POBEDA DVE MERKELOVE

Objavljeno: 16.12.2018.


Piše: Miroslav Stojanović




Rođena pod srećnom političkom zvezdom: Pobeda Anegret Kramp Karenbauer („male Merkel“) na hamburškom kongresu vladajuće stranke minulog vikenda predstavljala je, indirektno, (i) pobedu Angele Merkel – da je više glasova dobio (nestrpljivi) Fridrih Merc, njeni kancelarski dani bi (najverovatnije) bili odbrojani. Već u „dobrim godinama“ (63), Merc teško da bi odlagao juriš na najvažniji politički položaj u zemlji do isteka (četvrtog) kancelarkinog mandata

Samo se naizgled ništa radikalno i prevratničko nije dogodilo na poslednjem izbornom skupu najveće nemačke političke stranke, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) minulog vikenda u Hamburgu. Mnogo je toga, naime, varljivog, i zavaravajućeg, što je ostalo (samo) u nagoveštaju. I što će se tek pokazati, i otkriti, u stvarnom značenju, i značaju, u nedeljama koje slede.
Ni zaglušujuće, gotovo desetominutne ovacije kojima je pozdravljena, i posle (pre)dugih osamnaest godina ispraćena s partijskog trona Angela Merkel, nisu mogle da priguše dramu koja, ispod površine, uveliko ključa, i tutnji u razuđenom reljefu velike stranke.
Dosta toga je u ovom stranačkom previranju, očigledno, u „trendu“ koji pustošno vitla kontinentom, rušeći, gotovo po sistemu domina, zaredom, nekad uticajne, tradicionalne (etablirane), partijske formacije. One su, na primer, gotovo nestale s francuske političke scene. Tom trendu Hrišćansko-demokratska unija, naizgled, i zasad, donekle odoleva. Istina uz mnogo ožiljaka, posle serije izbornih neuspeha, od kojih su neki, po težini i razmerama, bili zaista „istorijski“: iako je ostala (još) najjača politička snaga u zemlji, zabeležila je, i na poslednjim izborima za Bundestag, najslabiji rezultat od njenog posleratnog osnivanja.

Izborni šokovi
Poslednji u tom nizu izbornih „šokova“, onaj u pokrajini Hesen, bio je jedan od presudnih povoda i razloga da Angela Merkel donese neočekivanu (po nekima zakasnelu) odluku da, teška srca, napusti stranačko kormilo posle gotovo dve decenije neprikosnovene vladavine, izlažući se time riziku da izgubi (i) kancelarski tron. Do tog trena za nju je, a to je više puta naglašavala, odvajanje tih funkcija bilo nezamislivo.
Ishod glasanja na partijskom kongresu u Hamburgu pokazao je opet, kao i toliko puta u njenoj (dugoj i nesporno uspešnoj) političkoj karijeri, da je Angela Merkel rođena pod srećnom zvezdom: pobeda „male Merkel“, tj. Anegret Kramp Karenbauer (56) predstavljala je, indirektno, i pobedu Angele Merkel. Pobedile su, dakle, dve Merkelove. Da je više glasova dobio Fridrih Merc, njen davnašnji oponent i žestoki kritičar, kancelarski dani Angele Merkel bi najverovatnije bili izbrojani. Ovako se čini, uz pomoć njenog „političkog dvojnika“, izvesnijim da će „boraviti“ na najvažnijem političkom položaju u zemlji do (regularnog) isteka četvrtog (rekordnog) kancelarskog mandata, što je „pošlo za rukom“ (dosad) samo njenom „političkom ocu“ Helmutu Kolu.
Ta izvesnost ne znači i neupitnu garanciju, ali je znatno veća nego da su pobedili ljuti rivali Karenbauerove, mladi, (pre)ambiciozni Jens Špan (38) a, posebno, (nestrpljivi) Fridrih Merc, koji, već u „dobrim godinama“ (63), gotovo sigurno ne bi čekao s jurišem na kancelarski tron do (kraja) 2021. godine i sledećih parlamentarnih izbora.

Kancelarski bonus
Uprkos toj izvesnosti, vreme koje je pred Angelom Merkel puno je neizvesnosti. I mogućnosti da svojom voljom, ili iznuđeno ipak, skrati poslednji mandat. Ova prva mogućnost je manje realna iako nije isključena. I s njom se, ne previše glasno, spekuliše: mogla bi, kaže ova priča, da u poslednjoj godini vladavine „ustupi“ mesto Anegret Kramp Karenbauer kako bi naslednici obezbedila takozvani „kancelarski bonus“, povoljniju poziciju za ulazak u izbornu arenu.
„Velika Angela“ je, s namerom da je nasledi, dovela „malu Merkel“ (istog su fizičkog stasa, ne i političkog) iz provincije (Sar) u Berlin početkom godine kako bi imala dovoljno vremena da, široj javnosti manje poznata, a izvan granica zemlje gotovo potpuna nepoznanica, stiče iskustvo na istaknutom stranačkom položaju (generalni sekretar) i „plete“ sopstvenu mrežu šire podrške i pouzdanijih oslonaca. Kancelarkina neočekivana odluka da oslobodi fotelju (dotad i dugo neprikosnovenog) lidera stranke, skratila je „Merkelovoj broj 2“ planirani „pripravnički staž“ i naterala je da, potpuno zatečenu, bez čekanja, „skoči u vodu“.
Skok je bio uspešan. Pobedila je, istina tesno, sa 517 glasova delegata, u drugom krugu, iskusnijeg i poznatijeg Fridriha Merca (on je dobio 482 glasa), čime je okončana „era Merkel“ i otvorena „nova stranica“ stožerne i vladajuće nemačke stranke, Hrišćansko-demokratske unije, rezultatom koji je otkrio njenu dramatičnu podeljenost.

Spekulacije gubitničkog tabora
Ta činjenica će predstavljati najteže iskušenje, i najveće opterećenje, za „malu Merkel“, čega je očigledno bila svesna i u času njenog nespornog trijumfa. Promptno je predložila za generalnog sekretara doskorašnjeg šefa stranačkog podmlatka Paula Zimiaka (33), momka rođenog u Poljskoj, u Šćećinu (doselio se s roditeljima u Nemačku 1988. godine) politički proračunato: on bi, kao vatreni pristalica njenih rivala (blizak prijatelj Jensu Španu, gotovo opčinjen Fridrihom Mercom), trebalo da „odobrovolji“ i stiša nezadovoljstvo i razočareanje njihovih, posebno Mercovih pristalica.
Mnogi od njih su, naime, gnevno reagovali odmah po saopštavanju rezultata. Tvrdili su (a mediji ih zbog tih tvrdnji odmah svrstali u pobornike „teorije zavere) da je neko njihovom kandidatu Mercu, dok je izlagao svoj program (svako od troje kandidata imao je za to na raspolaganju po dvadeset minuta), „utišao mikrofon“, pa se njegove reči nisu dobro čule u ogromnoj sajamskoj hali (hiljadu delegata, blizu dve hiljade novinara i gostiju!). Spekulisalo se, uz to, da je Karenbauerova „kupila“ Zimiaka, „Mercovog čoveka“, pa tako i deo njegovih istomišljenika, nudeći mu, između dva kruga glasanja – što ona, kad je reč o tajmingu, energično poriče – visoko mesto (drugo) u stranačkoj hijerarhiji. Zimiak je, moguće, zbog toga i „kažnjen“: njegov izbor za generalnog sekretara podržalo je, u ovakvim prilikama, neuobičajeno malo (svega 62 odsto) delegata.

Sam sebe pobedio
Ako ostavimo po strani objašnjenja o porazu Fridriha Merca, koga su mnogi videli, i hteli po svaku cenu da vide na partijskom tronu, iz (famoznog) arsenala „teorije zavere“ bliže istini je činjenica da je on sam sebe pobedio: napustio je, demonstrativno i povređeno – Angela Merkel mu je „preuzela“ važnu funkciju šefa (stranačke) poslaničke formacije u Bundestagu – pre šesnaest godina politiku, što mu njegove pristalice u stranci nisu oprostili. Okrenuo se unosnom finansijskom biznisu. Kao vodeći čovek jednog američkog fonda zarađivao je milione evra godišnje, što u zemlji (iako egzemplarno kapitalistička, Nemačka nije Amerika) sve oštrijih raslojavanja, nije velika preporuka za uspon na važne funkcije.
Merc se vratio na političku scenu posle dugog „stranstvovanja“. Prvi je istakao kandidaturu. Istog trena kad je Merkelova saopštila da se više neće kandidovati za šefa (šefovicu) partije. I odmah dobio snažnu, mušku podršku istaknutih i uticajnih partijskih veterana. Najiskusniji čovek u stranci, ministar u svim Kolovim vladama i potom kabinetima Angele Merkel, trenutno predsednik Bundestaga, Volfgang Šojble javno je, uoči kongresa u Hamburgu, tvrdio da je Merc najbolje što stranka može da ponudi, misleći pri tome ne samo na mesto njenog šefa nego i budućeg kancelara: šef stranke ima, po nepisanom pravilu, pravo prvenstva u kandidaturi za najvažniji politički položaj u zemlji.
Mercu to, očigledno, nije pomoglo. Sam je mogao da se uveri koliko se stranka u međuvremenu, pod rukovodstvom Angele Merkel, promenila. Osvajajući politički centar, otišla je više levo nego što je to za njega, konzervativca, i njegove istomišljenike bilo, i jeste, neprihvatljivo. Merc je u tome video i najveći „greh“ Angele Merkel, prema kojoj je uvek bio surevnjivo kritičan: taj zaokret je ostavio, nedopustivo, prostor radikalnoj desnici i usponu (famozne) Alternative za Nemačku, koju je, u svom programskom govoru, uzeo najviše na nišan.

Ženska dinastija
Jedna od najradikalnijih promena dogodila se u „mentalnom“ biću nekada naglašeno konzervativne stranke, u njenoj višestrukoj liberalizaciji, i na poljima gde je to (gej brakovi, na primer) ranije bilo nezamislivo. A ono što je takođe bilo nezamislivo u naglašeno „muškoj stranci“ iz vremena Konrada Adenauera do Helmuta Kola, postalo je najednom praksa: prvu ženu na stranačkom (i kancelarkom) tronu (Angelu Merkel) nasleđuje – opet žena (Anegret Kramp Karenbauer). Uz (da li samo?) zanemarljive razlike: prva protestantkinja s istočne strane, druga (ortodoksna) katolikinja, sa zapadne strane, uočljivo konzervativnija od prve (majka troje odrasle dece oštro se protivi, opet, na primer, gej brakovima).
Ostanimo kod pobednice čija je politička sutrašnjica izvesnija, i u ovom trenutku, za njenu zemlju, ali i potencijalno za Evropu, važnija od gubitnika, makar se oni tako i ne osećali. Anegret Kramp Karenbauer je očigledno znala u kom trenutku treba izgovoriti pravu reč. U „najboljem govoru njenog života“, po oceni nemačkih medija, pokušala je da protivreči predrasudama (nije „mala Merkel“), da je osobena i svoja. „Tu sam pred vama ono što jesam, onakva kakvu me je život oblikovao.“
Znala je, još važnije za nju u ovom času, da se predstavi kao kandidatkinja čija je profesionalna biografija preporučuje za najvažnije stranačke (šef partije) i državne (kancelarske) obaveze: njen životopis govori da je bila (uspešna, iako samo pokrajinska) ministarka prosvete, zatim ministarka unutrašnjih poslova, pa (kao kruna) pokrajinski premijer u Saru i, konačno, generalni sekretar partije u Berlinu.

Kontinuitet ili zaokret
Imalo je očigledno i efekta to što se, uverena da je političko nasleđe Angele Merkel, bar u ovom trenutku, dok se ne suoči sa (neminovnim) kritičkim preispitivanjem, još delotvorno, preporučivala kao „simbol kontinuiteta“, nesklona političkom avanturizmu i radikalnim zaokretima, na čemu su, inače, „obnoviteljski“ insistirali njeni, ispostavilo se, neuspešni rivali Jens Špan (ispao u prvom krugu) i „finalista“ Fridrih Merc.
Prvom je, očigledno, bilo važno, bez obzira na činjenicu da je u ovoj trci bio autsajder, da istakne „svoju zastavu“, i „deponuje“ kandidaturu za neku buduću, bolju, priliku. Špan je ostao u vrhu stranke (član predsedništva) i zadržao ministarsku fotelju (zdravlje). Merc će se, po svemu sudeći, vratiti svom biznisu, iako ga njegove pristalice mole „da ih ne ostavi“: rado bi ga videle u fotelji ministra privrede. Nevolja je samo u jednom detalju: ta fotelja je trenutno „vlasništvo“ Petera Altmajera, čoveka od najvećeg kancelarkinog poverenja.
Vratimo se, na kraju, onim varljivim detaljima s kojima većina nemačkih medija, i analitičara, barata kao s neopozivim činjenicama. Može, na primer, biti varljivo ubeđenje da će Anegret Kramp Karenbauer biti samo „kopija“ Angele Merkel. Ima nagoveštaja da će ova, očigledno politički vešta žena, čeličnih nerava, sa istančanim osećanjem za tajming, učiniti sve da se, obazrivo, ali što pre, izvuče ispod teške senke njene prethodnice, što bi uvećalo njene šanse u jurišu na kancelarski tron.

Neizbežna kritička suočavanja
Anegret Kramp Karenbauer bi morala, upozorava komentator „Cajta“, da „liferuje“ dokaze o tome da je zaista nešto više, i drukčije, od „male Merkel“. To podrazumeva obračun s kancelarkinim političkim nasleđem. Bila bi to fatalna greška CDU ako ne uđe u poštenu, i kritičku, raspravu o eri Angele Merkel i iz te debate izvuče konsekvence, konstatuje komentator „Špigla“. U protivnom, i ovoj stranci preti sudbina socijaldemokrata koji su, izbegavajući suočavanje s politikom svog kancelara Gerharda Šredera, s njegovom famoznom Agendom, doveli stranku gotovo do propasti. „Špigl“ poentira: isto onako kako kancelarka, u poznoj fazi, nije imala obzira prema sopstvenoj partiji, tako isto stranka ne sme imati obzira prema njoj.
U prvom intervjuu posle izbora za predsednicu stranke, koji je dala prvom programu televizijskog javnog servisa (ARD), rekla je da će se truditi da nastavi ono što je bilo dobro i ispravi ono što je bilo loše. Slično formuli bivšeg (socijaldemokratskog) kancelara Gerharda Šredera, koji je, okončavajući „Kolovu eru“, rekao da neće raditi sve drukčije, ali hoće mnogo toga bolje. Najavila je, međutim, i to već za januar, na skupu koji će utvrđivati platformu za, sticajem prilika (žestoka ofanziva populizma i desnice širom Starog kontinenta) izuzetno važne prolećne izbore za Evropski parlament, kritičko preispitivanje vladine migrantske politike i njenih (fatalnih) posledica.

Majka svih problema
Prst u oko kancelarki, izričitom, i isključivom, autoru politike koja je postala „majka svih problema“: nezadrživog uzleta desničarske Alternative za Nemačku, koja je „apsorbovala“ veliki procenat stalne biračke klijentele i konzervativaca i socijaldemokrata, te žestoke javne „porodične svađe“ lidera Hrišćansko-demokratske unije (Angele Merkel) i lidera bavarske „posestrime“, Hrišćansko-socijalne unije (Horsta Zehovera) koja je politički naškodila i jednoj i drugoj stranci.
Varničenje među „dobrim prijateljicama“, nove liderke stranke i kancelarke, moglo bi da postane dramatično ako CDU loše prođe na izborima sledeće godine, za Evropski parlament, a posebno pokrajinskim izborima u Bremenu, Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu, na istoku zemlje.
U nekima od ovih (istočnih) pokrajina, Saksoniji i Tiringiji na primer, Alternativa za Nemačku bi lako mogla da ispliva kao najjača politička snaga. I da, prvi put, ostavi iza sebe poslovično stožernu nemačku stranku, Hrišćansko-demokratsku uniju. To bi dodatno uskovitlalo političke strasti i dovelo političku atmosferu do usijanja, s nepredvidivim posledicama. I za novo stranačko rukovodstvo i za kancelarku…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *