego to, kako dete gleda svet, a to znači bez koristi, bez ćara. Sve raste oko njega. I ono raste sa tim. Stalno se menja odnos njegove visine i stola. I svaki dan je nešto novo, svaki dan je nešto drugačije. Ta fascinacija svetom je, u stvari, taj dečji pogled na svet. S godinama jenjava fascinacija, ali svest da je svaki dan, ipak, nešto novo i da sekundara na satu nikad nije na istom mestu, nikad se ne vraća nazad, nikad nije isto, treba da se čuva.”
A reči ispod ovih reči, žive, njegove, deset godina pre prošle godine, ostaju u ime sećanja. Za nauk. Za trag. Za umetnost. Za slavu. I život. Njegov. Glumčev. Nebojšin.

Ovako je o sebi Nebojša Glogovac pričao u emisiji „Bulevar“:

Pre nekoliko dana je objavljena monografija o Nebojši Glogovcu u kojoj su se kolege prisetile rada s njim, a danas će Jugoslovensko dramsko, od 17 časova, nagraditi glumca koji je svojim ulogama obeležio naše živote.

Tokom “Sećanja na Glogovca”, glumcu će posthumno pripasti nagrade Dobričin prsten za životno delo i nagrada “Miloš Žutić” za najbolje glumačko ostvarenje.

Sećanje na Nebojšu Glogovca, biće održano danas u 17 časova na sceni “Ljuba Tadić”.

Nebojša Glogovac osvojio je niz nagrada za svoja ostvarenja na filmu i u pozorištu. Najviše nagrada dobio je za ulogu u predstavi i filmu “Hadersfild”.

Za 30 godina snimio je 40 filmova, šest kratkih igranih filmova, 20 televizijskih serija i tri televizijska filma.

Na Filmskim susretima 1994. godine u Nišu debitovao je sa filmom “Vukovar, jedna priča”, u kojem je glumio vojnika Fadila.

Ipak, filmadžije će ga pamtiti po prvoj zapaženijoj ulozi ostvarenoj u filmu “Ubistvo s predumišljajem” iz 1995. godine, u kojem je igrao Bogdana Bilogorca uz sjajnu Branku Katić. Uloga kojom je nagovestio blistavu karijeru. Dobio je nagradu Car Konstantin za najbolju mušku ulogu u ovom ostvarenju.

U filmu “Do koske” (1997) igrao je Simketa. Za potrebe ovog filma naučio je da puca iz oružja i otima automobil, a tome ga je, kako je otkrio u jednom od davnih intervjua, učio Milorad Ulemek Legija.

U filmu Gorana Paskaljevića “Bure baruta” igrao je taksistu, a film je snimljen prema istoimenoj pozorišnoj drami Dejana Dukovskog, koja se od 1995. godine igrala na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Veliku popularnost stekao je kao Zlatko Gavrilović u seriji “Porodično blago”. Serija je snimana od 1998. do 2002. godine, a igrao je u 62 epizode.

Radnja ratne drame “Nebeska udica”, snimane 2000. godine, odvija se u vreme sedam dana majskog bombardovanja.

Čuvene replike, inače jedne od Nebojšinih omiljenih replika: “Sine, znaš kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren i pobediš”, i danas se svi sećaju.

Godinu dana kasnije, 2001. godine, igrao je policajca u legendarnoj komediji “Munje”, i nema koga nije nasmejao u ulozi “pandura”.

Kako zaista izgleda prosečan beogradski taksista, sjajno je predočio u ostvarenju “Kad porastem biću kengur” (2004), gde je igrao Živca taksistu.

Jedna od Nebojšinih najvećih uloga dogodila se u srpskoj TV seriji “Nemanjići – rađanje kraljevine”, u kojoj je glumio Vukana Nemanjića. Dugo se čekalo na njenu premijeru. Na žalost, on televizijsko emitovanje svoje epizode nije dočekao.

Epizodu sa Nebojšom publika je imala priliku da vidi 3. marta 2018. godine, nepunih mesec dana nakon njegove smrti. I nema ko tada nije zaplakao.

Na prošlogodišnjim Filmskim susretima Nebojša je dobio četvrtu Naisu, za ulogu Vjeke Kralja u filmu “Ustav Republike Hrvatske”, snimljenom 2016. godine. To je bila možda i njegova najteža uloga, na koju niko nije ostao ravnodušan. Film o Srbima i Hrvatima koji se pretvorio u jednu tužnu priču o ljudskoj samoći.

Nebojša je kompletnu filmsku ekipu, s blagim osmehom u očima, lagano i bez nametanja, jednostavno “kupio” u samom startu.

Na kraju, poslednji Nebojšin film. Taj čuveni i dugoočekivani “Južni vetar” (2018), posvećen svim preminulim drugovima i drugaricama, i maestralni Glogovac u ulozi Goluba.

Nebojša Glogovac ostavio je neizbrisivi trag. Kako kroz film, tako i kroz svoje umeće skromnog življenja. Imao je blag osmeh i bio je poseban, za sve svoje kolege, saradnike, prijatelje… Za one koji su ga poznavali i one koji nisu.

Otišao je prerano. Preminuo je u 49. godini u Beogradu, a za sobom je ostavio troje dece – dvojicu sinova, Gavrila i Miloša, i ćerku Sunčicu.
Za sobom je ostavio i neutešnu suprugu Milicu koja se potresnim rečima osvrnula na proteklu godinu. Najcrnju. Najbolniju.

Prođe godina, prolete…

– Kako misliš, prolete?

– Pa brzo prošla.

– Zar ovo nije najduža i najbolnija godina od kad je Vremena?

– E, a koje je boje?

– Šta, godina?

– Ne, koje je boje Bol?

– Crne, pretpostavljaš. Najcrnje crne koju možeš da zamisliš. Crnilo.

Crno, kao potpuni besmisao. Crno, kao prazan ponor. Crno, kao nema i neće biti. Crno, kao loša namera. Kao važno pitanje bez odgovora. Kao gubitak vere. Kao nemoć. Kao pogled u ludilo, sa ivice ludila. Crno, kao odlazeće oči. Kao udah bez izdaha. Kao izdah bez udaha. Zagrljaj u prazno. Mrak toliki, da ne znaš gde počinješ i gde se završavaš.

– Ali crno i nije boja.

– Tako kažu. Crno je potpuno odsustvo Svetlosti. Pa eto.

– Ali ti imaš Sunce.

– Imamo. Ljubavlju.

Fudbalski klub Crvena Zvezda:


Jedno je sigurno: nikada ga nećemo zaboraviti.

Dovoljno je reći samo Nebojša Glogovac.

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *