Blokada, istrage, pretnje opozivom

Objavljeno: 3.2.2019.


Piše: Marko Tanasković




Tramp na polovini mandata

Drugi deo predsedničkog mandata u američkoj politici tradicionalno predstavlja „mirnije“ vreme kada povučeni politički potezi i usvojene državne mere počinju da daju konkretne rezultate, već se svode prvi računi, a čitava administracija polako se okreće pripremama za nove izbore i novu kampanju

U slučaju, po svemu nekonvencionalnog, predsednika Donalda Trampa uobičajeni red događaja u političkom kalendaru SAD dobija nov obrt i potpuno drugačiju dinamiku. Naime, kada je 20. januara 2017. ispred vašingtonskog Kapitola položio zakletvu nad Biblijom i postao 45. predsednik SAD, Tramp je u inauguracijskom govoru obećao da će mu Amerika biti na prvom mestu i da je njegovim izborom američki narod ponovo postao suvereni vladar zemlje. Tramp je kritikovao svoje prethodnike zbog skupih i nepotrebnih ratova za tuđe interese, dok su kod kuće, na ulicama Amerike, dozvolili pokolje, procvat kriminala, prazne fabrike i rekordnu nezaposlenost. Obećao je da „zaboravljeni građani Amerike više neće biti zaboravljeni i da će svi morati da saslušaju njihov glas“, a da će svaka odluka, od pitanja međunarodne trgovine i taksi preko imigracije do spoljnih poslova, biti doneta isključivo u korist američkog naroda.
Da bi ostvario svoja obećanja data običnim Amerikancima, Tramp se, sa optimizmom i samopouzdanjem čoveka koji je u životu navikao da pobeđuje, zavetovao da će isušiti vašingtonsku globalističku „močvaru“ koja je, po njemu, decenijama donosila odluke protivne interesima većinske Amerike. Takođe, Tramp je poslao poruku ostatku sveta da će Amerika ubuduće snažno braniti svoje vitalne interese, ali da neće više širiti globalističku agendu i nametati svoje vrednosti drugima, već će pustiti da one sijaju za primer onima koji žele da ih slede.

NEOSTVARENI SAN Dve godine kasnije, čini se, nažalost, da je Trampova vizija Amerike još daleko od ostvarenja. Vašingtonska močvara oličena u „dubokoj državi“, koju sačinjavaju različiti, ali sinhronizovani i čvrsto povezani delovi političkog, medijskog, finansijskog i vojnog establišmenta, pokazala se kao vrlo žilav i uporan protivnik koji je nastojao da osujeti svaku Trampovu inicijativu i da lično diskredituje predsednika na često vrlo prizeman način. Tokom januara na snazi je bila najduža blokada državne administracije u američkoj istoriji koja je trajala duže od mesec dana i koja je bila rezultat nemogućnosti postizanja kompromisa oko usvajanja federalnog budžeta, odnosno oko finansiranja izgradnje zida na granici sa Meksikom za koji Tramp traži da mu se odobri 5,7 milijardi dolara. Izgradnja graničnog zida, u dužini od oko 390 kilometara, zida koji bi Ameriku barem delimično zaštitio od masovne ilegalne imigracije sa juga i narko-kriminala, ali i terorističkih pretnji koje dolaze iz tog pravca, bila je jedna od nosećih tema i glavnih obećanja Trampove pobedničke kampanje, pa je stoga sasvim logično što predsednik ne odustaje tako lako od tog plana, naročito ako se ima u vidu da se za manje od dve godine ponovo izlazi na birališta. S druge strane, demokrate u Kongresu smatraju izgradnju zida za „anticivilizacijsko i neefikasno“ rešenje, na simboličnom nivou negaciju svega onoga što multikulturna Amerika predstavlja, te umesto toga predlažu da se sredstva upotrebe za poboljšanje tehnologije video-nadzora, povećanje broja graničnih patrola i unapređenje metoda za detekciju skrivenih narkotika.
U međuvremenu, dok su se Tramp i demokrate preganjali i natezali oko finansiranja zida, federalna administracija bila je u delimičnoj blokadi, a više od 800.000 zaposlenih u saveznim službama sedelo je na prinudnom odmoru bez plate. Radile su samo državne agencije i službe koje su vitalno značajne za funkcionisanje države, a brojni savesni zaposleni „volontirali“ su bez nadoknade. Procene Bele kuće bile su da svaka nedelja blokade umanjuje ekonomski rast za 0,13 odsto na tromesečnom nivou, a svi zaposleni u državnim službama izgubili su kumulativno 200 miliona dolara dnevno u platama što će se neizbežno odraziti i na potrošnju, odnosno privatni sektor. Mnogi su se pribojavali potencijalne humanitarne katastrofe koja je mogla da zadesi Ameriku, usled eventualnih elementarnih nepogoda i nesreća vezanih za zimske vremenske prilike, zbog nedovoljnog broja zaposlenih u službama za hitne i vanredne situacije. Nedavno su se oglasila i civilna udruženja za kontrolu i bezbednost vazdušnog saobraćaja koja su upozorila da je bezbednost letenja u SAD na najnižem mogućem nivou zbog nedostatka osoblja u kontrolnim centrima i radarskim punktovima. U trenutku kada je situacija postala već dramatična i kada se činilo da će se pat-pozicija i paraliza otegnuti unedogled, Tramp je prošlog 25. januara objavio da je postigao sa Kongresom kratkoročan sporazum o privremenom finansiranju koje će omogućiti deblokadu administracije na tri nedelje čime će se dobiti vreme i manevarski prostor za pregovore i trajno rešenje.
Ako je suditi po anketama javnog mnjenja, nervoza i neizvesnost oko blokade državne administracije izazvali su vrtoglavi pad Trampove popularnosti. Galup je objavio istraživanje po kome je Tramp trenutno na samo 33 odsto podrške građana. Poređenja radi, Trampov prethodnik Obama je u istom periodu svog prvog mandata imao oko 49 posto podrške. Zanimljivo je da je krajem prošle godine Trampov rejting povremeno prelazio 50 procenata zahvaljujući dobrim ekonomskim pokazateljima i padu nezaposlenosti, ali je očigledno da je blokada nanela ozbiljnu štetu javnoj percepciji njegovog predsedničkog učinka. Čak sedam od deset Amerikanaca, prema istraživanjima javnog mnjenja, smatra da pitanje izgradnje zida nije bilo vredno blokade vlade, a čak 66 odsto ispitanih želi da Tramp prihvati od Kongresa ponuđeni budžet bez finansiranja zida. Tramp je pak pokušavao da prebaci krivicu za blokadu na Demokratsku stranku, optužujući je na tviteru da je odbijanjem da omogući finansiranje zida postala radikalna partija koja zagovara „otvorene granice i kriminalizaciju Amerike“.

Sprečila Trampa da održi tradicionalno obraćanje o stanju nacije: Predsedavajuća Predstavničkog doma Nensi Pelosi
Sprečila Trampa da održi tradicionalno obraćanje o stanju nacije: Predsedavajuća Predstavničkog doma Nensi Pelosi

Treba reći da sve gorenavedene brojke i procene o podršci i popularnosti treba uzeti sa zdravom dozom rezerve, jer se ipak radi uglavnom o agencijama koje su pred prošle predsedničke izbore predviđale ubedljivu pobedu Hilari Klinton. Sva je prilika da ćemo za mišljenje i pravi stav običnog Amerikanca o blokadi, izgradnji zida i ilegalnoj migraciji morati da sačekamo 2020. i sledeće izbore, jer je već sada očigledno da će to biti jedna od tema oko koje će se lomiti ishod narednog glasanja za predsednika. Koliko je politička kriza u Americi ozbiljna i koliko su podele duboke, govori i činjenica da je Tramp bio prinuđen da odloži svoj tradicionalni govor o „stanju nacije“ jer mu je predsedavajuća Predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelosi uskratila gostoprimstvo u toj instituciji sve dok se ne okonča blokada. To je već sasvim jasan pokazatelj nezdrave političke klime, odnosno koliko su narušene sve tradicije, nepisana pravila i dobri običaji u funkcionisanju različitih grana vlasti i institucija američke politike.

ISTRAGA RUSA Gotovo da nema krupnije odluke ili procesa u američkom političkom životu koji teče glatko i bez opstrukcija, a pravosuđe zasad trpi najveće pritiske. Pored blokade državne administracije, Trampu velike muke pravi i istraga Ef-Bi-Aja oko navodnog mešanja ruske države i obaveštajnih službi u tok i ishod predsedničkih izbora iz 2016. Sada je ta istraga, koju vodi specijalni tužilac Robert Miler, proširena na samog Trampa, odnosno na optužbe da je on bio svestan ruskog mešanja, da je ometao pravdu i prikrivao dokaze kada je otpustio direktora Ef-Bi-Aja Džejmsa Komija i da, kao prvi čovek države i glavnokomandujući vojske, predstavlja ozbiljnu pretnju po nacionalnu bezbednost. Vodeće glasilo američke liberalne plutokratije „Njujork tajms“, izrazito nenaklonjen Trampu, piše da je Ef-Bi-Aj prvi put posumnjao u Trampovu povezanost s Rusijom tokom predsedničke kampanje, ali da je istraga pokrenuta tek nakon otpuštanja Komija.
Istraga, prema pisanju „Tajmsa“, ima i kontraobaveštajni i krivični aspekt, a da se zasad fokusira na susrete koje su imali određeni članovi Trampovog tima i porodice s ruskim zvaničnicima i diplomatama. Navodno postoji i audio-snimak u kome se Tramp hvali ruskom ambasadoru tokom posete Beloj kući da je otpuštanjem Komija uspeo da smanji pritisak u „vezi s onom stvari“. „Vašington post“ takođe piše da je američka obaveštajna zajednica izrazito uznemirena činjenicom da se Tramp trudio da sakrije sve detalje svojih razgovora s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Zanimljivo je da ne postoje ni javni, a ni poverljivi zapisi nijednog od pet susreta koje je Tramp imao s Putinom, a da je Tramp, prema tvrdnji očevidaca, naložio svom prevodiocu da mu preda sve beleške sa susreta s Putinom u Hamburgu aprila 2017. i da o detaljima razgovora nipošto ne govori drugim američkim zvaničnicima. Odluka o vojnom napuštanju Sirije samo je dodatno podgrejala te sumnje, jer se procenjuje da je na taj način Tramp „vratio“ uslugu Putinu i osigurao opstanak Asadovog režima koji je pod ruskim i iranskim patronatom.


Tramp je lično, a i preko svog pravnog zastupnika Rudija Đulijanija, negirao da je u bilo kakvom dosluhu s Rusima i nazvao je čitavu istragu uvredljivim i apsurdnim „lovom na veštice“. U sklopu „ruske istrage“ prošle nedelje uhapšen je i bivši Trampov savetnik Rodžer Stoun, koji se tereti za ometanje postupka, davanje lažnih izjava i uticanje na svedoke. Ovo, međutim, nije jedini potencijalni sukob sa zakonom koji Trampu nanosi štetu i izaziva glavobolje. U decembru 2018. na tri godine zatvora osuđen je Majkl Koen, Trampov dugogodišnji lični advokat, zbog utaje poreza, ali i zloupotrebe položaja i nenamenskog trošenja novca iz fondova za Trampovu kampanju. Koen tvrdi da je novac, po Trampovim instrukcijama, uzimao iz sredstava namenjenih za kampanju i da je njim potplaćivao brojne žene kako bi sakrio njegove vanbračne afere, između ostalog sa „Plejboj“ zečicom Karen Mekdugal i porno glumicom Stormi Denijels. „Moja slepa lojalnost tom čoveku navela me da krenem putem tame umesto svetlosti. Osećao sam da je moja dužnost da pokrivam njegove prljave poslove“, izjavio je Koen nakon izricanja presude. Demokrate su odmah uputile poziv Koenu da svedoči o svojim odnosima s predsednikom pred odborom za obaveštajne poslove Kongresa, ali je on tražio da se svedočenje odloži jer trpi verbalne napade i pretnje od strane predsednika i njegovih ljudi.
Po američkim zakonima, Tramp ne može biti optužen za krivično delo, ali ako tokom „ruske“ i druge istrage o proneveri novca za kampanju isplivaju dovoljno čvrsti dokazi o „izdaji, primanju mita i drugim teškim zločinima i prestupima“, može se pokrenuti postupak za opoziv predsednika. Proces opoziva je komplikovan i podrazumeva svojevrsno javno suđenje u Senatu, a teško je očekivati da, s postojećim odnosom snaga, demokrate mogu da obezbede dvotrećinsku većinu u oba doma koja je neophodna za uspešno okončanje postupka i uklanjanje predsednika iz Bele kuće. Poslednji koji je prošao političku golgotu „postupka za opoziv“ bio je Bil Klinton 1998, ali je bio oslobođen optužbi za davanje lažnog iskaza pod zakletvom u vezi sa aferom s Monikom Levinski, dok je Ričard Nikson zbog „Votergejta“ podneo ostavku pre nego što je postupak okončan. Međutim, pokretanje postupka za opoziv bilo bi sasvim izvesno fatalno za Trampove šanse da bude ponovo izabran, jer bi ga dovelo u defanzivnu situaciju da mora svakodnevno da se brani na suđenju i u javnosti, onemogućavajući ga da vodi aktivnu državnu politiku i da na njoj poentira u kampanji.
Postoji, takođe, vrlo realna mogućnost da će Tramp pokušati nekom spoljnopolitičkom pobedom, bilo stvarnom bilo spinovano-medijskom, da u drugoj polovini svog mandata preusmeriti pažnju javnosti sa turbulentnih dešavanja na unutrašnjem planu i na taj način dobije dodatni zamajac pred izbore naredne godine. Taj oprobani scenario smo već gledali u izvrsnom „insajderskom“ filmu Ratom protiv istine (Wag the Dog). U tom kontekstu treba posmatrati zaoštravanje situacije u Venecueli, ali i Trampove najave o potpisivanju sporazuma između Beograda i Prištine. Tu moramo, po svaku cenu, odoleti svim pritiscima, jer iako su Srbi značajno doprineli Trampovoj pobedi masovno glasajući za njega, teško da može da očekuje da će ga baš oni, trgujući svetim delom svoje teritorije i kolevkom svog identiteta, spasavati poraza na idućim izborima. Tu će morati sam da se snađe, a imajući u vidu njegov borbeni duh i volšebni karakter, nikako nije preporučljivo kladiti se protiv njega.

Piše: Marko Tanasković za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *